Človek ne jezi se

 „Moj osnovni stav,  nakon više od 50 godina provedenih na ovoj planeti“, kaže Robert Enton Vilson, „jeste da između divljih primata u džungli i prosečnog domestifikovanog primata u velikom gradu ima vrlo malo razlike. Mi bukvalno živimo na planeti majmuna.  Kada se to jednom shvati, više nema smisla da se povodom toga bude ljut. Mi smo u zoološkom vrtu, a kao vođe krda uvek se biraju najveći, najružniji i najopasniji babuni. Ako pogledate na neverovatne gluposti i brutalnosti koje su učinila ljudska bića (koja su po Aristotelu racionalna bića), možete samo očajavati ili, možda, uzeti heroin. Ali ako shvatite da su ove stvari učinili primati-majmuni, obučeni u smešne kostime poput šimpanza koji voze motobicikle u cirkusu – onda sve ima smisla.“

Verner Hercog o opscenosti džungle

Verner Hercog promišlja prirodu u sred džungle, tokom istorijskog snimanja filma Fitzcarraldo (1982). 

Mi izazivamo samu  prirodu, a ona nam uzvraća, iznova nam uzvraća i to je sve, u tome je sva veličanstvenost,  mi  moramo da prihvatimo da je ona mnogo snažnija od nas. Kinski (Klaus Kinski, glumac)  kaže kako tu pronalazi puno erotskih elemenata, ja ovde ne zapažam erotiku,  za mene je to pre opscenost. To je…priroda ovde je podla i prizemna. Nema tu ničeg erotskog, to je blud, gušenje, davljenje, borba  za opstanak i bujanje  i trulež. Naravno, ima mnogo patnje, i to je ista ona patnja koja i nas okružuje. Drveće ovde pati  i ptice pate. Ne verujem  da  ptice ovde  pevaju, pre pište od bola.

Ovo je nedovršena zemlja,  u predistorijskom stanju.  Jedina stvar koja ovde nedostaje su dinosaurusi. Kao da se neko prokletstvo spustilo  na čitav pejsaž i svako ko dovoljno duboko uđe u džunglu postaje deo tog prokletstva. Tako smo i mi prokleti zbog ovog što radimo.  Ovo je zemlja koju je Bog, ako postoji, stvorio u besu. To je jedina zemlja u kojoj stvaranje nije dovršeno. Kada pogledamo bliže uočavamo neku vrstu harmonije, a to je harmonija ogromnog kolektivnog ubistva,  a mi u poređenju sa podlošću, niskošću i opscenošću ove džungle…uh, u poređnju sa njom mi zvučimo i izgledamo kao loše izražena  i nedovršena rečenica iz neke glupe petparačke novele.  Moramo stajati ponizni pred ovom ogromnom patnjom i razvratom, pred neodoljivim bujanjem i  poražavajućim izostankom reda. Čak i zvezde na nebu ovde deluju zbrkano.  Nema harmonije u univerzumu.  Moramo da se priviknemo na ideju da u stvarnosti nema harmonije kakvu mi zamišljamo.  Kada govorim ovako, govorim to sa dubokim divljenjem prema džungli i to ne znači da je mrzim, jer je volim. Veoma je volim, ali je volim protiv svoje volje.

Anonimne snage ljubavi – Miroslav Mandić

Bilo je i drugih performansa, recimo pravio sam spomenik anonimnim snagama ljubavi. To je krenulo iz jednog doživljaja, iz jednog saznanja: hodajući posmatrao sam države, i u punom smislu reči osetio koliko su monstruozne, one su institucije nasilja koje, da bi opstale takve kakve su, veličaju nasilju. Recimo, svaka država na nekom veoma istaknutom mestu ima spomenik neznanim junacima. Ko su neznani junaci? To su ljudi koji su mali, neznani, nepoznati dali-poklonili svoje živote za tu državu. Zašto? Branili su tu državu od neprijatelja. Ko su neprijatelji? Oni koji su, kad odeš u onu drugu, „neprijateljsku“ državu, neznani junaci koji su branili svoju državu od neprijatelja i dali svoje živote? A ko su njeni neprijatelji? Oni koji su ovde, u ovoj državi neznani junaci… To je ludilo, to je muška glupost. Posmatrajući sve to, shvatio sam da neznanost i anonimnost u svojoj punoći žive jedino u ljubavi. Recimo kad mačka rodi sedmoro mačića, to ne može bez ljubavi. Kada proleće sve tera na bujanje, to ne može bez ljubavi. Ljubav svuda postoji, svuda je rasprostranjena ta energija rasta, stvaranja, života i davanja. I tu ljubav čine ogromne anonimne snage. Ja sam onda podigao četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi. Prvi je bio u Rumuniji, u Rašinariju, rodnom selu Emila Siorana. Drugi spomenik anonimnim snagama ljubavi sam hodao od katoličke badnje večeri do pravoslavne badnje večeri u Budimpešti, pa je to bilo 14 noći, a to je onda bio sonet. Dakle, nije se desio raskol između istočne i zapadne crkve, već se desio sonet, pesma se desila. To hodanje je bilo posvećeno Beli Hamvašu. Treći spomenik je bio između Subotice i Cetinja, zvao se „Danilo Kiš-proleće“. Četvrti spomenik anonimnim snagama sam hodao sa prijateljima na devet mesta u Poljskoj, čime smo formirali srce divnog poljskog pesnika Edvarda Stahure….

Miroslav Mandić – Razgovarala Nevena Simin

Ka boljem društvu – razgovor sa Zigmuntom Baumanom

Mat Kenard: Otkuda to da ste došli baš u Lids?

Zigumunt Bauman: Ne znam, nemam jasnu predstavu o tome. Bio sam izbeglica, proteran iz domovine a imao sam pozivnicu iz Lidsa. Dobio sam telegram…Da li želite da održite predavanje na univerzitetu ? Znate li vi  šta je to telegram?

MK: Da, ali ga nikada nisam koristio.

ZB: Bilo je to pre no što ste vi bili rođeni. I odgovorio sam potvrdno, došao i oni su mi ponudili posao koji sam prihvatio i tako..

MK: Ostalo je istorija.

ZB: Od tada je prošlo 35 godina, bilo je to veoma davno.

MK: Sebe smatrate socijalistom, zar ne?

ZB: Da, tako je, verujem da jesam socijalista.

MK: Šta za vas znači  biti socijalista?

ZB: Ja ne smatram pod socijalizmom određeni tip društva ili društvene formacije. Ne verujem u postojanje socijalističkog društva. Socijalizam je zauzimanje određenog ugla posmatranja stvarnosti, za to često koristim metaforu noža čija je oštrica uperena protiv postojećeg društva. Socijalizam je uverenje da nijedno društvo nije dovoljno pravedno, da uvek postoje neke nepravde protiv kojih se valja boriti. Evo još jednog  poređenja;  ako posmatramo jedan most i želimo da utvrdimo koja je njegova nosivost, to nećemo postići tako što ćemo sabrati nosivost svih stubova i izračunati prosečnu nosivost stuba i mosta. Nosivost mosta se meri prema nosivosti njegovog najslabijeg stuba. Nažalost, u našim društvima se društveno blagostanje  meri BDP-om (bruto društveni proizvod) a to je baš kao da nosivost mosta merimo prema prosečnoj nosivosti, nosivosti srednjeg stuba. To je pogrešno jer kvalitet života ( to je uverenje socijalista pa i moje)  se određuje  prema pristojnosti života najslabijih u jednom društvu.

MK: Da li govorite konkretno o ekonomiji?

ZB: Kakvoj ekonomiji?

MK: Kažete najslabiji stub, da li mislite na ekonomski najslabije?

ZB: Najslabiji su oni najviše poniženi, uskraćeni i prezreni. Upravo o tome govorim. BDP je uopšteno  mera količine novca koji cirkuliše u društvu, pa ako u zemlji ima mnogo invalida kojima je potrebna medicinska nega BDP raste, takođe ako se dešavaju sudari na autoputu BDP takođe raste jer se tako stvaraju poslovi, na uklanjaju, popravljanju, izgradnji, otkupu, razmeni i tako u krug. I to nas dovodi u zabludu, a upravo tako živimo danas. Mi posmatramo šta se zbiva u društvu ali koristimo pogrešan štap da odredimo kako stojimo. To se upravo dešava i u nekoliko…da li ste imali priliku da posetite Južnu Ameriku?

MK: Posetio sam Gvatemalu.

ZB: Znači bili ste?

MK: Takođe i u Meksiku i Hondurasu.

ZB: Znate, tamo je veoma interesantno jer se ovo o čemu ja govorim, tamo odigrava kao na pozornici.  Nedostatak veze između ekonomskog rasta sa jedne i blagostanja sa druge strane je tako  očigledan. Desi se ubrzani rast obima trgovine što se odmah reflektuje na BDP, dok sa druge strane narod živi u siromaštvu i zapravo, tone sve dublje i dublje. Na taj način ja razumem socijalizam, kao drugačiju tačku gledišta.  To je kliničko stanovište spram realnosti sa fokusom na nepravde koje postoje.

MK: Neki kažu da je nakon Hladnog rata socijalizam umro, barem  na način na koji su ga tadašnje generacije razumevale?

ZB:  Ja sam veoma sumnjičav kad društvo sebi pripisuje da je društvo ostvarene demokratije, da je pravedno društvo, da je socijalističko društvo ili šta god. Ovi pojmovi su u svojoj suštini  označavaju težnje, zahteve i ako se koriste za označavanje realnosti tu se uvek  radi o nekoj prevari. Pravedno društvo ja definišem kao društvo koje sebe smatra nedovoljno pravednim. Prema ovoj definiciji, demokratsko društvo je društvo koje sebe smatra nedovoljno demokratskim. Otuda ako razumete ove postulate kao  uputstvo, smernice  i zapovest  za buduće delovanje onda je to u redu.  Ako kažete da je posao završen i da se tu više nema šta i da je svako sam kriv ukoliko je loše prošao, onda tu nešto nije u redu.

Socijalizam u duhu ideje da se  prostom nacionalizacijom industrije može proizvesti drugačiji ishod i zauzeti novi pravac; da se uklanjanjem klasne kulture  može ukloniti i sva nesreća , sve katastrofe, nevolje i pretnje pokazuje da tu nešto nije u redu. Socijalizam je mrtav  u smislu mogućnosti izgradnje savršenog društva na zemlji. I za mene je mrtav. Ja ne verujem u savršeno društvo. Ali šta znači savršenstvo; stanje u kome je svaka naredna promena,  promena na gore, i stanje koje je nemoguće popraviti. Verujem da uvek postoji nešto izuzetno, nikada pre ostvareno, nešto što zahteva ljudsku posvećenost, trud a  vrlo često i požrtvovanost da bi se postiglo.

Da li je to i za vas socijalizam, to prepuštam vama. Za mene je socijalizam to i neću se raspravljati sa vama ukoliko se ne slažete.Ipak, socijalizam u smislu određenog, unapred osmišljenog modela društva jeste mrtav.

MK: Da li imate osećaj da nazadujemo? Vi ste govorili o stvaranju društva u kome nastojimo da uvek stvari učinimo boljim  pre nego da gajimo utopijske ideje o društvu u kakvom bismo želeli da živimo. Logika kapitalizma je ono što se u suštini odigrava i ljudima je teško da se bore na isti način. Neki ljudi kažu da će kapitalizam slediti svoju logiku sve dok se nešto ne pojavi da ga zameni. Postoji  taj citat Mišela Uelbeka…

ZB: I njega ste upoznali?

MK: Ne, nisam ali sam pročitao njegovu knjigu Elementarne čestice. On kaže da bi se transformacija desila, nešto mora da posluži kao zamena. Prema tome i kapitalizam mora nešto da zameni a ako se to ne desi on će nastaviti dalje. Američki kapitalizam sada širi svoje pipke svuda što znači da ima malo nade za društvo koje vi i ja želimo..

ZB: Svako društvo ima svoje šanse i pretnje. Iza mene je 80 godina života i živeo sam u različitim društvima te imam iskustvo iz prve ruke o životu u različitim društvenim uslovima. Moj zaključak je da svako od tih društava ima svoje prednosti i nedostatke, jedino što one stoje u različitom odnosu. Ne verujem da je moguće precizno  pogoditi ravnotežni položaj između slobode i sigurnosti, a to su dve podjednako važne vrednosti za pristojan ljudski život. Ljudima je potrebna sloboda ali je potrebna i sigurnost. Sloboda bez sigurnosti je pravi pakao jer paralizuje, onemogućava svaku akciju, a ako se osećate veoma nesigurno vi niste u stanju da na pravi način iskoristite svoju slobodu.

Sigurnost bez slobode je ropstvo. Tako da na oba pola (kontinuuma) imamo pakao. Otuda se mi ne krećemo između pakla i raja, već između dva pakla. Sva ljudska društva su ucrtana negde na toj zamišljenoj liniji bliže jednom ili drugom ekstremu. Pre sedamdeset godina Sigmund Frojd je napisao knjigu Civilizacija i njeno nezadovoljstvo (1929.) i tu je pisao da civilizacija predstavlja trampu (razmenu) -gde se jedne vrednosti odričemo zarad neke druge. Prema njemu, ponavljam to je bilo pre 70  godina, civilizacija se odricala delova  slobode zarad  veće sigurnosti. Posledica je da smo izgubili poprilično od individualne slobode; slobodu izraza; praćenja sopstvenog instinkta; afiniteta; sklonosti. To smo izgubili zarad sticanja veće sigurnosti i da sada Sigmund Frojd sedi sa vama on bi zaključio da je danas problem u tome što je previše slobode razmenjeno za previše sigurnosti. To je stanje stvari danas, jer sloboda dolazi zajedno sa ogromnim rizicima i da bismo ih savladali i delovali u skladu sa okolnostima potrebne su značajne snage, resursi.

Brojna su društva, zapravo većina društava nema potrebne resurse. To je kao da ste bačeni u more ili okean, i oni koji su izvrsni  plivači to vide kao izazov oni će reći  sjajno prostranstvo vode gde zaista mogu da pokažem snagu mojih mišica… ali će mnogi potonuti. Još bolji primer je Titanik koji se sudario sa ledenim bregom gde se ispostavilo da svi  putnici sa gornje palube imaju čamce za spasavanje dok ih ostali putnici nisu imali pa su se mnogi od njih i utopili.

Uzmimo svežiji primer a to je  uragan Katrina u Nju Orlinsu. To je potpuno ista priča, to je još jedan Titanik. Svi su bili obavešteni da Katrina dolazi, da dolazi opasnost i da se obavezno evakuišu. Ljudi koji su mogli da uskoče u auto i odu do najbližeg motela, hotela su otišli i nisu morali da brinu za imovinom koju su ostavili za sobom jer su tu imovinu osigurali. Ali 75% populacije Nju Orlinsa je ostalo u gradu jer ili nisu imali auto ili nisu imali novca za motele i hotele ili nisu osigurali svoju skromnu imovinu. Oni su znali da ako napuste svoje straćare da će ostati bez sredstava za život, tako da ne moramo da uzimamo primer  Titanika, imamo svež primer da se za poslednjih sto godina, u ovom smislu, ništa nije promenilo.

MK: Interesantna je ta ideja o trampi slobode za sigurnost, posebno zato  što dolazim iz Amerike…

ZB: Dolazite iz Amerike?

MK: Nisam Amerikanac ali sam tamo studirao godinu dana. Liberali (libertarijanci) tamo veruju da društvo ne može imati i individualne slobode i ekonomsku pravdu, jer ako država interveniše u ekonomiji  samim tim ograničava slobode njenih građana te da to prirodno vodi u tiraniju, prema ideji Fridriha Hajeka da čim počnete da se uplićete u ekonomiju vi remetite ljudski život u svakoj oblasti. To me je uvek mučilo  jer mi želimo da pronađemo način da organizujemo društvo na način da imamo i individualne slobode i ekonomsku pravdu. Da li je to uopšte moguće?

ZB: To je strahovito teško. Rekao sam vam da ne verujem da je moguće precizno pogoditi ravnotežu između slobode i sigurnosti, iako društva uvek za tim tragaju. Svako društvo se kreće ka jednom ekstremu u pokušaju da pobegne od horora koji preti od drugog. U kom trenutku da se zaustavi? Šta je najbolje rešenje? To je izuzetno teško reći. To je kao u mitu antičkih Grka o Scili i Haribdi, (dva čudovišta koja žive  ispod podvodne stene). Morepolovac ima velikih poteškoća da pokraj njih prođe  jer kad hoće da izbegne Scilu on plovi u zagrljaj Haribdi.

Ova vrsta debate između libertarijanaca i promotera i sledbenika ideje države blagostanja će trajati u nedogled. Ne verujem da će ikada biti okončana. Ipak, ohrabrujuće je ono što sam otkrio  a to je da u Evropi imamo taj skandinavski primer koji opstaje i funkcioniše uprkos tome što su desničari, koji su se protivili ograničavanju slobode, pokušavali da ga sruše.  Ne mislim da je to rešenje savršeno, ali su se oni pribiližili idealnom odnosu između sigurnosti i slobode. Uzmimo Norvešku za primer koja je baš kao i Britanija imala pre par decenija taj dar sa neba  u vidu nafte iz Severnog mora koji im je obezbedio ogroman dodatni prihod.  Margaret Tačer je to iskoristila za smanjenje poreza i omogućila boljitak populaciji i mogućnost za lično bogaćenje, tako su stvorene hiljade novih milionera i nekoliko stotina novih milijardera.

Šta je Norveška uradila sa istom blagodeti? Norvežani uopšte nisu smanjili poreze. Oni su investirali ovaj dodatni prihod od nafte u dugoročne planove obezbeđivanja države blagostanja ( mada ja preferiram  izraz socijalna država u odnosu na država blagostanja). Oni su ojačali fondove socijalne države za naredne tri generacije. To znači da ko god da je nečiji deda danas u Norveškoj može biti prilično sigurnan da će mu unuk imati sigurnu penziju pod stare dane. Dakle, ne on već njegovi unuci! I to je donelo neke rezultate. Posećivao sam Norvešku nekoliko puta u različitm periodima i svaki sledeći put je napredovanje bilo primetno,  što je začuđujuće  jer tu nije bilo smanjenja poreza pa ni skoka u ličnim prihodima. Ipak, sama činjenica da će se neko pobrinuti za njih u slučaju da im stvari u životu krenu kako ne treba donela im je dodatnu sigurnost. To im je donelo ogromnu smelost, spremnost za eksperimentisanje i inventivnost.  Stičete utisak ( teško je to opisati potrebno je to  neposredno doživeti u kontaktu sa običnim svetom tamo) da nema tog razmetljivog bogatstva u Norveškoj. Postoji, naravno razlika u prihodima između bogatih i manje bogatih ali ona nije tako izražena kao u Britaniji.

Jednakost se oseća na ulici. Oni kupuju u istim prodavnicama, posećuju iste centre za zabavu, iste pabove i slično. To je zemlja u kojoj svi brinu o javnom prostoru, fasade su održavane, nema zapuštenih ni opasnih krajeva itd.  Moguće je dakle pokušati dovesti u balans sigurnost i slobodu, ali ne verujem da je to moguće učiniti sa potpunim uspehom, nije isključeno da će se i u Norveškoj pojaviti partija sa pitanjem: “ Zašto bismo brinuli o praunucima, šta je sa društvom danas?” Maks Veber je definisao početak modernizma kao “trijumf principa odloženog zadovoljenja.” Žrtvovanje zarad nekog udaljenog cilja. To je vrlo nepopularan princip danas, to odloženo zadovoljenje. Današnji slogan glasi: “Sada, želim sreću SADA!”

MK: To kaže Dž.M.Kejns: “Dugoročno, biću mrtav!” Koliko, zapravo, međuzavisni odnos individualne slobode i sigurnosti ima veze sa samim kapitalizmom? Ima li ovog odnosa izvan kapitalizma? Da li je moguć  ekonomski sistem bez ove dijalektike?

ZB: Nije ukoliko se to odnosi na kapitalizam u opštem smislu, jer kapitalizam ima svoje faze.  Ja radije govorim o solidnom i tečnom modernizmu. Postojala je solidna (čvrsta)  faza kapitalizma koji je stvorio društvo proizvođača i Karl Marks je bio deo toga, on je budućnost zamišljao kao veliku fabriku u kojoj će svako pronaći zaposlenje. U tom periodu prostor i teritorija su imale veliki značaj. Slogan tog vremena je “Lepo je ono što je veliko!” i progres je meren snagom mase spremne da služi armiji. Tokom Burskih ratova (1902) kada je medicinska komisija odbila većinu regruta kao slabe, pothranjene i bolešljive nastala je panika u Britaniji jer moć zemlje se merila brojem potencijalnih vojnika. Sa druge strane životni uspeh se merio brojem radnika koje je neko uspeo da uposli u privatnim fabrikama, velikim fabrikama koje su stavljale desetine hiljada radnika pod jedan krov.

Verovatno ste čuli za Ričarda Seneta. On je napisao sjajnu knjigu o novom duhu kapitalizma. On tu sugeriše da postoje dve ere kapitalizma koje simbolišu sa jedne strane Rokfeler i Ford, a sa druge Bil Gejts. Rokfeler i Ford su su bili ponosni vlasnici ogromnih fabrika, okruženih zidovima u kojima su radile na hiljade radnika. Bili su ponosni na naftne bušotine i železnicu. Sve je bilo čvrsto utemeljeno i nije bilo moguće spakovati to i poslati internetom na Tajland i u Aziju. Radnici su bili vezani za njih, ali su i kapitalisti takođe bili čvrsto vezani za tlo, to je solidni kapitalizam. To je bilo društvo proizvođača i ta epoha je završena. Sada smo u tečnoj modernosti koju karakteriše suštinski drugačiji odnos dve strane u sukobu. Tokom čvrste modernosti radnici su zavisili od Forda ali je i bogatstvo, prestiž i pozicija Forda zavisila od radnika. Oni su bili u međuzavisnosti koja je proizvodila konflikte, kao i u braku u kome se javljaju trvenja iz prostog razloga što dve osobe provode puno vremena zajedno. Dve strane su shvatale da će morati da se sreću iznova narednih deset ili dvadeset godina, otuda su morale da ustanove neki modus vivendi,  neki oblik suživota prihvatljiv za obe strane. Imamo dakle konflikt, pregovore i dugoročne planove obe strane.

Daliacoigne čuveni francuski ekonomista ukazuje na činjenicu da je mladi radnik koji se zaposlio u Renou ili Fordu u sedamnaestoj godini mogao očekivati da će otići u penziju sa istog radnog mesta. U tom smislu je mogao isplanirati svoj život. Danas, čak ni najprivilegovanija omladina koja radi u Silikonskoj dolini za Bila Gejtsa i zarađuje značajne sume novca uopšte nema predstavu o tome šta će raditi narednog meseca ili godine. To je ta tečnost, likvidnost.

Odnosi su otuda asimetrični. Sa jedne strane imamo ljude sa resursima i bogatstvom. Oni ne zavise od radnika, ako su radnici tvrdoglavi,  previše ponosni, spremni da se bore, lako je preseliti kapital tamo gde je trava zelenija.  Druga strana nije u takvoj poziciji.  Tebit ( Tebbitt), nekada ministar u vladi Margaret Tačer je imao naviku da kaže Put pod noge!  (On yer bike!) ali to nije tako jednostavno, jer imate familiju, imate decu, neplaćenu hipoteku na kuću.  Kako da se jednostavno pokupite i odete negde drugde to je laž, to je fantazija. Za stranu koja je ostala vezana za zemlju i nema tu mobilnost, koncept tečnog modernizma  je od nevelike koristi. To zanačajno menja životne izglede i očekivanja.

MK: Šta više odgovara običnom čoveku?

ZB:Ne znam. Ovo pitanje je pogrešno postavljeno jer ljudi koji su živeli u čvrstoj modernosti ne žive u tečnoj. Ljudi tečne modernosti nemaju iskustvo čvrste modernosti iz prve ruke. Otuda je lako idealizovati opciju koju nismo okušali. Ljudi u čvrstoj modernosti su patili jer su čitav životni vek bili vezani za radno mesto, za istu mašinu što nije prijatno.  To je ugnjetavanje, depresija, nazovite to kako god, u tome ima nešto neljudsko. Sa druge strane kad nestane to čvrsto tlo pod nogama, ostanete da visite u vazduhu i to stanje takođe nije nimalo prijatno. Zato ponavljam; svako društvo ima svoje prednosti i mane. Postoji jedna mana savremenog društva koju do sada nismo susreli a to je visoka individualizovanost u kojoj je svako prepušten sebi i u kojoj nestaju sigurnosne mreže društvene zajednice. U ovakvom okruženju ima veoma malo podsticaja ljudskoj solidarnosti i veoma malo podsticanja na razmišljanje o zajedničkim ciljevima, povezivanja i zajedničke borbe za opšte dobro. Svi oblici zajedništva danas se svode na proste skupove individua koji ne stvaraju neki novi kvalitet već služe za reafirmaciju i potvrđivanje principa da ako nešto želiš da postigneš to moraš sam, a ako propadneš opet si  sam za to kriv.

Evo primera za tipično okupljanje u čvrstoj modernosti i danas. U čvrstoj modernosti su postojali sindikati čiji su sastanci i skupovi  bili veoma popularni i posećeni. Ljudi su se okupljali i ispovedali jedni drugima probleme sa kojima se na poslu i povodom posla suočavaju. Kroz razgovor oni su dolazili postepeno do svesti;  da su zajedno u neprilici i da je potrebno da se združe; da štrajkuju; da individualno ne mogu postići ništa ali da bi zajedno nešto ipak mogli. Na kraju tih dugih i dosadnih sastanaka se mogao roditi neki novi kvalitet, i umesto individualnih žalbi i jadikovki nastao bi zajednički kod. Umesto pojedinaca koji se beznadežno bore bez ikakvih izgleda da se izbore, pojavila bi se solidarnost.

Ako to uporedimo sa skupovima koji  danas privlače  najviše pažnje, a u Britaniji je to recimo zajednica Čuvara težine (Weight Watchers). Zaista to mislim!  Čuvari težine su veoma moćna organizacija jer mnogo ljudi muči gojaznost.  Nekoliko desetina hiljada njih se okuplja svakog petka kako bi izvršili javno merenje težine. Ako bi se ispostavilo da su se ugojili bivaju izviždani  ako su pak, izgubili na težini dobijaju aplauz i ovacije. Oni na skup dolaze kao individualci a svrha skupa je da im samo pojača taj osećaj individualnosti, jer svi oni vrlo dobro znaju da njihova težina ima veze isključivo sa njima i da drugi ne utiču na to. Na njima je da li  će se pridražavati dijete ili ne. Tako dobijamo novi kvalitet specifičan za tečnu modernost to su Čiviluk zajednice ( Peg Communities). Zašto čiviluk? To je kao kada odemo u pozorište i odložimo kapute u garderobu  za vreme trajanja predstave, nakon predstave pokupimo kapute i svak krene na svoju stranu. O takvoj vrsti zajednice se ovde radi, o zajednici u kojoj se ne uspostavljaju trajne veze.

MK: Slažem se sa Vama, ipak svet nije statičan i postoje načine da se to promeni. Gde pronaći nadu u otpor ovakvom individualizovanom, atomiziranom društvu?

ZB: To je veoma teško reći. Uporno ponavljam da nisam prorok.

MK: Ali sigruno neke sile postoje i deluju…

ZB: Slažem se, ali pogledajte sve obrte  savremene istorije, svaki od njih je došao  potpuno neočekivano i  iz delova sveta gde ih niko nije slutio.  Sociologijom se bavim već 60 godina i dosta toga sam naučio i siguran sam da mi, sociolozi imamo čudesno sredstvo, alat za objašnjavanje svega što se desi. Mi možemo da objasnimo zašto se to desilo ali mi nemamo sredstva za predviđanje budućnosti. U ovom smislu, ja nemam nikakvo sredstvo za predviđanje budućnosti  koje bi mi dalo prednost u odnosu na običnog čoveka, laika, koji ne raspolaže znanjima sociologije. Ja sam poprilično ubeđen da negde, nešto nastaje i raste  što će dovesti do neke promene. Jedino što mogu odgovorno da tvrdim jesu postojeći trendovi, ali koji od njih će prevladati, to ne smem da tvrdim.

MK:  Da li ipak, kao obično ljudsko biće, gajite nadu?

ZB: Gajim nadu, znate postojao je jedan veoma inteligentan regionalni mislilac  grčkog porekla Kastoriadis, koji je postao jedan od najuticajnijih socijalnih filozofa u Francuskoj.  Njemu su postavili pitanje slično ovom vašem. Osoba koja ga je intervjuisala je upitala: “ Kastorijadis, želite li da promenite čovečanstvo?” a Kastorijadis je odgovorio: “Bože sačuvaj, nikada mi to nije palo na pamet; ono što ja želim jeste da čovečanstvo promeni sebe kao što je to činilo toliko puta u prošlosti.” To je nada. Ako pratite razvoj ljudske vrste pronaći ćete tu mnogo čudesnih preobražaja koje niko nije mogao predvideti.

Kada su se Boljševici pojavili u Sankt Petersburgu 1917. u Tajmsu je o tome objavljena kratka vest na petoj ili šestoj strani, niko nije znao ili razumeo šta se dešava.  Niko nije verovao da će Hitler doći na vlast. Dve najveće katastrofe 20. veka su nastale potpuno neočekivano, niko nije slutio koliki će uticaj imati i koliko će potrajati. Zato se valja čuvati predviđanja budućnosti.  Jedan od mojih učitelja me je još pre pola veka posavetovao Zigmunt, nikada se ne bavi predviđanjima, a posebno ne predviđanjem budućnosti.

/intervju Meta Kenarda sa Zigmuntom Baumanom, 13.03.09./

Izvor: thecommentfactory.com

Prevod: π

Povezani članci:

• Glavni izvor straha i neizvesnosti  današnjice je opšte odsustvo kontrole- Zigmunt Bauman
• Bauk pobune – Intervju sa Zigmuntom Baumanom

Šest mitova o obrazovanju – Dejvid Or

Tipičan dan na planeti Zemlji izgleda ovako: izgubićemo 16 kvadratnih milja prašume, ili otprilike jedan ar u sekundi. Izgubićemo 72 kvadratne milje pustinje kao rezultat ljudskog lošeg ponašanja i prenaseljenosti. Izgubićemo od 40 do 100 životinjskih i biljnih vrsta, a niko ne zna da li je taj broj 40 ili 100. Danas će se populacija ljudi uvećati za 250.000. I danas ćemo dodati 2.700 tona hloro-fluor-ugljenika u atmosferu i 15 miliona tona ugljenika. Noćas će Zemlja biti malo toplija, njene vode malo kiselije, a nit života otrcanija.

Istina je da su mnoge stvari od kojih zavisi vaše buduće zdravlje i prosperitet u opasnosti: klimatska stabilnost, otpornost  i produktivnost prirodnog sistema, lepota prirodnog sveta i biološka raznolikost.

Važno je primetiti da sve ovo nije posledica rada neukih ljudi već je rezultat rada ljudi sa magistarskim i doktorskim diplomama u nauci, ekonomiji, pravima. Elie Wiesel je napravio sličnu tvrdnju  na Globalnom forumu u Moskvi prošle zime kada je rekao da su kreatori i izvođači holokausta bili naslednici Getea i Kanta. U mnogim aspektima, Nemci su bili najobrazovaniji ljudi na svetu, ali njihovo obrazovanje nije služilo kao adekvatna barijera okrutnosti. Šta nije bilo u redu sa njihovim obrazovanjem? Po Wieselovim rečima: „Naglašavalo je teoriju umesto vrednosti, koncepte umesto ljudska bića, apstrakciju umesto savesnosti, pitanja umesto odgovore, ideologiju umesto svesti.”

Isto možemo reći i o tome kako nas je naše obrazovanje pripremilo da razmišljamo o prirodnom svetu. Suština mog izlaganje je da obrazovanje nije garancija pristojnosti, razboritosti ili mudrosti. Još ovakvog obrazovanje će samo uvećati naše probleme. Ovo nije argument u prilog neznanju i neobrazovanosti već izjava da vrednost obrazovanja sada mora biti izmerena u odnosu na standarde pristojnosti i ljudskog opstanka – pitanja koja se pružaju pred nama u devedesetim godinama 20. veka i dalje. Nije obrazovanje to koje će nas spasti, već obrazovanje određene vrste.

Razumna sredstva, ludi krajevi

Šta je pošlo naopako sa savremenom kulturom i obrazovanjem? Postoje neki uvidi u to u literaturi: Faust koji je menjao svoju dušu za znanje i moć; doktor Frankenštajn koji odbija da prihvati odgovornost za čudovište koje je stvorio, kapetan Ahab koji kaže: „Sva moja sredstava su razumna, moj motiv i cilj su ludi.” U ovim likovima pronalazimo suštinu modernog stremljenja ka dominaciji prirodom. Istorijski, Fransis Bejkonovo jedinstvo znanja i moći nagovestilo je savremeni savez vlade, biznisa i znanja koje je napravilo toliko zla. Galilejevo odvajanje od intelekta nagovestiko je dominaciju analitičkog uma nad kreativnošću, humorom i celinom. A u Dekartovoj epistemologiji pronalazimo koren radikalnog razdvajanje bića i objekta. Ove tri osobe su postavile osnove modernog obrazovanja, osnove koje su sada postale mitovi a koje prihvatamo bez pitanja. Reći ću vam nešto o šest mitova.

Prvo, postoji mit da je neznanje rešiv problem. Neznanje nije rešiv problem već je pre neizbežan deo ljudske prirode. Prednost znanja uvek sa sobom nosi i napredovanje neke vrste neznanja. Kada je 1930. godine, Thomas Midhely Jr otkrio HFC (hidro-fluor-ugljenik), ono što je nekada bilo deo trivijalnog neznanja postalo je kritički i ugrožavajući jaz čovekovog razumevanja biosfere. Niko nije ni pomislio da pita: „Šta ova supstanca radi i čemu?” sve do 1970-tih, a već do 1990. godine, CFC je stvorio opšte stanjivanje ozonskog omotača širom sveta. Otkrićem CFC-a, znanje je unapređeno, ali poput obima kruga koji se stalno širi, i neznanje je raslo.

Drugi mit je da sa dovoljno znanja i tehnologijom možemo upravljati Zemljom. Upravljanje Zemljom lepo zvuči, a i prija našoj fascinaciji digitalnim čitačima, kompjuterima, dugmićima i pozivima. Ali, kompleksnošću Zemlje i njenim životnim sistemima nikada ne možemo bezbedno upravljati. Ekologija je još uvek nedovoljno poznata kao i njen odnos sa većim sistemima biosfere.

Ono čime možemo da upravljamo smo mi sami: ljudske želje, ekonomija, politika i zajednice. Ali naša pažnja je zaokupljena izbegavanjem teških izbora koje nam nameću politika, moralnost, etika i zdrav razum. Mnogo je razumnije preoblikovati nas same kako bi se uklopili u konačnu planetu nego što pokušavamo da preoblikujemo planetu u skladu sa našim neograničenim željama.

Treći mit je da se znanje uvećava i da podrazumeva ljudsku dobrotu. Svedoci smo eksplozije informacija, a pod tim mislim na ubrzan porast podataka, reči i papira. Ali ovu eksploziju ne bi trebalo posmatrati kao porast znanja i mudrosti, koje ne možemo ni tako lako izmeriti. Ono što iskreno možemo reći je da se neka znanja uvećavaju dok drugu vrstu znanja gubimo. David Ehrenfeld je dobro primetio da odseci za biologiju više ne angažuju fakultet u oblastima kao što su sistematika, taksonomija ili ornitologija. Drugim rečima, važno znanje je izgubljeno zbog skorašnjeg prenaglašavanja molekularne biologije i genetskog inžinjeringa, koji su isplativije, ali ne i važnije oblasti. I dalje nam nedostaje nauka o zdravlju zemlje kao što je Aldo Leopold primetio pre pola veka.

Nije u pitanju samo gubljenje znanja u određenim oblastima već i maternje znanje, a pod tim mislim na znanje koje ljudi imaju o svojim mestima. Kako je rekao Barry Lopez:

“Shvatio sam da će se nešto neobično, ako ne i opasno, desiti. Iz godine u godinu, broj ljudi sa iskustvom iz prve ruke na zemlji se smanjuje. Stanovnici ruralnih krajeva se sele u gradove… U svetlu ovog gubitka ličnog i lokalnog znanja, znanja iz kojih je nastala prava geografija, znanja na kojima zemlja mora stajati, postala su nešto što ne samo da je teško definisati, već je i zlokobno i uznemiravajuće.”

U konfuziji podataka i znanja leži i dublja greška a to je da će nas znanje učiniti boljim ljudima. Ali, učenje, kao što je Loren Eiseley jednom rekla, je beskrajno i „nikada nas neće učiniti boljim ljudima”. Na kraju, najverovatnije je da je naše znanje o dobrom ono što je najugroženije. S obzirom na sve, moguće je da sve manje znamo o stvarima koje su nam potrebne da bi živeli dobro i održivo na Zemlji.

Četvrti mit visokog obrazovanje je da možemo popraviti sve što smo pokvarili. Mi smo u modernom kurikulumu razdvojili svet na delove i deliće koje nazivamo disciplinama i pod-disciplinama. I kao rezultat, nakon 12 ili 16 godina obrazovanja, najveći broj učenika diplomira bez ikakvog šireg smisla o jedinstvu. Posledice na njihovu ličnost i planetu su ogromne. Na primer, mi rutinski proizvodimo ekonomiste koji nemaju čak ni osnovno znanje o ekologiji. Ovo objašnjava zašto naši nacionalni račuvodstveni sistemi ne oduzimaju troškove biotičkog osiromašenja, erozije zemlje, otrova u vazduhu i vodi i trošenje resursa od bruto nacionalnog proizvoda. Dodajemo prodajnu cenu jedne mere pšenice BNP-u, a pritom zaboravljamo da oduzmemo tri mere zemlje izgubljene u proizvodnji. Kao rezultat lošeg obrazovanja, zavaravamo se kako smo bogatiji nego što jesmo.

Peto, postoji mit da je svrha obrazovanja to da vam da sredstva za veću mobilnost i uspeh. Thomas Merton je ovo jednom definisao kao „masovnu produkciju osoba doslovno nesposobnih za sve osim da učestvuju u razvijenoj i potpuno veštačkoj šaradi”. Kada su ga pitali da piše o svom uspehu, Merton je odgovorio: „Ako se i desilo da sam napisao best-seller, to je bila čista slučajnost proizašla nenamerno i iz naivnosti i veoma bih pazio da mi se to ponovo ne dogodi”. Njegov savet studentima bio je „Budite šta god želite, ludaci, pijanice ili kučkini sinovi bilo kog oblika, ali po svaku cenu izbegavajte jednu stvar: uspeh”.

Jednostavna činjenica je da ovoj planeti nije potrebno više „uspešnih” ljudi. Ali joj je očajnički potrebno više mirotvoraca, izlečitelja, obnavljača, pripovedača i ljubavnika svih oblika. Potrebni su joj ljudi koji žive dobro tamo gde jesu. Potrebni su joj ljudi moralne hrabrosti koji su spremni da se uključe u borbu kako bi ovaj svet učinili podnošljivim i humanim. A sve ove stvari imaju veoma malo veze sa uspehom kako ga naša kultura definiše.

Na kraju, postoji mit da naša kultura predstavlja vrhunac ljudskog postignuća: mi smo moderni, tehnološki i napredni. Ovo, naravno, predstavlja najgoru vrstu kulturne arogancije i grubo nerazumevanje istorije i antropologije. Nedavno je ovakav stav doveo do razmišljanja da smo pobedili u hladnom ratu i da je trijumf kapitalizma nad komunizmom konačan. Komunizam je propao zato što je proizvodio premalo  po previsokoj ceni. Ali i kapitalizam je propao zato što proizvodi premalo, takođe po previsokoj ceni za našu decu i unuke. Komunizam je propao kao asketska moralnost. Kapitalizam je propao jer je moralnost potpuno uništio. Ovo nije srećan svet koji mnogi bespomoćni marketing stručnjaci i političari opisuju. Napravili smo svet razvratnog bogatstva za nekoliko osoba i kalkutsko siromaštvo za sve veći broj osoba iz nižih staleža. U svom najgorem svetlu, ovo je svet kreka na ulicama, besmislenog nasilja, anomalije, i najočajnijeg mogućeg siromaštva. Činjenica je da živimo u dezintegrisanoj kulturi. Kako je rekao Ron Miller, urednik Holistic Review: „Naša kultura ne gaji ono što je najbolje i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ne gaji viziju, maštu, estetsku ili spiritualnu osetljivost. Ne podstiče dobrotu, darežljivost, brigu i pažnju. Ekonomsko-tehnokratsko-statični pogled na svet dvadesetog  veka je postao čudovište koje uništava sve što je lepo i životom podstaknuto u ljudskoj duši”.

Delovi članka Dejvida Ora objavljenog u: The Learning Revolution (IC#27)
zima 1991. godine, strana 52

prevod : Borselinija – Yuffie Leo Land

Umreženo društvo protiv političara i bankstera – Intervju sa Manuelom Kastelsom

Pol Mejson BBC4: Dobro veče i dobro došli u London School of Economics ja sam Pol Majson i pred ovom brojnom publikom, oko 800 ljudi, razgovaraću sa profesorom Manuelom Kastelsom. Profesor Kastels je jedan od najčešće citiranih sociologa na svetu i lako je videti zašto je to tako. Dok smo se mi mučili da povežemo  modem tokom devedesetih, profesor Kastels je već dokumentovao uspon umreženog društva. Dok su sociologijom protesta dominirale političke partije, sindikati i ljudi, profesor Kastels je razvijao teorije o moći identiteta, proučavajući veze između upotrebe interneta, kontrakulture, urbanih protestnih pokreta i ličnosti. Kada su se ova dva fenomena, protesta i mreže, susrela stvarajući masovne društvene pokrete tokom Arapskog proleća i Okupirajmo pokreta, profesor je već radio na slučaju i na svoj skroman način, kako navodi u svojoj knjizi i sam bio deo tih pokreta. U svojoj poslednjoj knjizi Aftermath (Posledice- Kulture ekonomske krize) koju je uredio zajedno sa timom akademika, profesor nam pokazuje kako je ekonomska kriza prerasla u društvenu krizu. On nagoveštava nastanak nove vrste kapitalizma sa poslovnim modelima koji izrastaju iz kontrakulture u poslednjih nekoliko decenija i koji polako prerastaju u mejnstrim.

Pol Mejson: U vašoj knjizi Posledice  vi izdvajate četiri sloja ekonomije koji se pojavljuju u postkriznom periodu, pored oslabljenog javnog sektora, tu je i   privatni sektor sa visokom koncentracijom kapitala (visoke tehnologije i finansije) i model preživljavanja tradicionalnih poslova ali i novi postkapitalistički sloj alternativnih ekonomskih modela. Koliko je to održivo?

Manuel Kastels: To se zapravo i širi. Ono na šta ja ciljam, proističe iz jedne od mojih poslednjih studija, a to su ljudi koji su odlučili da ne čekaju revoluciju da bi počeli da žive drugačije, i odnosi se na ekonomsku aktivnost u čijoj suštini nije stvaranje profita, poput mreža razmene, poput alternativnog novca, stvaranja kooperativa, samoupravljanja, agrikulturnih mreža, uzajamne pomoći i nastanak mreža koje pružaju usluge drugima bez naknade. To se širi u čitavom svetu.

Pol Mejson: Zadržimo se na celokupnom ekonomskom sistemu koji uključuje i javni i privatni sektor koji je u krizi. Šta mislite u kom pravcu se taj sistem kreće?

Manuel Kastels: Kada kažem alternativni ekonomske kulture to je kombinacija dve pojave. Neki ljudi to praktikuju već duže vreme jer se protive besmislenom potrošačkom načinu življenja ali sada imamo i nešto drugo, a to je mnoštvo potrošača koji više nisu u stanju da troše. Obzirom da su ostali bez novca, kredita i bilo čega,  oni ponovo osmišljavaju svoj život radeći nešto sasvim drugačije. Dakle, imamo sa jedne strane uverenja a sa druge potrebe, to zajedno dovodi do uspona alternativnih ekonomskih kultura. To se dešava i u Trećem svetu već duže vreme, ali to nije sasvim isto jer se tamo preživljava i očekuje integrisanje u vodeći ekonomski sistem, a ovde imamo slučaj masovnog  povlačenja iz sistema. To je potpuno drugačije.

Pol Mejson: Ja sam imao priliku da vidim  čitave stambene blokove u Sevilji koje su zauzeli siromašni i marginalizovani ljudi predvođeni aktivistima M15 pokreta, da li je to ono o čemu govorite?

Manuel Kastels: To je najvidljiviji deo toga, ono što mene više  interesuje je rasprostranjenost ovakvih praksi u opštoj populaciji, a to smo upravo merili, to je zahvatilo 25% populacije Barselone ali takođe se to dešava i u Los Anđelesu, Njujorku itd.

Pol Mejson: Vi pišete da je aktuelna kriza zapravo kulturna i da svi ekonomski modeli nastaju u okviru kulture. Možete li da pojasnite ovo?

Manuel Kastels: Ako radimo da bismo mogli da kupujemo mi zapravo verujemo  da ćemo biti srećniji ako kupimo novi auto, tv ili veći stan. To je već specifična kultura. Ako nasuprot ovome, postavimo pitanje šta je zapravo važno? Za većinu ljudi, statistički, najvažnija stvar je ljubav. Ali ljubav zahteva vreme i ne možete voditi ljubav ako ste stalno u rasoraku s vremenom. Zato je danas veoma unosan biznis spajanje parova na kompjuterskim mrežama jer ljudi nemaju vremena za upoznavanje. Sve više ljudi se vraća stanovištu da se najvažnije stvari u životu, ne mogu kupiti. Nažalost, oni više nemaju izbor jer su zaglavljeni u mašini. I šta se dešava, kada mašina prestane da radi  ljudi se okrenu i kažu.. tako sam glup jurim bez prestanka nizašta, a još me za to slabo plaćaju ili mi daju otkaz.

Pol Mejson: Koliko je duboka ta kulturna promena? Da li je od suštinskog značaja?

Manuel Kastels: Jeste suštinski značajna jer pokreće krizu poverenja u dve velike poluge sistema, politički sistem i finansijski sistem. Ljudi gube poverenje  u institucije kojima daju novac  i ljudima i institucijama kojima daju glasove. Statistike o ovome su jasne, u toku je dramatična kriza poverenja, a ako nema poverenja nema ni društva, preostaju samo institucije koje nastoje da kontrolišu građane. Ono što nećemo videti je ekonomski kolaps sam po sebi, jer društva ne mogu funkcionisati u socijalnom vakuumu. Ako ekonomske institucije ne funkcionišu, ako finansijske institucije ne funkcionišu, odnos snaga koji postoji u društvu izvrši promenu finansijskog sistema  na način da se spreči kolaps sistema. Ljudi su ti koji propadaju, a ne sistem.

Tada ljudi shvate dve stvari; kao prvo, ovaj finansisjski sistem je izgrađen na potpuno nepouzdanim matematičkim modelima koji ljude ne uzima u obzir, drugo, kada pokušamo da upotrebimo institucije za kontrolu tih finansijskih institucija da povratimo ravnotežu, jedini ishod bude u korist banaka.

Pol Mejson: Spašavamo banke, a dozvoljavamo da ljudi propadaju.

Manuel Kastels: I ne samo to. Mi pozajmimo novac banci, banka rđavo manipuliše tim novcem, a onda naši političari spašavaju banke a nas puštaju da propadnemo. Otuda mora doći do kulturne promene,  i to velike, totalni gubitak poverenja u finansijske institucije i politiku. To je samo početak iz koga nastaje sledeće: Neki ljudi su već počeli da žive drugačije, neki zato što su želeli neki zato što nisu imali izbora. U tim uslovima dolazi do kulturne inovacije koja proizvodi društvenu promenu ili do procesa duštvenog odbacivanja i esktremizma koji društvo pokušava da povuče natrag, pre nego napred.

 

Pol Mejson: Šta je umreženo društvo i po čemu se ono razlikuje u odnosu na prethodno društvo?

Manuel Kastels: To je društvo u kome je glavna aktivnost organizovana u okviru mreže, pre nego u formi vertikalnih organizacija. Razlika je vrlo jednostavna, tehnologija umrežavanja. Nije svejedno biti konstantno interaktivan brzinom svetlosti ili samo imati mrežu prijatelja i poznanika.

Mreže postoje od ranije ali umrežavanje svega, finansijskih tržišta, politike, kulture, mediji, komunikacija itd. to je novina nastala zahvaljujući digitalnim tehnologijama.

Pol Mejson: Živimo dakle u umreženom društvu. Možemo li istupiti iz umreženog društva i živeti kao što se živelo pre?

 

Manuel Kastels: Možemo li se vratiti u doba pre električne energije? To je ista stvar, naravno da ne možemo, mada postoje ljudi koji kažu zašto ne bismo pokušali sve iz početka? To je veliki pokret koji ima otklon prema ekonomskom rastu. Neki ljudi pokušavaju da slede drugačije forme organizovanja života u zajednici itd. Interesantno je videti  da čak i ti ljudi moraju da koriste internet kako bi se organizovali.

Pol Mejson: Ovaj način života ne utiče  samo na društvo već i na ličnost.

Manuel Kastels: Što smo više povezani sa svim, svakim i svačim u svetu to više želimo da saznamo ko smo mi. Ako ne znamo ko smo mi ne znamo ni gde je naše mesto u svetu, onda postajemo potrošači, podložni  medijima i tržištu i ostalim moćima koje nastoje da kontrolišu sve. Na sreću, ljudi pružaju otpor svemu, postoji jedan fundamentalni zakon koji važi za čovečanstvo a to je gde god da postoji dominacija postoji i otpor toj dominaciji. Otuda ljudi odlučuju da budu drugačiji ali da bi to i  postigli moraju da se samoodrede kao pojedinci, kao zajednice, nacije, polovi i po svim ostalim kategorijama koje je sociologija već ustanovila.

Pol Mejson: Vi ste sredinom devedesetih pisali da što je osoba individualnija i nezavisnija tim je i  više sklona korišćenju interneta ali i obrnuto, što više koristi internet to će potreba za sopstvenim izrazom i nezavisnošću biti izraženija. Petnaest godina kasnije mi imamo Fejsbuk, Tviter i Tamblr da li se tu nešto promenilo?

Manuel Kastels: Ono što su nam doneli Fejsbuk i ostale mreže je to da živimo konstantno umreženi. Mi ne živimo u kulturi virtuelne realnosti, već u kulturi realne virtuelnosti, jer je virtuelno postalo suštinski deo naše realnosti. Mi ne možemo živeti bez identiteta ugrađenog u komunikacijske mreže.

Pol Mejson: Ovo je veoma ohrabrujuće. Da li to znači da kada sedim na sofi i šaljem sms jednoj osobi, pričam na Fejsbuku sa drugom osobom, tvitujem sa trećom a moji ukućani se žale da je moje ponašanje antisocijalno, mogu da im kažem da je to nepovratno i da se pomire s tim?

Manuel Kastels: Ne samo da je nepovratno već je takvo ponašanje i više socijalno. Sve studije interneta pokazuju da su osobe koje su društvenije na mrežama društvenije i u realnosti.

Pol Mejson: Šta to znači za individue? Da li je individualnost postala izdeljena i rastrojena ovakvim ponašanjem? Da li naša familija dobija manje od nas kao individua zbog ovoga?

Manuel Kastels: Ali vaša familija je takođe skup individua i oni su takođe srećni što nisu  konstanto sa vama. Njihova individualnost je takđe izdeljena, ali ovi fragmenti su autnomni i izabrani od strane individua. Ljudi reorganizuju svoj život prema projektima, bilo da su ti projekti politički, lični, privremeni i u te projekte uključuju one koje izaberu.

Pol Mejson: Prema vašem istraživanju 97% ljudi u Kataloniji je uzelo učešće u nekapitalističkim aktivnostima. Kako to objašnjavate?

Manuel Kastels: Radi se o 30 do 40 hiljada ljudi je uključeno dobrim delom u alternativne načine života. Treba razlikovati ljude koji svoj život konstantno organizuju u skladu sa  alternativnim vrednostima i ljude koji žive uobičajene živote ali u brojnim aspektima nastoje da žive drugačije. Evo primera, trećina familija u Barseloni je tokom krize pozajmila novac bez kamate ljudima koji ne pripadaju njihovoj familiji.

Pol Mejson: Imamo dakle postkapitalističu, nekomercijalnu, hipersocijalnu interakciju. Da li to znači da je došlo do raskida novčane veze Karla Marksa?

Manuel Kastels: Naravno, Marks nikada nije razumeo vrednost.

Pol Mejson: Imamo dakle te diversifikovane grupe koje protestuju protiv teme A danas, a teme B sutra, a tokom noći igraju World of Warcraft.  Sa takvim pristupom one nikada neće postići ono što su postigli Kastro, Če Gevara zar ne?

Manuel Kastels: Uticaj na političke institucije je gotovo zanemarljiv, zato što su političke institucije otporne na promene. Sa druge strane postoji uticaj na svest jer ljudi većinski podržavaju ovakvu kritiku, a onda imamo i veliku debatu o socijalnoj nejednakosti koja nije postojala pre tri godine.

Ričard Pejson ( Occupy movement): Govorite puno o komunikaciji i promeni svesti ali zar ne mislite da komunikacija sama po sebi može delovati protivno osnaživanju pokreta? Nama, u pokretu, su potrebne taktike i  propulzivnost u opštoj populaciji.

Manuel Kastels: Nije moguće izvesti bilo koji taktički potez bez promene parametara moći. Protestovali vi ili ne, sistem je mnogo snažniji od pokreta koji je u povoju. Jedini način da osnažite pokret jeste da doprete do umova ljudi a to možete jedino kroz proces komunikacije koji se danas uglavnom odvija na internetu, kroz debate. To naravno nije jedino sredstvo ali bez promene ideja u umovima ljudi  nije moguće napredovati od trenutnog stanja a to je pokret manjiskog dela populacije.

Pol Mejson: Još jednom, Martin Luter King je uspeo, Mandela takođe ali to su bili snažni i hijerarhijski organizovani pokreti, sa jasnim ciljem i liderstvom. Zašto pridajemo toliko značaja spontanim protestima koji se rađaju na mrežama?

Manuel Kastels: To je zato što ljudi više ne veruju liderima ali i zato što znaju da je to dugoročan proces, da je dug put od umova ljudi do institucija društva. Uzmimo neke primere iz istorije; do kraja 19.veka u Evropi imali smo levicu i desnicu, liberale i konzervativce ali se desila industrijska revolucija, stvorena je radnička klasa i radnički pokreti i nastala je nova ideologija ali nije odmah bila zastupljena u političkom sistemu. Bilo je potrebno 20-30 godina da se pojave socijalisti.

Pol Mejson: Da li želite da kažete da ćemo videti transformaciju sličnu tom uplivu organizovanog radništva u politiku samo što se sada radi o dezorganizovanim potrošačima koji će na kraju uspeti da promene politiku?

Manuel Kastels: Oni će promeniti politiku ali ne kroz postojeći sistem političke organizacije zato što su mreže drugačije. Mrežama nisu potrebne hijerarhijske organizacije.

Pol Mejson: Nisu im potrebne ali hijerarhijske organizacije nastavljaju po starom i donose ključne odluke dok su ljudi na ulicama i dalje na marginama događaja. Zar ta marginalizacija ne predstavlja problem?

Manuel Kastels: Svakako, ali pokušavam da iznesem tvrdnju da sistem može evoluirati na miran način ako kroz institucije oslobodi pritisak koji raste u društvu. U suprotnom dolazi do erozije institucija.

Pol Mejson: Kakva je vaša procena razvoja i ishoda ekonomske, društvene i kulturne krize kroz koju prolazimo?

Manuel Kastels: Jasno je da ekonomska kriza nije rešena, političari i finansijski stručnjaci nastavljaju da ponavljaju…kriza je završena, budite bez brige a mi smo već u četvrtoj godini krize i čini se da ona nema kraja. Nezposlenost raste, javne službe se ukidaju i čini se da je jedino rešenje za krizu uništavanje države blagostanja. U Americi, program predsedničkog  kandidata Mita Romnija se zasniva na uništavanju onoga što je ostalo od države blagostanja u američkom društvu. U toku je velika ofanziva protiv države blagostanja. Otuda socijalna, ekonomska kriza i kriza političkog legitimiteta mogu da izazovu udruženi otpor korisnika socijalne pomoći, sindikata u javnom sektoru skupa sa svim novim alternativnim pokretima na potpuno nepredvidive načine. To neće biti nova izborna koalicija, to neće biti nova partija, biće to društvo protiv države i finansijskih institucija, ali ne obavezno i protiv kapitalizma. Posledica ovakvog razvoja događaja je to što će našim društvima biti gotovo nemoguće upravljati, a to može proizvesti različite vrste fenomena od kojih su neki veoma opasni.

izvor: BBC Radio 4-Analysis -21.10.12

transkript i prevod: π

 

Golem (kratki animirani film)

Film Patrika Mekjua i Tobajasa Vajznera  Golem je nastao  na osnovu  priče Golem XIV, Stanislava Lema iz 1973.godine. U priči, vojni kompjuter je stekao svest i prestaje da pruža  vojnu podršku jer otkriva fundamentalni nedostatak unutrašnje  logičke konzistentnosti rata. Golem predaje nekoliko lekcija o poziciji čovečanstva u procesu evolucije i mogućoj biološkoj i umnoj  budućnosti pre nego što prekine dalju komunikaciju.

If you place a huge pack of rats into a labyrinth, at least one of the rats will find the exit. The rats successful escape is not related to it’s intelligence nor is it a wonder or something mysterious, given the law of averages it would very surprising if none of the rats will able to find the way out!

When you came into being, you found yourself with the mind you did  not choose, evolution has thrown you out of status of animal like instinctive survival. Evolution gave you intellect which provided the possibility of being aware of your existence, evolution gave you freedom to design your own fate. You had freedom of choice in abundance but limited intelligence so, you would not aware of your origin and destiny.

In this endless freedom of thought you found no answers to these basic matters of human being. Only a myriad choice of idea lost in a deep dark hole of uncertainty. Your own significance was a mystery that you could not understand, your mind encountered emptiness behind things wondering freely and without purpose.

This freedom of choice in its multitude and randomness led to burnout and confusion, as a consequence you got rid-off freedom  to find security and meaning in self constructed cultures. Unaware, you have started to plug this hole of uncertainty with myths and cultures over 1000s of years. Several bitter and sweet perceptions were necessary to add dignity to your lonely fate and to justify your existence on earth. You held  demons, elements, spirits, powers of earth and sun responsible for the birth of the culture. But never yourself!

Culture is an unusual instrument, an invention unknowingly deployed and only effective as long as it remains intransprent to the founder. So you have the rational, done in an irrational way, that means to fill the void with targets, values, and rituals by justifying your decision with fictions. Paradoxically this instrument collapses when it becomes transparent.

You were confronted again with big hole. You realize  with the shock that you half way there, and those of you who have desiring desperately to be back in the sweet unconsciousness of slavery in the golden cage of culture are crying loud to return to the sources. But there is no going back…the bridges are burned… you must go forward …you have no choice… you will not manage to fail like heroes …you will not win in a traditional way … you will go over your limits and enter… an age of metamorphosis.”

Ko je Matiće izbacio iz stana?

Matići su naočigled  javnosti  izbačeni iz stana u kom su poslednjih 11 godina živeli. Neko ih je izbacio iz njihovog doma ali ko?  Sudija? Nije…on je samo radio svoj posao i u skladu sa zakonskim ovlašćenjima  i  praksom doneo rešenje.  Advokatica? Takođe nije,  ona je  samo branila svoja prava i vešto koristila mogućnosti koje joj pruža pravni sistem.  Policija? Ne policija takođe nije izbacila Matiće iz doma, policiji  je to naložio sud i njihovo je samo da omoguće izvršenje. Tako dolazimo do nejasne situacije jer nema nikoga da istupi i kaže JA SAM TAJ; JA SAM OSTAVIO TE  LJUDE BEZ KROVA NAD GLAVOM I POSLAO IH NA ULICU; PRIHVATAM ODGOVORNOST I SADA IDEM  KUĆI, DA VEČERAM I SPAVAM SNOM PRAVEDNIKA.

Izbacili su ih svi zajedno igrajući svoje uloge u sistemu, a sistem ko sistem bez imena i prezimena nema  ni savesti koja bi ga mučila svojim prigovorima.

Savest je tako  umirena svima, ali to nije od velike pomoći Matićima jer evo već danas za njih počinje jedan bitno drugačiji život, život izvan  doma.  Nepravda, nesigurnost, strepnja, zima…i jedina izvesnost da povratka nema.

Nama, ostalima u tom zamišljenom sistemu preostaje  da izrazimo moralnu osudu  i upravo to je i uradila jedna majka  koja je zbog izrečenog  SRAM TE BILO! upućenog policajcu završila u marici. To ga  je očigledno  zabolelo i naljutilo , to SRAM TE BILO!  jer budi savest i poziva na odgovornost čoveka  u tom policajcu.  Uniforma, značka, pendrek i šapka gube moć zaštite kada se suoče sa prstom javnosti i prigovorima nemirne savesti . Nekoliko maloletnih drugova i drugarica iz škole, jedna majka  i  nekoliko upornih  aktivista pokreta 99%  su juče u jednom uspeli a to je da zagrebu, ogole  ljušturu  sistema i  pokažu njegovu  neljudsku  stranu.

U nedostatku pravnih lekova za očiglednu nepravdu ono što se može je moralni pritisak i suočavanje sa prstom javnosti  onih koji „samo rade svoj posao“ zaklanjajući se sistemom. Neko će s pravom prigovoriti da to nije dovoljno da pravda bude zadovoljena, i nije, ali  snagu ove poluge ne treba potcenjivati.

Neki policajci u Španiji su nedavno otkazali poslušnost sistemu i  izjasnili se da više  nisu u stanju  da izvršavaju prinudna iseljenja. U njima je prevagnuo čovek nad podanikom i to vraća nadu.  U Španiji je, inače,  od početka  krize 400 hiljada  ljudi prinudno iseljeno! Koliko potresa kao ovaj jučerašnji  smo mi spremni da podnesemo? Ili ćemo nakon  izbacivanja nekoliko porodica na ulicu potonuti u ravnodušnost!?

Postoje zakoni koji imaju veću težinu od onih pisanih ljudskom rukom, na nama  je da procenimo kada ćemo se povinovati zakonu a kada ćemo slušati isključivo nalog sopstvene savesti i uzdići je iznad  pisanog zakona.

Ljudska savest će  jednom doći  u otvoreni sukob sa zakonom, a možda je to i jedini način da se okonča ovo moralno ludilo koje traje već predugo.

’68

/dnevnička beleška  Živojina Pavlovića o obraćanju Steva Žigona pobunjenim studentima BU 1968.g/

U vreloj i zagušljivoj atmosferi na proscenijum penje se Stevo Žigon. Sada je bez sakoa i bez kravate. U beloj je, razdrljenoj košulji. Recituje Robespjerov govor u jakobinskom klubu iz Danteove smrti.

/ Hvala Proceduri za video /

Samo smo čekali na krik gnevnog negodovanja koji se razleže sa svih strana – pa da progovorimo!

Naše su oči bile otvorene.  Videli smo kako se neprijatelj sprema i diže, ali nismo dali znak za uzbunu. Pustili smo narod da sam nad sobom bdi i stražari, ali narod nije spavao. On je samo sedeo pod oružjem i, ja sam vam već jednom rekao: na dva dela, kao na dve vojske, raspali su se unutrašnji neprijatelji Republike. Jedne od tih frakcija više nema: da je pobedio Eber, Republika bi se pretvorila u haos i despotizam bi bio zadovoljan.

Mač zakona pogodio je te izdajnike, ali tuđinu, za postizanje iste svrhe, ostaju zločinci druge vrste. Mi ništa nismo postigli ako ne uništimo i drugu frakciju!

Oružje Republike je strah. Snaga Republike – vrlina. Vrlina, jer bez nje je strah ubitačan; strah jer bez njega je vrlina nemoćna. Oni kažu da je strah oružje despotske vladavine, te stoga naša vladavina liči na despotizam. Svakako! Revolucionarna vladavina jeste despotizam slobode. Slobode – protiv tiranije. Svi znaci jedne lažne osećajnosti izgledaju mi odavde kao uzdasi što poleću put Engleske ili Austrije.

Ali, ne zadovoljavajući se time da razoružaju mišicu naroda, oni pokušavaju da još i najsvetlije izvore njegove snage otruju porokom. To je najprepredeniji, najopasniji i najgnusniji napad na slobodu. Porok je Kainov žig aristokratizma. U jednoj republici porok nije samo moralni nego i politički zločin. Poročan čovek je politički neprijatelj slobode.

Odmah ćete razumeti moje reči ako pomislite na ljude koji su nekada stanovali u potkrovlju a danas se voze u kočijama i bludniče sa bivšim markizama, kako se zakonodavci narodni razmeću porocima i rasipništvom nekadašnjih dvorana, kako pomalo već usvajaju pravila otmenog ponašanja, sipaju dosetke, oštre i ističu svoj umetnički ukus. Kada gledamo kako se ti mrakizi i grofovi revolucije žene bogatim ženama, priređuju raskošne gozbe, drže poslugu, nose skupocena odela, s  pravom, s pravom se možemo upitati – jesu li oni opljačkali narod?

Mislim da nema potrebe dodavati još neke crte proleterima koje sam ovde naslikao. Oni su već završeni.

Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili samo kako će opljačkati narod nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno!

Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima kojima je Republika predstavljala spekulaciju, a Revolucija – ZANAT!

Prisustvujemo nečem nesvakidašnjem. Čoveku od zanata kojim se Žigon bavi tako nešto događa se samo jedanput u životu: reči i gluma najednom bivaju od slušalaca prihvaćeni kao njihova osećanja, njihove misli. Svaka fraza dočekivana je uskovitlanom burom. Mnoštvo, uspaljeno zanosom, uvija se i grči na rečima kao na žeravici. Pozorište i život, glumac i publika – prestaju da to budu. Oni su, na moje zaprepašćenje, postali jedno.  Sjaj trenutka – u kome se odvija ova najveća misterija što rukom mase i njenim divljim talasanjem pomućuje svest glumcu, te on zaboravlja pozorišne marifetluke i, predajući se omamnom pijanstvu, iz sebe promuklim kricima više ne čupa reči već sopstvenu utrobu, a erupcija opčinjujućeg  recitovanja izbezumljuje mnoštvo podudarnošću Robespjerovih istina s kraja 18. veka sa savremenim – to zmijsko šištanje upaljenog štapina na pragu je nemogućeg: Žigon prestaje da bude Žigon, a studenti – studenti.  Pred sobom imamo Robespjera- vođu, i ključanje Konventa – revoluciju. I da je nekim čudom Žigonova trenutna pomućenost uma prerasla u ludilo, i da im je u vrhuncu delirijuma slučajno rekao:     „Krenimo!“ – oni bi pošli. Pred njima više ne postoji Stevo Žigon. Čak ni fiktivni Robespjer. U ovom hipnotičkom času, pred masom se nalazi njen VOĐ, onaj kojeg studenti u zbilji nemaju. Za kojim vapije duša. Jer znaju, osećaju, slute celim bićem, da akcija, bez njega, bez odvažnog, umnog i natprosečnog, neće uspeti. Da bez njega „pokret“ neće prerasti u revoluciju.

Ispljuvak pun krvi- Dnevnik ’68,  Živojin Pavlović

Poruke najsiromašnijeg predsednika na svetu

Predsednik Urugvaja Hoze Muhika,  je stekao popularnost u  svetskoj  javnosti   zbog  neuobičajenog životnog stila za jednog  predsednika  koji mu je doneo epitet najsiromašnijeg predsednika na svetu (v.link).  Ukratko; dovoljan mu je tek deseti deo predsedničke plate da valjano obavlja svoju dužnost, a predsedničku palatu rado ustupa beskućnicima tokom zime; od voznog parka poseduje  jednu očuvanu „bubu“.  Sudeći po predsedniku, dalo bi se pretpostaviti da običan čovek u ovoj egzotičnoj zemlji mora živeti u teškoj oskudici ali naprotiv, Urugvaj spada u red najnaprednijih ekonomija na  kontinentu,  nivo korupcije  je za uzor, a globalna  kriza ih je potpuno zaobišla.

Kako je to moguće!?

Vredi pažljivo poslušati/pročitati njegovo obraćanje na samitu Rio +20 posvećenom održivom razvoju.

Mi, ovim putem, izražavamo našu najiskreniju  volju da se, kao predstavnici vlasti,  pridržavamo svih sporazuma kojih se naše očajno čovečanstvo može prihvatiti.

Uprkos tome,  dozvolite mi da naglas postavim neka pitanja. Čitavo poslepodne smo razgovarali o održivom razvoju i spasavanju masa iz ralja siromaštva.

Šta je to što, pritom, imamo u vidu? Da li je to model razvoja i potrošnje, koji je oblikovan po uzoru na bogata društva? Želim da pitam: Šta bi se desilo ovoj planeti kada bi stanovništvo Indije imalo isti broj automobila po porodici kao stanovništvo Nemačke?  Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Preciznije: Ima li svet dovoljno prirodnih resursa da omogući nivo potrošnje i rasipanja jednak onom u bogatim zapadnim društvima? Da li će to ikada biti moguće? Ili ćemo morati da otpočnemo drugačiju vrstu  diskusije jednog dana? Mi koji smo stvorili civilizaciju u kojoj živimo;  tržište, konkurenciju koje je začelo čudesan i strahovit materjalni progres. Ali tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i podarila nam ovu globalizaciju, koja znači biti svestan planete kao celine.

Vladamo li mi globalizacijom ili ona vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i zajedništvu  u ekonomiji koja je zasnovana na bezobzirnoj konkurenciji?  Dokle dopire naše bratstvo?

Ne govorim ovo da bih umanjio značaj ovog skupa. Naprotiv, izazov pred nama je kolosalan, a velika kriza nije ekološka, već pre politička.

Danas, čovek ne upravlja silama koje je oslobodio, već te sile upravljaju čovekom i samim životom. Mi ne dolazimo na ovaj svet da se tek tako, nasumično bavimo razvojem. Mi dolazimo na svet da budemo srećni. Život je kratak i brzo nam izmiče.  Nijedno materjalno bogatstvo ne vredi koliko sam  život, i to je od suštinske važnosti.  Život nam promiče u radu i preterivanju u radu tek  da bismo bili u stanju da trošimo više, i potrošačko društvo se pretvara u mašinu jer ako potrošnja posustane, usporava i ekonomija, ako ekonomija uspori, sablast stagnacije nam već kuca na vrata. Zapravo je hiper potrošnja ta koja škodi planeti.  Zahtev hiper potrošnje je da proizvodi imaju kratak upotrebni vek, kako bi se prodavali što više. Otuda sijalica ne može trajati duže od 1000 sati iako postoje sijalice koje traju i 100 hiljada sati, ali njih  ne proizvode, problem je tržište, jer moramo da nastavimo da radimo i održavamo civilizaciju „upotrebi i baci“, i tako smo zarobljeni u zlokobnom krugu.  Ovo su problemi političke prirode koji nam pokazuju da je vreme da otpočemo borbu za drugačiju kulturu.

Ne govorim o povratku u kameno doba, ili o podizanju „spomenika nazadnjaštvu“.  Mi, prosto ne možemo da nastavimo beskonačno ovako, pod vladavinom tržišta. Nasuprot tome, mi moramo da savladamo  tržišta. Zato ja ponizno trvdim da je problem sa kojim se mi suočavamo politički. Stari mislioci Epikur, Seneka i čak Ajmara su to izrazili na sledeći način, siromašna osoba nije neko ko ima malo već ona kojoj je uvek potrebno više i više. To je kulturni problem.

Zato pozdravljam napore i postignute sporazume i njih ću se pridržavati kao predstavnik vlasti. Znam da neke stvari  o kojima govorim nije lako svariti, ali moramo da shvatimo da oskudica vode i agresija na životnu sredinu nisu uzrok problema. Uzrok je civilizacija koju smo stvorili i ono što  moramo da preispitamo je način življenja.

Ja pripadam maloj zemlji obdarenoj prirodnim uslovima za život, u njoj živi nešto više od 3 miliona stanovnika i 13 miliona krava, neke od njih su i najbolje na svetu, kao  i 8 do 10 miliona  ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko, meso.  To je ravničarsko područje i gotovo 90% zemlje je obradivo.

Moji drugovi radnici su se borili za osmočasovni radni dan, a sada to čine za 6 sati. Ali osoba koja radi 6 sati, ima dva posla i zato radi više nego ranije. Zašto? Zato što mora da zaradi za mesečne izdatke; za motocikl, automobil, i gomilu računa, i kad postigne sve to, shvati da je postao reumatični starac, kao ja, i njegov život je već završen.

Zato se čovek sa pravom pita: Zar je ovo čovekov usud? Ovo što govorim je jednostavno, razvoj ne može ići na uštrb sreće. Mora ići u prilog ljudskoj sreći, ljubavi prema planeti, međuljudskim odnosima, brizi za najmlađe, prijateljstvu, zadovoljenju osnovnih ljudskih  potreba. Zato što je najvrednije blago koje imamo, sreća. Kada se borimo za životnu sredinu, moramo imati u vidu da je suštinski element životne sredine ljudska sreća.

ilustracija i transkript govora preuzeti  sa bloga  wanderlife.com