промена идеја!

Archive for the tag “moralno ludilo”

Ko je Matiće izbacio iz stana?

Matići su naočigled  javnosti  izbačeni iz stana u kom su poslednjih 11 godina živeli. Neko ih je izbacio iz njihovog doma ali ko?  Sudija? Nije…on je samo radio svoj posao i u skladu sa zakonskim ovlašćenjima  i  praksom doneo rešenje.  Advokatica? Takođe nije,  ona je  samo branila svoja prava i vešto koristila mogućnosti koje joj pruža pravni sistem.  Policija? Ne policija takođe nije izbacila Matiće iz doma, policiji  je to naložio sud i njihovo je samo da omoguće izvršenje. Tako dolazimo do nejasne situacije jer nema nikoga da istupi i kaže JA SAM TAJ; JA SAM OSTAVIO TE  LJUDE BEZ KROVA NAD GLAVOM I POSLAO IH NA ULICU; PRIHVATAM ODGOVORNOST I SADA IDEM  KUĆI, DA VEČERAM I SPAVAM SNOM PRAVEDNIKA.

Izbacili su ih svi zajedno igrajući svoje uloge u sistemu, a sistem ko sistem bez imena i prezimena nema  ni savesti koja bi ga mučila svojim prigovorima.

Savest je tako  umirena svima, ali to nije od velike pomoći Matićima jer evo već danas za njih počinje jedan bitno drugačiji život, život izvan  doma.  Nepravda, nesigurnost, strepnja, zima…i jedina izvesnost da povratka nema.

Nama, ostalima u tom zamišljenom sistemu preostaje  da izrazimo moralnu osudu  i upravo to je i uradila jedna majka  koja je zbog izrečenog  SRAM TE BILO! upućenog policajcu završila u marici. To ga  je očigledno  zabolelo i naljutilo , to SRAM TE BILO!  jer budi savest i poziva na odgovornost čoveka  u tom policajcu.  Uniforma, značka, pendrek i šapka gube moć zaštite kada se suoče sa prstom javnosti i prigovorima nemirne savesti . Nekoliko maloletnih drugova i drugarica iz škole, jedna majka  i  nekoliko upornih  aktivista pokreta 99%  su juče u jednom uspeli a to je da zagrebu, ogole  ljušturu  sistema i  pokažu njegovu  neljudsku  stranu.

U nedostatku pravnih lekova za očiglednu nepravdu ono što se može je moralni pritisak i suočavanje sa prstom javnosti  onih koji „samo rade svoj posao“ zaklanjajući se sistemom. Neko će s pravom prigovoriti da to nije dovoljno da pravda bude zadovoljena, i nije, ali  snagu ove poluge ne treba potcenjivati.

Neki policajci u Španiji su nedavno otkazali poslušnost sistemu i  izjasnili se da više  nisu u stanju  da izvršavaju prinudna iseljenja. U njima je prevagnuo čovek nad podanikom i to vraća nadu.  U Španiji je, inače,  od početka  krize 400 hiljada  ljudi prinudno iseljeno! Koliko potresa kao ovaj jučerašnji  smo mi spremni da podnesemo? Ili ćemo nakon  izbacivanja nekoliko porodica na ulicu potonuti u ravnodušnost!?

Postoje zakoni koji imaju veću težinu od onih pisanih ljudskom rukom, na nama  je da procenimo kada ćemo se povinovati zakonu a kada ćemo slušati isključivo nalog sopstvene savesti i uzdići je iznad  pisanog zakona.

Ljudska savest će  jednom doći  u otvoreni sukob sa zakonom, a možda je to i jedini način da se okonča ovo moralno ludilo koje traje već predugo.

Poruke najsiromašnijeg predsednika na svetu

Predsednik Urugvaja Hoze Muhika,  je stekao popularnost u  svetskoj  javnosti   zbog  neuobičajenog životnog stila za jednog  predsednika  koji mu je doneo epitet najsiromašnijeg predsednika na svetu (v.link).  Ukratko; dovoljan mu je tek deseti deo predsedničke plate da valjano obavlja svoju dužnost, a predsedničku palatu rado ustupa beskućnicima tokom zime; od voznog parka poseduje  jednu očuvanu „bubu“.  Sudeći po predsedniku, dalo bi se pretpostaviti da običan čovek u ovoj egzotičnoj zemlji mora živeti u teškoj oskudici ali naprotiv, Urugvaj spada u red najnaprednijih ekonomija na  kontinentu,  nivo korupcije  je za uzor, a globalna  kriza ih je potpuno zaobišla.

Kako je to moguće!?

Vredi pažljivo poslušati/pročitati njegovo obraćanje na samitu Rio +20 posvećenom održivom razvoju.

Hose Muhika, predsednik

Mi, ovim putem, izražavamo našu najiskreniju  volju da se, kao predstavnici vlasti,  pridržavamo svih sporazuma kojih se naše očajno čovečanstvo može prihvatiti.

Uprkos tome,  dozvolite mi da naglas postavim neka pitanja. Čitavo poslepodne smo razgovarali o održivom razvoju i spasavanju masa iz ralja siromaštva.

Šta je to što, pritom, imamo u vidu? Da li je to model razvoja i potrošnje, koji je oblikovan po uzoru na bogata društva? Želim da pitam: Šta bi se desilo ovoj planeti kada bi stanovništvo Indije imalo isti broj automobila po porodici kao stanovništvo Nemačke?  Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Preciznije: Ima li svet dovoljno prirodnih resursa da omogući nivo potrošnje i rasipanja jednak onom u bogatim zapadnim društvima? Da li će to ikada biti moguće? Ili ćemo morati da otpočnemo drugačiju vrstu  diskusije jednog dana? Mi koji smo stvorili civilizaciju u kojoj živimo;  tržište, konkurenciju koje je začelo čudesan i strahovit materjalni progres. Ali tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i podarila nam ovu globalizaciju, koja znači biti svestan planete kao celine.

Vladamo li mi globalizacijom ili ona vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i zajedništvu  u ekonomiji koja je zasnovana na bezobzirnoj konkurenciji?  Dokle dopire naše bratstvo?

Ne govorim ovo da bih umanjio značaj ovog skupa. Naprotiv, izazov pred nama je kolosalan, a velika kriza nije ekološka, već pre politička.

Danas, čovek ne upravlja silama koje je oslobodio, već te sile upravljaju čovekom i samim životom. Mi ne dolazimo na ovaj svet da se tek tako, nasumično bavimo razvojem. Mi dolazimo na svet da budemo srećni. Život je kratak i brzo nam izmiče.  Nijedno materjalno bogatstvo ne vredi koliko sam  život, i to je od suštinske važnosti.  Život nam promiče u radu i preterivanju u radu tek  da bismo bili u stanju da trošimo više, i potrošačko društvo se pretvara u mašinu jer ako potrošnja posustane, usporava i ekonomija, ako ekonomija uspori, sablast stagnacije nam već kuca na vrata. Zapravo je hiper potrošnja ta koja škodi planeti.  Zahtev hiper potrošnje je da proizvodi imaju kratak upotrebni vek, kako bi se prodavali što više. Otuda sijalica ne može trajati duže od 1000 sati iako postoje sijalice koje traju i 100 hiljada sati, ali njih  ne proizvode, problem je tržište, jer moramo da nastavimo da radimo i održavamo civilizaciju „upotrebi i baci“, i tako smo zarobljeni u zlokobnom krugu.  Ovo su problemi političke prirode koji nam pokazuju da je vreme da otpočemo borbu za drugačiju kulturu.

Ne govorim o povratku u kameno doba, ili o podizanju „spomenika nazadnjaštvu“.  Mi, prosto ne možemo da nastavimo beskonačno ovako, pod vladavinom tržišta. Nasuprot tome, mi moramo da savladamo  tržišta. Zato ja ponizno trvdim da je problem sa kojim se mi suočavamo politički. Stari mislioci Epikur, Seneka i čak Ajmara su to izrazili na sledeći način, siromašna osoba nije neko ko ima malo već ona kojoj je uvek potrebno više i više. To je kulturni problem.

Zato pozdravljam napore i postignute sporazume i njih ću se pridržavati kao predstavnik vlasti. Znam da neke stvari  o kojima govorim nije lako svariti, ali moramo da shvatimo da oskudica vode i agresija na životnu sredinu nisu uzrok problema. Uzrok je civilizacija koju smo stvorili i ono što  moramo da preispitamo je način življenja.

Ja pripadam maloj zemlji obdarenoj prirodnim uslovima za život, u njoj živi nešto više od 3 miliona stanovnika i 13 miliona krava, neke od njih su i najbolje na svetu, kao  i 8 do 10 miliona  ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko, meso.  To je ravničarsko područje i gotovo 90% zemlje je obradivo.

Moji drugovi radnici su se borili za osmočasovni radni dan, a sada to čine za 6 sati. Ali osoba koja radi 6 sati, ima dva posla i zato radi više nego ranije. Zašto? Zato što mora da zaradi za mesečne izdatke; za motocikl, automobil, i gomilu računa, i kad postigne sve to, shvati da je postao reumatični starac, kao ja, i njegov život je već završen.

Zato se čovek sa pravom pita: Zar je ovo čovekov usud? Ovo što govorim je jednostavno, razvoj ne može ići na uštrb sreće. Mora ići u prilog ljudskoj sreći, ljubavi prema planeti, međuljudskim odnosima, brizi za najmlađe, prijateljstvu, zadovoljenju osnovnih ljudskih  potreba. Zato što je najvrednije blago koje imamo, sreća. Kada se borimo za životnu sredinu, moramo imati u vidu da je suštinski element životne sredine ljudska sreća.

ilustracija i transkript govora preuzeti  sa bloga  wanderlife.com

 

Jahači torinskog konja

U Torinu, 3. januara 1889.g.  Fridrih Niče je izašao iz svoje kuće,  u ulici Via Carlo Alberto br.6, možda  da  prošeta, možda da ode do pošte i  pokupi  prepisku. Nedaleko od njega, ili čak veoma daleko od njega kočijaš  nije mogao da savlada tvrdoglavog konja. Uprkos svim njegovim naporima, konj je odbijao da krene, nakon čega je kočijaš… Đuzepe? Karlo? Etore?  izgubio strpljenje i uzeo  bič.

Niče se probio kroz gomilu da bi okončao  brutalnu scenu sa kočijašem koji je u tom trenutku penio od besa. Čvrsto građen i brkat Niče je odjednom skočio na kočije i jecajući obgrlio konja rukama oko vrata. Njegov sused ga je odveo kući,gde je on ležao miran i ćutljiv dva dana na divanu , promrmljao nerazgovetno… Majko, ja sam glup…  posle čega će zanemeti zauvek.

Uvod u  završni  film Bele Tara Torinski konj/ The Turin Horse 2011

/beleške u posrednoj vezi  s filmom/

Ovde smo da razumemo, da nam ponešto postane jasno i zatim to što nam je postalo jasno podelimo sa drugima, učinimo da to nešto postane jasno i drugima. Ima li nečeg plemenitijeg među nama ljudima od deljenja to nešto oskudne pameti i duha!? Oskudni i dragoceni jesu, izobilje je uvek na drugoj strani, na strani gluposti i banalnosti.

Da glupost boli čuo bi se vrisak do neba, pisao je Krleža, ali je bezbolna pa nas ništa na nju ne opominje i ne uzbunjuje a ona nadolazi i razara sve poput bujice.

Pameti je tako malo a pritom je i varljiva jer  ume da nas  izneveri, da popusti i da nas napusti. U jednom takvom trenutku gubljenja pameti se otvori neki procep, otkrije čitav jedan svet u kome sve postane razumljivo i jasno, u kome sva krupna pitanja sretnu svoje odgovore. Tek ogledajući se u sopstvenoj gluposti smo u stanju  da vidimo ono što jeste.

Takva vrsta  spoznaje dolazi bez ushićenja i radosti i brzo gasne kao veličanstveni trenutak kosmičke ironije. Nakon toga je sve lako.

Izobilje svake vrste će nestati, izbledeti. Blago i moć će biti zbrisani, sav narod će drhtati. Od svega na ovom svetu samo će dvoje preostati. Samo dvoje: poezija i dobrota… ništa više.“

Ciprijan Norvid, poljski pesnik, dramaturg, slikar i skulptor (1821-1883)

Strogo kontrolisani autobusi

O Bus Plus režimu  ste se već  dovoljno načitali ovih dana, a možda ste maltretman i lično doživeli  pokušavajući da se kroz „tačkastu kontrolu“ prevezete s kraja na kraj grada.  Sve rečeno i napisano je dovoljno da se bajsom uputim na građanski protest  grupe 99% koji je ovim povodom zakazan u ponedeljak u 18.30h na Zelenom Vencu. Ipak dodao bih još ponešto što,  čini se, javnosti u ovom slučaju  promiče.

Ne radi se tu  samo o slučaju Bus Plus i problemima javnog prevoza u Beogradu, ne radi se samo o problemima stanovnika prestonice, ne radi se o onima koji na posao idu autom ili isključivo  o onima koji moraju da koriste javni prevoz, takođe ne radi se samo o onima koji uredno plaćaju kartu  ili o onima koji se voljno i nevoljno švercuju.

 Radi se o svima nama zajedno,  uključujući tu  i kontrolore privatne firme i komunalne policajce,   i važno  je da to blagovremeno shvatimo.

Radi se o ataku na opšte dobro  koje se našlo na putu  povezanih  interesa privatnog kapitala  i političke klase, a to bi trebalo da se tiče i onih koji ne žive u Beogradu i onih koji ne koriste javni prevoz jer će oni sigurno biti sledeći.  I njima će neko  drugo opšte dobro važno za kvalitet  života u njihovim zajednicama  i egzistenciju biti oteto/privatizovano i stavljeno u funkciju pravljenja enormnih profita.  I njima će neko uslovljavati i ograničavati pristup nečemu bez čega se ne može,  a oni će biti očajni ali  nemoćni da nepravdu spreče. Takvih primera je sve više.  Ugroženo opšte dobro je  reka Ibar na kojoj se planira izgradnja dvanaest (!?) hidorcentrala, reka Lim takođe, obradivo zemljište koje se priprema za prodaju strancima; izvorišta vode koja su već prodata i javni vododvodi, javna  preduzeća i službe  kojima takođe sledi privatizacija.   Faza 2 je uvod u kompletnu rasprodaju, a na nama je da odredimo šta je to što pripada svima , nije na prodaju i ne sme biti prepušteno zakonitostima  pijace.

Efekti rasprodaje javnih dobara koja predstoji  će, sasvim izvesno biti još dramatičniji i teži u odnosu na posledice pljačkaške  privatizacije društvenih preduzeća  koja je iza nas. Jedini način da se izbegne ova  nevesela perspektiva daljeg propadanja, siromašenja  i ponižavanja jeste zajednički otpor i briga za opšte dobro čiji smo mi samo  korisnici  a koje suštinski  pripada generacijama koje tek dolaze.

U pitanju je, ako ovako  stvar posmatramo, budućnost. Ima li većeg uloga od toga!? Budućnost u kojoj je moguće da  komunalnim otpadom upravlja mafija , kao  u Italiji… a u privatnim zatvorima robijaju  zatvorenici u skladu s načelima „ekonomske efikasnosti“ kao u Americi… ili se zakonom zabranjuje  prikupljanje  kišnice kao u Boliviji.

Preterujem? Da čekamo još malo ili…!?

Erih From o revolucionarnom karakteru

Revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama.

Drugo što revolucionarni karakter nije, malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike.

Kritičko raspoloženje  je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani zdrav razum, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna.

Poslušnost nije patriotizam

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano.

On voli i poštuje život.

On je skeptik i čovek koji ima vere. On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti.

On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno.

On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima.

On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti.

On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera.

 To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe.

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Odlomci eseja Revolucionarni karakter Eriha Froma (u celini čitaj  ovde)


Zajedno/Protiv podela (subota 15.10)

U subotu, 15.oktobra , u 7o  država  i  preko 700 gradova sveta obični  ljudi,  iza kojih ne stoji niko, će  izaći na ulice i trgove i  pokazati da postoje, da upoznaju jedni druge i  razgovaraju,  organizuju se  i ujedine oko zahteva da im se vrati ono što im prirodno pripada, a to je  odgovornost i pravo da učestvuju u odlukama koje se tiču njihovih života. Pročitaj više…

This shit’s got to go!

Ko je gledao Zeitgeist Moving Forward koji je nedavno ,15.01. imao bioskopsku a 26.01. onlajn   premijeru, zna otkud mi inspiracija za ovakav naslov ali ne bih da pravim spojlere pre nego što ljudi na miru pogledaju ovo dokumentarno ostvarenje u trajanju od čitavih dva sata i četrdeset i jedan minut. Dakle, pripremite se na test izdržljivosti, nekada je i Pink Floyd pravio numere  od dvadesetak i kusur minuta pa im nije naškodilo, šta više! Moving Forward je samo zreliji, temeljniji i direktniji  od prethodnih filmova, a samim tim i duži.

Za  samo dva dana film je na You Tube-u  zabeležio čak  700.000 pregleda i 20.000 komentara ( tempom od  25o  pregleda i 7 komentara u minuti) što je fenomen za sebe. Što kaže moja prijateljica  „hajp je odradio svoje“ , iako je u pitanju nekomercijalno ostvarenje dostupno za besplatan daunloud bez zvaničnih kanala distribucije. Simultana bioskopska premijera u 60 zemalja na 30 jezika je nešto čime malo koji igrani a kamoli dokumentarni film može da se  pohvali.  Pored hajpa, to je i rezultat entuzijazma i posvećenosti ekipe koja se potrudila da od prvog dana onlajn premijere  bude dostupan i titl na razumljivim jezicima ( srpsko-bosansko- hrvatskom). Profesionalno i za svaku pohvalu. Pročitaj više…

Bacimo svetla daleko!

Puno se govorilo i pisalo prethodnih godina o Strategiji za smanjenje  siromaštva u Srbiji koja se odnosila na period 2003-2009 godine i imala za cilj da prepolovi siromaštvo u Srbiji tj. da od milion građana (oko 14%) iz 2002. godine  koji žive u uslovima apsolutnog siromaštva  taj broj svede na 500.000 (oko 7%).

2007. ili dve godine pre roka, plan je zvanično ostvaren.

Novi podaci pokazuju da  su efekti ove strategije relativni  i kratkotrajni, siromaštvo se povampirilo.  Od 2008. godine je zabeležen trend porasta broja stanovnika koji žive ispod egzistencijalnog minimuma i on je u godini koja se završava dostigao 720.000 ili približno 10% od ukupnog broja stanovnika.  U 2010. godini novih 60.000 stanovinka je palo u apsolutno siromaštvo što je populacija jednog  grada poput Kraljeva, Valjeva, Užica, Sremske Mitrovice ili Novog Pazara. Još uvek nema realnih nagoveštaja da ovaj trend može da se uspori ili preokrene u naredne dve godine što praktično znači da ćemo stići tamo odakle smo i pošli 2002.godine i nastaviti da se vrtimo u začaranom krugu bede i siromaštva. Pročitaj više…

Crte moralnog ludila

Ponekad u životu se nađemo u situaciji da nam svo prikupljeno znanje i iskustvo nije od velike pomoći da  razumemo porive i postupke neke osobe.   Verovatno su svi imali prilike da jednom susretnu u životu „pogrešnu osobu“. Ako ste nekad imali instiktivnu potrebu da smesta prekinete svaku dalju  komunikaciju sa nekom osobom  i nestanete  glavom bez obzira, zauvek… dobro znate  o čemu govorim.  Od nekih ljudi i postupaka na koje su spremni prosto se ledi mozak i krv u žilama, iako same te osobe odaju utisak normalne čak obične spoljašnjosti i nipočemu se ne izdvajaju iz proseka. Napominjem, ne govorim o natprirodnim bićima, ne govorim o paranormalnim događajima, ne govorim o vampirima i trolovima .. govorim o običnim, svakodnevnim ljudima koji po bezosećajnosti, bezobzirnosti i lukavosti daleko nadmašuju sva poznata stvorenja ljudske  fikcije.

Opet, zapanjeni i zatečeni  stravičnim  iskustvom najčešće ostanemo bez reči, ne umemo da artikulišemo niti da objasnimo sebi ni drugima šta smo to otkrili i ŠTA je ta osoba. Tako nastaje zid ćutanja , u kom počinjemo da verujemo da postoje osobe koje su po definiciji zle ( iako se to , u mom slučaju, kosi sa dubokim uverenjima o prirodi čoveka)  ili podležemo najbanalnijem sujeverju kao očajnom pokušaju racionalizacije. Sve brojnija pitanja  ostaju bez ijednog odgovora, jer  odakle početi, kome i kako  se obratiti, teško je takvo iskustvo opisati i artikulisati, podeliti sa drugima jer je neuhvatljivo i neopisivo. Ako bih nekom poverio da sam u ljudskom biću prepoznao suštu neljudskost, taj bi se verovatno više zabrinuo za moje mentalno zdravlje, što je i  logično.

Veliko olakšanje u tom smislu sam osetio kada sam sasvim slučajno naleteo na profil sociopate u kome sam do poslednjeg detalja prepoznao „pogrešnu osobu“. Nauka kaže da je ipak po sredi bolest moralnog ludila, uočena u četrdesetom delu populacije (25 /1000). Opaka bolest koja osobu lišava ključnih  vrlina  ljudskog bića, jer ta osoba nije u stanju da voli, potpuno je neetična, ne razlikuje dobro i loše, lišena je griže savesti, empatije, saosećanja krivice  i rudimentarnih je  emocija. Tu jadnu ljudsku ljušturu    naseljavaju najniži , reptilski porivi i osobine R-kompleksa. Otuda je ta  osoba impulsivna, bezrazložno razdražljiva, nasilna, autoritarna, sklona manipulisanju, dominantnom ponašanju, patološkom laganju. Sociopate su kažu u stanju tako uverljivo da lažu da prolaze  čak i detektor laži.

Sa visokom racionalnom inteligencijom i veštom mimikrijom utapaju se u pravila društveno prihvatljivog ponašanja  do neuočljivosti.  Za razliku od psihopata koje društvo lakše  prepoznaje i izoluje, sociopate su vešto skrivene i zapravo ih stimuliše „igranje na ivici“.  Sklop osobina ih čini visoko  kompetetivnim u društvu, njihova društvena prohodnost je veća jer nemaju skrupula a po prirodi su megalomani i hazarderi.  Oni su spremni da „gaze preko leševa“ da postignu sebične ciljeve, pa otuda nije retkost da zauzimaju visoke, uticajne i ugledne društvene položaje iako im je suština antisocijalna, asocijalna i socijalno destruktivna.  Okretnost i snalažljivost koje prate hladnokrvnost ovih osoba im omogućava bavljenje kriminalom i biznisom gde je taj spoj osobina izuzetno poželjan, a lukavost  i prilagođavanje situaciji im omogućavaju  da u poslednjem trenutku umaknu pravdi.

Sociopate su neverne, promiskuitetne osobe, sklone parazitskom stilu života i bez nekog realnog životnog plana. U detinjstvu se uočava izuzetna surovost prema životinjama, poremećaji u ponašanju koji se kasnije amortizuju i kamufliraju  u društveno prihvatljiviju formu.  Ne postoje medikamenti, niti uspešne terapija za sociopate. Lečenje otežava i činjenica da ove osobe sebe ne smatraju bolesnim, potpuno su nesvesni posledica svog ponašanja i bez obzira na eventualne sankcije nastaviće sa istim ponašanjem i dalje. Postoji samo dijagnoza antisocial personality dissorder.

Ono što nikako ne uspevam da razumem, kako to da se ovoj teškoj bolesti ne govori više. Sociopate su veoma opasne osobe pre svega za bliske osobe, kolege, poznanike ali i za čitavo društvo. Sociopate su psihopate koje se slobodno šetaju među nama, a društvo sve više poprima crte moralnog ludila i simptome bolesti , jer je u svakodnevici sve manje primera izvornih ljudskih vrednosti i vrlina, a sve više neljudskog i ljudima stranog ponašanja.

Pričajmo o tome, društvena smo bića.

Post Navigation

%d bloggers like this: