промена идеја!

Archive for the tag “ekologija”

Poruke najsiromašnijeg predsednika na svetu

Predsednik Urugvaja Hoze Muhika,  je stekao popularnost u  svetskoj  javnosti   zbog  neuobičajenog životnog stila za jednog  predsednika  koji mu je doneo epitet najsiromašnijeg predsednika na svetu (v.link).  Ukratko; dovoljan mu je tek deseti deo predsedničke plate da valjano obavlja svoju dužnost, a predsedničku palatu rado ustupa beskućnicima tokom zime; od voznog parka poseduje  jednu očuvanu „bubu“.  Sudeći po predsedniku, dalo bi se pretpostaviti da običan čovek u ovoj egzotičnoj zemlji mora živeti u teškoj oskudici ali naprotiv, Urugvaj spada u red najnaprednijih ekonomija na  kontinentu,  nivo korupcije  je za uzor, a globalna  kriza ih je potpuno zaobišla.

Kako je to moguće!?

Vredi pažljivo poslušati/pročitati njegovo obraćanje na samitu Rio +20 posvećenom održivom razvoju.

Hose Muhika, predsednik

Mi, ovim putem, izražavamo našu najiskreniju  volju da se, kao predstavnici vlasti,  pridržavamo svih sporazuma kojih se naše očajno čovečanstvo može prihvatiti.

Uprkos tome,  dozvolite mi da naglas postavim neka pitanja. Čitavo poslepodne smo razgovarali o održivom razvoju i spasavanju masa iz ralja siromaštva.

Šta je to što, pritom, imamo u vidu? Da li je to model razvoja i potrošnje, koji je oblikovan po uzoru na bogata društva? Želim da pitam: Šta bi se desilo ovoj planeti kada bi stanovništvo Indije imalo isti broj automobila po porodici kao stanovništvo Nemačke?  Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Preciznije: Ima li svet dovoljno prirodnih resursa da omogući nivo potrošnje i rasipanja jednak onom u bogatim zapadnim društvima? Da li će to ikada biti moguće? Ili ćemo morati da otpočnemo drugačiju vrstu  diskusije jednog dana? Mi koji smo stvorili civilizaciju u kojoj živimo;  tržište, konkurenciju koje je začelo čudesan i strahovit materjalni progres. Ali tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i podarila nam ovu globalizaciju, koja znači biti svestan planete kao celine.

Vladamo li mi globalizacijom ili ona vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i zajedništvu  u ekonomiji koja je zasnovana na bezobzirnoj konkurenciji?  Dokle dopire naše bratstvo?

Ne govorim ovo da bih umanjio značaj ovog skupa. Naprotiv, izazov pred nama je kolosalan, a velika kriza nije ekološka, već pre politička.

Danas, čovek ne upravlja silama koje je oslobodio, već te sile upravljaju čovekom i samim životom. Mi ne dolazimo na ovaj svet da se tek tako, nasumično bavimo razvojem. Mi dolazimo na svet da budemo srećni. Život je kratak i brzo nam izmiče.  Nijedno materjalno bogatstvo ne vredi koliko sam  život, i to je od suštinske važnosti.  Život nam promiče u radu i preterivanju u radu tek  da bismo bili u stanju da trošimo više, i potrošačko društvo se pretvara u mašinu jer ako potrošnja posustane, usporava i ekonomija, ako ekonomija uspori, sablast stagnacije nam već kuca na vrata. Zapravo je hiper potrošnja ta koja škodi planeti.  Zahtev hiper potrošnje je da proizvodi imaju kratak upotrebni vek, kako bi se prodavali što više. Otuda sijalica ne može trajati duže od 1000 sati iako postoje sijalice koje traju i 100 hiljada sati, ali njih  ne proizvode, problem je tržište, jer moramo da nastavimo da radimo i održavamo civilizaciju „upotrebi i baci“, i tako smo zarobljeni u zlokobnom krugu.  Ovo su problemi političke prirode koji nam pokazuju da je vreme da otpočemo borbu za drugačiju kulturu.

Ne govorim o povratku u kameno doba, ili o podizanju „spomenika nazadnjaštvu“.  Mi, prosto ne možemo da nastavimo beskonačno ovako, pod vladavinom tržišta. Nasuprot tome, mi moramo da savladamo  tržišta. Zato ja ponizno trvdim da je problem sa kojim se mi suočavamo politički. Stari mislioci Epikur, Seneka i čak Ajmara su to izrazili na sledeći način, siromašna osoba nije neko ko ima malo već ona kojoj je uvek potrebno više i više. To je kulturni problem.

Zato pozdravljam napore i postignute sporazume i njih ću se pridržavati kao predstavnik vlasti. Znam da neke stvari  o kojima govorim nije lako svariti, ali moramo da shvatimo da oskudica vode i agresija na životnu sredinu nisu uzrok problema. Uzrok je civilizacija koju smo stvorili i ono što  moramo da preispitamo je način življenja.

Ja pripadam maloj zemlji obdarenoj prirodnim uslovima za život, u njoj živi nešto više od 3 miliona stanovnika i 13 miliona krava, neke od njih su i najbolje na svetu, kao  i 8 do 10 miliona  ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko, meso.  To je ravničarsko područje i gotovo 90% zemlje je obradivo.

Moji drugovi radnici su se borili za osmočasovni radni dan, a sada to čine za 6 sati. Ali osoba koja radi 6 sati, ima dva posla i zato radi više nego ranije. Zašto? Zato što mora da zaradi za mesečne izdatke; za motocikl, automobil, i gomilu računa, i kad postigne sve to, shvati da je postao reumatični starac, kao ja, i njegov život je već završen.

Zato se čovek sa pravom pita: Zar je ovo čovekov usud? Ovo što govorim je jednostavno, razvoj ne može ići na uštrb sreće. Mora ići u prilog ljudskoj sreći, ljubavi prema planeti, međuljudskim odnosima, brizi za najmlađe, prijateljstvu, zadovoljenju osnovnih ljudskih  potreba. Zato što je najvrednije blago koje imamo, sreća. Kada se borimo za životnu sredinu, moramo imati u vidu da je suštinski element životne sredine ljudska sreća.

ilustracija i transkript govora preuzeti  sa bloga  wanderlife.com

 

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo    i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica. Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.  Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubiliOvo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991)

Džeremi Rifkin-Nova ekonomska paradigma

Drugi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Nova ekonomska paradigma

Danas se internet i obnovljivi izvori energije  integrišu stvarajuću infrastrukturu za treću industrijsku revoluciju koja će promeniti odnos snaga u 21.veku.  U dolazećoj eri, stotine miliona ljudi će samostalno  proizvoditi „zelenu energiju“ u svojim domovima, kancelarijama i fabrikama i deliti je međusobno putem  „energetskog interneta“, na isti način na koji danas kreiramo i delimo informacije onlajn.  Stvaranje režima obnovljive energije uskladištene u vodoniku i distribuirane preko „energetskog interneta“ bez emisije zagađenja prilikom proizvodnje i transporta uspostavlja osnovnu infrastrukturu oko koje će se  kreirati na hiljade novih biznisa i milioni novih radnih mesta.

Treća industrijska revolucija će doneti demokratičniji  ekonomski model. Raštrkanost (distribuiranost) obnovljive energije zahteva kolaborativni pre nego hijerarhizovani pristup u upravljanju i kontroli. Ovaj novi lateralni energetski režim uspostavlja organizacioni model za bezbroj ekonomskih aktivnosti koji će iz njega nastati. Distribuirana i kolaborativna industrijska revolucija će napokon svojim modelom omogućiti decentralizovanu (tj. raštrkanu) raspodelu  stvorene vrednosti. Pročitaj više…

Džeremi Rifkin o tome kako pokret 99% koristi lateralnu silu u stvaranju globalne revolucije

Prvi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Dešavalo se to i ranije, 1848. g. i 1968.g. Mladi sveta su okupirali ulice u protestu protiv nepravde i autokratskih režima i gramzivih poslovnih interesa zahtevajući osnovno ljudsko pravo da kao ravnopravni građani uzmu učešće u društvenim pitanjima.

15.oktobra, milioni mladih, njihovih roditelja i starijih pohrlili su na ulice velikih i malih gradova širom sveta kako bi osudili ekonomski sistem koji štiti 1% bogatih na račun  99% ljudi. Demonstranti su frustrirani nedostatkom poslova. Ljuti na vlade koje spasavaju globalne bankare i subvencionišu velike korporacije istovremeno ukidajući vitalne javne službe za srednju klasu i siromašne.  Takođe, oni su zabrinuti zbog klimatskih promena izazvanih industrijskom emisijom ugljen-dioksida koje sada prete da ugroze globalni ekosistem i pokrenu masovno odumiranje života na zemlji. Pročitaj više…

Klimatski rulet

Ako nešto obeshrabruje u pogledu sposobnosti ljudskog društva  da kolektivno i brzo odreaguje na promene u okruženju onda je to debata o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama. Dok se  polemiše o promenama, promene se dešavaju . Dobar primer za ovo je sudbina ostrva u Bengalskom zalivu koje je do nedavno  bilo  predmet decenijskog teritorijalnog sporenja između Indije i Bangladeša. Dok su se dve države sporile, ostrvo je  potonulo. Uzbekistanski  i Kazahstanski ribari  su se sporili oko granice na Aralskom jezeru, sve dok se  jezero nije pretvorilo u pustinju. Psi laju, karavani prolaze, teško da će ishod  klimatske debate predstavljati  izuzetak. Ipak  evo nekoliko karakterističnih učesnika ove  debate o tome jesu li klimatske promene mit ili naučna činjenica: Pročitaj više…

This shit’s got to go!

Ko je gledao Zeitgeist Moving Forward koji je nedavno ,15.01. imao bioskopsku a 26.01. onlajn   premijeru, zna otkud mi inspiracija za ovakav naslov ali ne bih da pravim spojlere pre nego što ljudi na miru pogledaju ovo dokumentarno ostvarenje u trajanju od čitavih dva sata i četrdeset i jedan minut. Dakle, pripremite se na test izdržljivosti, nekada je i Pink Floyd pravio numere  od dvadesetak i kusur minuta pa im nije naškodilo, šta više! Moving Forward je samo zreliji, temeljniji i direktniji  od prethodnih filmova, a samim tim i duži.

Za  samo dva dana film je na You Tube-u  zabeležio čak  700.000 pregleda i 20.000 komentara ( tempom od  25o  pregleda i 7 komentara u minuti) što je fenomen za sebe. Što kaže moja prijateljica  „hajp je odradio svoje“ , iako je u pitanju nekomercijalno ostvarenje dostupno za besplatan daunloud bez zvaničnih kanala distribucije. Simultana bioskopska premijera u 60 zemalja na 30 jezika je nešto čime malo koji igrani a kamoli dokumentarni film može da se  pohvali.  Pored hajpa, to je i rezultat entuzijazma i posvećenosti ekipe koja se potrudila da od prvog dana onlajn premijere  bude dostupan i titl na razumljivim jezicima ( srpsko-bosansko- hrvatskom). Profesionalno i za svaku pohvalu. Pročitaj više…

Lepota zveri (o čoveku i tehnologiji)

Postalo je zastrašujuće očigledno da je naša  tehnologija nadmašila našu ( ljudsku)  prirodu.
Albert Ajnštajn

Stepen razvoja jedne  civilizacije merimo stepenom razvoja tehnologije . Društveni progres je nezamisliv bez razvoja tehnologije, a prosperitet tehnološki naprednih društava sasvim izvestan.    Za gotovo sve važnije   tekovine i blagodeti modernog života možemo da zahvalimo nauci i tehnologiji, ipak , sve češće se čuju i sasvim suprotni doživljaji tehnologije. Sve više je onih koji u tehnologiji vide pretnju.  Tehnologiju optužuju da je vodeći krivac za narastajuće ekološke nevolje, za nuklearni hazard, za dramatično  nestajanje biljnog i životinjskog sveta,  masovnu eksploataciju  ograničenih resursa,  nove etičke dileme  i krajnje neizvesne perspektive čovečanstva. Dakle, jednima je dobra , drugima  loša,  dok će velika većina reći da tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša, već neutralna,  jer smo mi ti koji biramo na koji način je koristimo.  Tehnologija nije neutralna, to je zabluda jer ona  je moć na zemlji, a za tu moć se nešto moralo žrtvovati (pitati Fausta). Kad  se zapitamo kolika bi bila moć kompanija, kapitala i vojski sveta , bez tehnologije, shvatimo koliko je taj uticaj značajan  i koliko je tehnološki sistem neodvojiv od sistema globalne moći i kapitala. Moć korporacija i kapitala izvire iz tehnologije kojom raspolažu. Oni koji  raspolažu  naprednom tehnologijom prirodno  diktiraju  trendove njenog razvoja, a da li su  u stanju da ih kontrolišu sasvim je drugo pitanje. Pročitaj više…

Priroda i široka potrošnja

Organizacije koje se bave očuvanjem i zaštitom životne sredine,poput WWF i Greenpeace-a alegorično predstavljaju prirodu kao robu široke potrošnje kojoj preti nestašica i koje će nestati u potpunosti ukoliko smesta nešto ne preduzmemo. Iako ovakav prikaz, prirode kao artikla ima poentu, čini se da dovodi u sukob sa idejom iskonske, netaknute prirode, koja je takođe promovisana od strane istih organizacija. Kako je moguće opažati prirodu i kao netaknutu i kao široko-potrošnu u isto vreme?
Mogućno je da „ne konzumiraj prirodu“ kampanje valja interpretirati kao apel na pojedince i korporacije koje prirodu koriste kao robu. Iz tog ugla, opet, ovaj pristup ima smisla, kako god,  tek će se govoriti o tenziji između netaknute prirode protiv široko-potrošne prirode. Da li je ova napetost u samom žarištu aktuelne ekološke krize? Istina, romantičarska strast za doživljavanjem prirodnog okruženja kao netaknute, iskonske i neuređene, podstiče na neodgovorno korišćenje. Nema vlasništva, nema ni odgovornosti. Zar ne treba , u cilju zaštite životne sredine, da počnemo da je novčano vrednujemo i svojinski definišemo, baš poput robe?
Veoma pomodan pristup u rešavanju ekološke, ali i prevazilaženju paradoksa koje je otkrila finansijska kriza je ideja da se novčano izražava, tj vrednuje čitava  biosfera i postane novi pokazatelj ekonomskog rasta umesto BDP-a. Najsvežiji primer iz prakse je nedvosmislena izjava Baraka Obame povodom ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu, on je naime British Petroleum-u (kompaniji odgovornoj za izlivanje nafte) poručio da ima da plati za pričinjenu štetu ekosistemu i lokalnoj ekonomiji pored obaveze da sanira i lokalizuje posledice ove katastrofe. Vreme će da pokaže da li će ovaj paradoksalni pokušaj totalne privatizacije i monetizacije biosfere imati bilo kakvih drugih efekata, osim onih naravno pogubnih. Ono što je već sada jasno je da su i vodeće ekološke organizacije, negde usput, zagubile kompas. U suštini, stvari nisu previše komplikovane, to je i američkim Indijancima odmah bilo jasno kad su sreli belog čoveka. Postoji kultura u kojoj zemlja pripada čoveku i kultura u kojoj čovek pripada zemlji,  kultura u kojoj zemlja pripada čoveku je osuđena na propast.

Sat za našu planetu ili razum u mraku

Danas je globalno obeležen Sat za našu planetu, i neznalice su imale priliku da pokažu prigodno saosećanje za ekološke nevolje u kojima se planeta našla. Plemenito, simpatično, dirljivo  i besmisleno.Budimo realni, planeta nije u nevolji ,  ona će postojati i kada nas jednom ne bude. Radi se o nama, i ako neko zaslužuje iskreno saosećanje i saučešće , onda smo to mi sami.  Mi smo u nevolji, zajedno sa onima koji u mraku pronalaze zgodnu simboliku. Ono što ste se spremili da ovim povodom  poručite planeti, poručite sebi. Manite se sentimentalnosti, upalite sva svetla razuma, ako ikako možete, pretvorite se u svetionik.

svetionik

Kataklizma Aralskog mora

Aralsko more je donedavno pokrivalo ogroman basen između Kazahstana i Uzbekistana i bilo četvrto po veličini unutrašnje jezero na svetu ukupne površine 68.000 km2. To je najznačajniji vodeni resurs u centralnoj Aziji u koji se ulivaju  dva najveća  vodena toka u regionu ,reke Syr Darya sa severa i Amu Darya sa juga.  U poslednjih dvadesetak godina Aralsko more intenzivno nestaje i sada pokriva nepunih 10% prvobitne površine. Od nekadašnjeg Aralskog mora bogatog ribom (godišnji ulov  od 44,000 tona ribe) nastaje Aralkum zagađena i zatrovana  slana pustinja. Opusteli gradovi luke na nekadašnjoj  obali koje su prehranjivali do 60,000 ribarskih porodica su sada već stotinama kilometara daleko od obale slanog jezera u kome ionako  više nema života jer isparavnjem jezera salinitet vode raste. Stotine ribarskih brodova  nasukanih na peščane dine sablasno svedoče o prostiranju nekadašnjeg jezera i o brzini kojom su stvari krenule naopako. Kataklizma Aralskog mora je bez presedana u ljudskoj istoriji, nazivaju ga i tihim Černobiljom i svakako je jedna od najvećih katastrofa koju je direktno prouzorokovao čovek. Još jednom ćemo zaključiti da su glavni izvor problema zapravo rešenja, ali u slučaju Aralskog mora biće to najsurovija i najsvirepija lekcija, a sled nezaustavljivih promena još uvek ne nagoveštava poslednji čin sa obrtima koji prevazilaze maštu  trilera i naučne fantastike. Nisam reč  kataklizma slučajno stavio u naslov, ona  uzdiže stepen ove katastrofe na planetarni nivo.

Sve je počelo kada je usvojen jedan od petogodišnjih planova Politbiroa Sovjetskog Saveza za centralnoazijski region koji je predvideo korišćenje reka Syr Darya i Amu Darya za navodnjavanje jalovog zemljišta u regiji i pokretanje poljoprivrede prvenstveno podizanjem plantaža pamuka. Izgradnja velikih irigacionih kanala je započela 1940-te i iz godine u godinu činilo se da se socijalistički snovi o intenzivnoj proizvodnji i izvozu pamuka ostvaruju, i ostvarili su se Uzbekistan je i danas nakon raspada Sovjetskog Saveza drugi  izvoznik pamuka. Usputne poteškoće koje je stvaralo jalovo zemljište rešavane su intenzivnom upotrebom hemikalija i neselektivnih pesticida (ozloglašeni DDT) kao i nesistematskim navodnjavanjem. Već tokom šezdesetih je kao posledica ovoga nivo Aralskog mora počeo blago da opada, a zatim sve brže…
  • od 60-70 20cm godišnjeSatelitski snimci  NASA-e
  • od 70-80 50-60cm godišnje
  • od 80-90 80-90cm godišnje,
Tokom devedesetih se opadanje pretvorilo u naglo povlačenje mora i sada se  na više od 90% površine nekadašnjeg mora prostrla slana i kontamirana pustinja Aralkum. U geološkim vremenskim okvirima možemo reći da je more nestalo u trenutku, ili jednakom brzinom kao i Sovjetski savez sa političke mape sveta. Pokušaji da se delovi mora sačuvaju podizanjem brane u severnom, kazahstanskom delu pokazuju ohrabrujuće rezultate dok je najveći  tzv. južni uzbekistanski deo prepušten sebi i  čini se  zauvek izgubljen. Svetska banka je , suočena sa veličinom problema, odustala od projekta sanacije  južnog  mora. Bilo je i u Sovjetsko vreme grandioznih projekata za preusmeravanje severnih reka sibirskog sliva  u basen Aralskog mora ali ih je srećom nedostatak novca i vremena sprečio u njihovoj realizaciji. Takav jedan projekat naravno nije uzimao u obzir nepredvidive posledice po sibirski ekosistem.
Nesreća nikada ne dolazi sama, pa je onima koji su nasledili pustinju umesto mora ostao zadatak da saniraju i stabilizuju nekadašnje morsko dno na kom su deponovane ogromne količine (150 miliona m3 ) soli pomešanih sa hemikalijama koje su se godinama spirale sa plantaža pamuka i deponovale u moru. Nestankom mora došlo je do promene klime, leta su kraća i toplija a zime duže i surovije, oluje su česte a nepovoljna ruža vetrova kontaminiranu so diže visoko u atmosferu i raznosi širom planete.  Tragovi aralskog peska su identifikovni na Južnom polu i Aljasci, hemikalije u krvi pingvina. Ove oluje peska , soli i otrova  najviše pogađaju stanovnišvo basena (populacija 5.000.000 ljudi) direktno izazivajući tumore, tuberkulozu, oboljenja jetre i bubrega ,respiratornih oboljenja ali i indirektno trujući široku oblast oko basena ugrožavajući lanac ishrane kontaminiranim nanočesticama koje na kraju po principu kolektora bivaju deponovane  u biljkama  životinjama a onda i ljudima. Niko pouzdano ne može da kaže na koji način i koliko dugo će čitav region osećati posledice aralske kataklizme, ali nažalost ovo još uvek nije kraj agonije.
U Sovjetsko vreme moćna crvena armija je na nenaseljenom ostrvu u centralnom delu mora formirala centar za razvoj i proizvodnju biološkog oružja. Pod velom tajnosti i uslovima biološke izolovanosti na ostrvu  je godinama usavršavan i dopunjavan arsenal najperfidnijeg i najsvirepijeg oružja, sve dok nije došlo do raspada SSSR-a kada je lokacija preko noći napuštena a tone biološki najopasnijeg materjala na brzinu uništene ili zakopane. Uzbekistanske vlasti u saradnji sa međunarodnim timovima su do sada locirali desetine lokacija na kojima je odložen antraks. Sada više nema vodene barijere, nekadašnje ostrvo je postalo deo Aralkum pustinje a samim tim i rizik od biološkog aktiviranja zaraznih bolesti kopnenim putem je daleko veći. Pitanje je vremena kada će gusta populacija pustinjskih glodara naseliti kontaminirano područje i otvoriti Pandorinu kutiju. Problem sanacije ove lokacije je i to što se  nalazi na ničijoj zemlji, tj. na spornoj graničnoj teritoriji Uzbekistana i Kazahstana.
O moru danas deca aralskih ribara  uče u školi i slušaju priče starijih koji ga pamte, ali to više nije priča o ekologiji, o zaštiti životne sredine, klimatskim promenama, niti o ekonomiji, razvoju, izvozu i uvozu, to je priča o životu koji nestaje. Aralska deca sigurno bolno i prisno razumeju ono što klimatski, ekonomski i ostali „eksperti“ pokušavaju naučno da dokažu i potkrepe brojkama,  pravom je življenju došao kraj, počelo je preživljavanje* (iz govora poglavice Sijetl)


Post Navigation

%d bloggers like this: