промена идеја!

Zlato i voće

Kada sam već hteo da dignem ruke

od tebe

Kada sam već bio siguran

da si deonica na kojoj nema ni trunke zlata

i da zaista nema smisla

da te dalje pretražujem…

Kad sam legao, kad sam zapalio cigaretu

i bacio pogled umoran na zemlju

i dane za koje mišljah

da sam ih uzalud proveo…

Iznenada, kao prolećna oluja

grunuše u moje oči beli cvetovi flore

beskrajno plodnog kraja!

I evo me sad, nasmejanog, do kolena u reci

-umesto zlato- ispiram voće!

Milan Milišić  (1941-1991)

Život za slobodu – Milan Milišić

Divlji konji

Odlomak iz romana Ostrvo Meše Selimovića:

Šta se to desilo sa rasističkom uzurpacijom prava koja su ljudi sebi prisvojili -da na zemlji proglase svoju apsolutnu prevlast nad životinjama? Oni su od njih učinili svoje robove. Konju čovječanstvo ima da zahvali za sav napredak. Kravi za ishranu. A ipak ih to nije spasilo pokolja. Čovjek je samovoljno odredio da ima prava da se hrani životinjskim mesom, i čitava jedna vrsta je osuđena na pogibiju i na žalostan život po milosti ljudskoj. Samo zato što životinje nemaju snage da se suprotstave, što ne mogu da ulože protest, što nisu sposobne da se udruže  i krenu protiv zajedničkog neprijatelja-čovjeka. Kakav bi to rat i pokolj bio kad bi se sve životinje okrenule protiv ljudi! Sve životinje! Mačke, psi, konji, krave, volovi, ovce, divlje zvijeri, ptice, vodozemci, bube, gušteri, zmije! Nikakav svjetski rat, nikakva svjetska kataklizma ne bi bili ravni tom pokolju ljudskog roda. I niko ne bi imao pravo da digne glas pobune, jer bi to bila osveta za hiljade godina vlasti čovjekove nad potpuno obespravljenim životinjama. Čak su ta prirodna prava toliko obezvrijeđena da bi bio prezrivo ismijan svako ko bi samo upitao ljude: s kojim pravom osuđujete na smrt i poniženje čitavu jednu vrstu? Zar zato što ne pripada ljudskoj rasi? Zar zato što živi sa drugačijim oblicima svijesti? Zar zato što ne govori kao mi? U stvari ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, ljudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti.

A eto ovdje, na nekoj zaturenoj i nepoznatoj planini lijepog imena, ostvaruje se to čudo postojanja pravde za sva živa bića. Onda će je biti i za sve ljude.

Trebalo bi sačuvati tu ma čiju slobodu, stvoriti od nje instituciju, u interesu samih ljudi, njihovog morala i njihove ljudske cjelovitosti.

Jer, ono što nigdje više ne postoji, sačuvalo se ovdje kao čudo, kao mogućnost, kao opšta nada, primjer za ugled, utjeha ljudskom beznađu i samozaturenosti, radosna zora velikog očekivanja. SLOBODA.

Sad je oaza; postaće kontinent.

Sad je bizaran izuzetak; postaće pravilo.

Sad je čudo; postaće čudo sve što nije to.

Ovo krdo slobodnih konja, koji žive o travi i rosi, koji udišu slani vazduh s pučine, koji ne žive u omeđenim rezervatima, već u potpunoj slobodi pod otvorenim nebom, sami sebi udes i sudbina, jednaki pod suncem i kišom, jednako predati na milost obilja trave i nemilost suše, bez zavisti i mržnje, upućeni jedni na druge, moglo bi biti zametak velike slobode kosmosa.

Jahači torinskog konja

U Torinu, 3. januara 1889.g.  Fridrih Niče je izašao iz svoje kuće,  u ulici Via Carlo Alberto br.6, možda  da  prošeta, možda da ode do pošte i  pokupi  prepisku. Nedaleko od njega, ili čak veoma daleko od njega kočijaš  nije mogao da savlada tvrdoglavog konja. Uprkos svim njegovim naporima, konj je odbijao da krene, nakon čega je kočijaš… Đuzepe? Karlo? Etore?  izgubio strpljenje i uzeo  bič.

Niče se probio kroz gomilu da bi okončao  brutalnu scenu sa kočijašem koji je u tom trenutku penio od besa. Čvrsto građen i brkat Niče je odjednom skočio na kočije i jecajući obgrlio konja rukama oko vrata. Njegov sused ga je odveo kući,gde je on ležao miran i ćutljiv dva dana na divanu , promrmljao nerazgovetno… Majko, ja sam glup…  posle čega će zanemeti zauvek.

Uvod u  završni  film Bele Tara Torinski konj/ The Turin Horse 2011

/beleške u posrednoj vezi  s filmom/

Ovde smo da razumemo, da nam ponešto postane jasno i zatim to što nam je postalo jasno podelimo sa drugima, učinimo da to nešto postane jasno i drugima. Ima li nečeg plemenitijeg među nama ljudima od deljenja to nešto oskudne pameti i duha!? Oskudni i dragoceni jesu, izobilje je uvek na drugoj strani, na strani gluposti i banalnosti.

Da glupost boli čuo bi se vrisak do neba, pisao je Krleža, ali je bezbolna pa nas ništa na nju ne opominje i ne uzbunjuje a ona nadolazi i razara sve poput bujice.

Pameti je tako malo a pritom je i varljiva jer  ume da nas  izneveri, da popusti i da nas napusti. U jednom takvom trenutku gubljenja pameti se otvori neki procep, otkrije čitav jedan svet u kome sve postane razumljivo i jasno, u kome sva krupna pitanja sretnu svoje odgovore. Tek ogledajući se u sopstvenoj gluposti smo u stanju  da vidimo ono što jeste.

Takva vrsta  spoznaje dolazi bez ushićenja i radosti i brzo gasne kao veličanstveni trenutak kosmičke ironije. Nakon toga je sve lako.

Izobilje svake vrste će nestati, izbledeti. Blago i moć će biti zbrisani, sav narod će drhtati. Od svega na ovom svetu samo će dvoje preostati. Samo dvoje: poezija i dobrota… ništa više.“

Ciprijan Norvid, poljski pesnik, dramaturg, slikar i skulptor (1821-1883)

Strogo kontrolisani autobusi

O Bus Plus režimu  ste se već  dovoljno načitali ovih dana, a možda ste maltretman i lično doživeli  pokušavajući da se kroz „tačkastu kontrolu“ prevezete s kraja na kraj grada.  Sve rečeno i napisano je dovoljno da se bajsom uputim na građanski protest  grupe 99% koji je ovim povodom zakazan u ponedeljak u 18.30h na Zelenom Vencu. Ipak dodao bih još ponešto što,  čini se, javnosti u ovom slučaju  promiče.

Ne radi se tu  samo o slučaju Bus Plus i problemima javnog prevoza u Beogradu, ne radi se samo o problemima stanovnika prestonice, ne radi se o onima koji na posao idu autom ili isključivo  o onima koji moraju da koriste javni prevoz, takođe ne radi se samo o onima koji uredno plaćaju kartu  ili o onima koji se voljno i nevoljno švercuju.

 Radi se o svima nama zajedno,  uključujući tu  i kontrolore privatne firme i komunalne policajce,   i važno  je da to blagovremeno shvatimo.

Radi se o ataku na opšte dobro  koje se našlo na putu  povezanih  interesa privatnog kapitala  i političke klase, a to bi trebalo da se tiče i onih koji ne žive u Beogradu i onih koji ne koriste javni prevoz jer će oni sigurno biti sledeći.  I njima će neko  drugo opšte dobro važno za kvalitet  života u njihovim zajednicama  i egzistenciju biti oteto/privatizovano i stavljeno u funkciju pravljenja enormnih profita.  I njima će neko uslovljavati i ograničavati pristup nečemu bez čega se ne može,  a oni će biti očajni ali  nemoćni da nepravdu spreče. Takvih primera je sve više.  Ugroženo opšte dobro je  reka Ibar na kojoj se planira izgradnja dvanaest (!?) hidorcentrala, reka Lim takođe, obradivo zemljište koje se priprema za prodaju strancima; izvorišta vode koja su već prodata i javni vododvodi, javna  preduzeća i službe  kojima takođe sledi privatizacija.   Faza 2 je uvod u kompletnu rasprodaju, a na nama je da odredimo šta je to što pripada svima , nije na prodaju i ne sme biti prepušteno zakonitostima  pijace.

Efekti rasprodaje javnih dobara koja predstoji  će, sasvim izvesno biti još dramatičniji i teži u odnosu na posledice pljačkaške  privatizacije društvenih preduzeća  koja je iza nas. Jedini način da se izbegne ova  nevesela perspektiva daljeg propadanja, siromašenja  i ponižavanja jeste zajednički otpor i briga za opšte dobro čiji smo mi samo  korisnici  a koje suštinski  pripada generacijama koje tek dolaze.

U pitanju je, ako ovako  stvar posmatramo, budućnost. Ima li većeg uloga od toga!? Budućnost u kojoj je moguće da  komunalnim otpadom upravlja mafija , kao  u Italiji… a u privatnim zatvorima robijaju  zatvorenici u skladu s načelima „ekonomske efikasnosti“ kao u Americi… ili se zakonom zabranjuje  prikupljanje  kišnice kao u Boliviji.

Preterujem? Da čekamo još malo ili…!?

Demokratija u realnom vremenu – Liquid Feedback

U vreme kada se  predstavnička demokratija sve češće prepoznaje kao neefikasna i/ili lažna i podseća na Kabuki teatar koji služi da prikrije prazni formalizam zakulisnih zavera državnih i korporativnih elita, mnogi  u internetu vide spasonosno rešenje.  Internet  je daleko otvoreniji, participativniji i meritokratskiji od zatvorenih, korporativno kontrolisanih procesa formalne demokratije.

Uprkos ovim mogućnostima, internet nije rešenje, internet je tek hosting   platforma. Potrebno je odgovoriti na osnovno pitanje: Kako struktuirati ozbiljnu i deliberativnu demokratsku diskusiju  u onlajn prostoru?

Piratska partija u Nemčkoj  je napravila značajan progres ka rešenju ovog problema.  Novi softver ( otvorenog koda)  LiquidFeedback, im je omogućio da artikulišu otvoreniju, participativniju i ozbiljniju unutrašnju debatu o partijskoj politici, organizuju se i preduzmu  akciju u konvencionalnoj političkoj areni.

Tvorci LiquidFeedback-a  opisuju ovu platformu kao most između direktne i predstavničke demokratije. Oni veruju da softver ima potencijal da osnaži obične članove klasičnih  partija čineći ih tako demokratskijim i atraktivnijim za građane. Softver,  objavljen u verziji 2.0 u  martu ove godine već koristi više  udruženja i političkih partija.

Još uvek je rano  pouzdano tvrditi da se radi o velikom proboju,  ali  je evidentno da postoji snažan potencijal za  osmišljavanje novih otvorenijih, legitimnih i uzvratnih  formi upravljanja.  Nedavni članak u New York Times-u obajšnjava kako LiquidFeedback omogućava Piratima da kreiraju permanentni politički forum u realnom vremenu u kome svaki član ima ravnopravan uticaj na partijsko odlučivanje i to 24/7.  Platforma je više od imitacije onlajn foruma jer složeni algoritmi prate unose članova i  trenutno generišu kolektivne odluke.  Zahvaljujući softveru 1300 članova Piratske partije  je bilo u mogućnosti da se samoorganizovano uputi  u  Nojminster (Nemačka) kako bi uzeli učešće u izboru novog izvršnog odbora.

Liquid Feedback nije još jedna platforma za veb forume kako objašnjava Andreas Niče na  vebsajtu softvera ( inače razvijenog od strane  Public Software Group of Berlin).

Liquid Feedback je onlajn sistem za diskusiju i glasanje o predlozima unutar partija i organizacija koji  prati čitav proces od predstavljanja  inicijalnog predloga do konačnog odlučivanja.  Diskusija o određenoj temi koja  prethodi glasanju podiže svest o argumentima za i protiv, mogućnostima i rizicima i omogućava članovima da predlože i razmotre alternative.

Platfoma kombinuje koncept nemoderisane, samoorganizovane diskusije i  “tečne” demokratije. Prateći ideju interaktivne demokratije, Liquid Feedback uvodi novi kanal komunikacije između glasača i predstavnika ( u ovom slučaju, članova i odbornika),  donosi  kredibilne izveštaje o tome šta članovi žele i može poslužiti kao informacija, predlog ili direktiva u zavisnosti od organizacionih potreba i nacionalnog zakonodavstva.

Zahvaljujući ovakvom sistemu, koncentrisanu moć  rukovodstva  je moguće minimizovati i učiniti direktno odgovornom širokom članstvu što zauzvrat, otvara suštinski dijalog o tome kakva su očekivanja članstva.  To takođe, omogućava da se izbegne poznati obrazac po kome lideri ublažavaju i umiruju  zahteve članstva  pozivajući se na politički realizam.

Liquid Feedback može preokrenuti ovakvu dinamiku  osnažujući članstvo partije i oragnizacije da svoje „lidere“ učine direktnije odgovornim članstvu. Umesto da izabrani lideri i odbori neutralizuju nezadovoljstvo , članovi mogu kolektivno zauzeti stav o tome šta misle o problemu x ili y, i zahtevati da organizacija javno zastupa te stavove.

Upravo ovo čini Piratsku Partiju tako svežom jer nastoji da kombinuje nove forme direktne participacije i agresivnog liderstva  izbegavajući demorališuće klizanje u  osrednjost.  Piratska Partija  je usvojila Liquid Feedback  zato što je želela da osigura šansu za svakog pojedinačnog člana partije da učestvuje u razvoju ideja i donošenju odluka.

Ideja je da rukovodstvo mora biti odgovorno i u praksi a članovi ne smeju biti samo pasivni  glasači.  Na vebsajtu Liquid Feedback-a stoji:

Iako mi želimo da svako bude u mogućnosti da participira u razvoju ideja, verujemo da će u prvi mah mnogi predlozi biti kreirani od strane malih grupa ili čak pojedinaca ali to nije problem ukoliko uzmemo u obzir da:

  • Svako može da se informiše o inicijativi
  • Svako može da doprinese sugestijama
  • Svako može da kreira alternativnu inicijativu
  • Svako može na kraju da glasa.

Svaki član može pokrenuti inicijativu. Tokom diskusije inicijatori promovišu svoje predloge i  dobijaju povratnu informaciju o stepenu podrške organizacije. Ovaj sistem omogućava ne samo učešće u glasanju već i u razvoju ideja i u isto vreme pomaže odborima da razumeju šta to većina zaista želi i donese ispravne i odgovorne odluke zasnovane na „glasu naroda“.

Osnovna ideja: glasač može delegirati svoj glas povereniku ( prelaznom zastupniku). Delegiranje glasa može biti  definisano, promenjeno ili opozvano po temi.  Ja lično glasam u temama zaštite životne sredine, En me predstavlja u spoljnim poslovima, Majk me predstavlja u svim ostalim oblastima ali takođe imam mogućnost da se predomislim u bilo kom trenutku.

Svako može da definiše individualni  pristup od čiste demokratije na jednoj  do predstavničke demokratije, na drugoj strani. U osnovi pojedinac uzima učešće u temama za koje je zainteresovan,  a za sve ostale teme  prepušta svoj glas nekome ko deluje u njihovom interesu.  Svakako da član  može učiniti pogrešan izbor s vremena na vreme ali takođe postoji mogućnost da se predomisli u bilo kom trenutku i opozove izbor.

Predstavnička demokratija je prevladala u 18. veku zato što je to bila jedina praktična forma demokratije. Čista demokratija- direktna participacija građana u donošenju odluka jednostavno nije bila izvodljiva i mnogi su je doživljavali kao  vladavinu rulje.

Problem predstavničke demokratije je da stav javnosti može izraziti samo ugrubo. Građani glasaju periodično, jednom  u nekoliko godina a predstavnik ih predstavlja, skupa sa desetinama hiljada drugih građana tokom mandata. Ukoliko se situacija promeni, ako se predomislite ili vam se ne dopadaju svi elementi političkog  stava vašeg predstavnika,  vi ste nemoćni.  Vaše mišljenje oni na vlasti mogu sasvim bezbedno da ignorišu.  Političari su tu da ukalupe stavove javnosti  i njima  manipulišu uz pomoć korporativnog novca  ( “proizvodnja saglasnosti “, terminologijom Noama Čomskog) pre nego da se tim stavovima koriste i na osnovu njih kreiraju politiku.

Otuda ne čudi toliko otuđenje od konvencionalne politike. Mi se oslanjamo na političke strukture nastale u 18. veku, u vreme kada je pošta raznošena konjskim kočijama, a javnost imala svega nekoliko “kočija” da se izrazi, a kamoli da to uradi brzo i precizno.  Sada imamo mnoštvo načina za trenutnu privatnu i javnu komunikaciju, pristupačna skladišta ozbiljnih ekspertiza, kao i brojne fleksibilne sisteme za izgradnju  i mobilizaciju javnog mnjenja.  Ipak naše vlade ostaju odlučno zaključane u  referentnim okvirima 18. veka. Branitelji ustava mogu pokušati da ignorišu ovaj  očigledni  nesklad, pozivajući se na istorijske svetinje  i patriotsku tradiciju, ali internet generacije i Piratska partija  mogu imati poslednju reč.  Liquid Feedback može biti prva reč u ovoj debati koja tek predstoji.

U izjavi o misiji Liquid Feedback-a se zaključuje; Iskustvo koje smo stekli poslednjih meseci nam pokazuje da su ljudi spremni da učestvuju ako veruju da to ima smisla a predstavnici  prihvataju  volju onih koji učestvuju radije nego što će opštiti sa tihom većinom.

Smisliti proces upravljanja  koji je otvoren, pošten, pouzdan i participativan je najbolji recept za oživljavanje demokratije. Biće zanimljivo  pratiti dalju evoluciju  Liquid Feedback-a i Piratskog pokreta.

članak David Bollier-a via  P2P Foundation

Intervju sa Zigmuntom Baumanom – Bauk pobune

Živimo u vremenu (sličnom «interregnumu» starog Rima), koje je Gramsci nazivao «ad interim» (u međuvreme prim prev.), periodu koji je nemoguće da se dugo izdrži, odnosno u vrijeme u kojem stari načini po kojima su se odvijale stvari više ne funkcioniraju ili se čine neefikasnim, dok nisu još izmišljeni, a još manje iskušani u praksi, novi instrumenti. Sigurno živimo u periodu promjene koji ne možemo definirati periodom tranzicije, jer tranzicija znači prelazak od «ovdje» prema nekom «tamo», pa iako prilično dobro poznajemo «ovdje», odakle nastojimo pobjeći, nemamo nikakvog pojma o onom «tamo», kamo želimo stići, a da i ne spomenem da bismo tamo mogli biti dovedeni bez naše volje, kako zbog pogrešnih akcija, tako i zbog pomanjkanja aktivnosti. Tapkamo u mraku. Naše me ponašanje potsjeća na Diogenov odgovor, kad su ga pitali zašto uoči invazije Perzijanaca nastavlja da valja svoju bačvu (koja mu je služila kao kuća): «Vidim kako moji sugrađani oštre mačeve, zabrtvljuju prozore, barikadiraju vrata, pa sam odlučio da i ja napravim nešto…». Kako bismo zaustavili prijeteću ekonomsku i političku katastrofu i mi ne činimo ništa efikasnije od zabrtvljivanja prozora i valjanja bačve za zaustavljanje perzijske vojske.

u celini na >> http://noviplamen.net/2012/04/12/intervju-sa-zygmundom-baumanom-bauk-pobune/

povezani članci: zigmunt-bauman-glavni-izvor-straha-i-neizvesnosti-danasnjice-je-opste-odsustvo-kontrole/

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo    i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica. Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.  Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubiliOvo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991)

Imamo li izbora?

Pokušajmo da za svoj vlastiti život učinimo nešto i sami, ne predajući svoju sudbinu u bilo čije nekontrolisane ruke. Ako ni ne pokušamo da postanemo punopravni građani, otkuda možemo znati kakvi su nam realni izgledi za slobodu i demokratiju, za mir, a ne rat; za poštene, a ne lažirane izbore; uljudan život, a ne brutalnost; toleranciju, a ne ratničko nadmetanje; za preduzimljivost i uspešnost; a ne inerciju i apatiju? Izbora, dakle, imamo.

Nebojša Popov, (1990 str.I) Republika-Glasilo građanskog samooslobađanja

Glupost kao način življenja

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Od ranog  detinjstva me je kopkalo jedno veoma važno pitanje: „Šta to ljude čini posebnim i jedinstvenim?  Postoji li neka osobina koju ne delimo sa životinjama?“ Prvi odgovor koji sam dobio je  da ljudi imaju dušu, a životinje je nemaju. Obzirom da sam voleo i još uvek volim životinje, to mi je zvučalo neobično i poražavajuće.  Nadalje, ako je Bog bio toliko milostiv, u šta sam takođe tada verovao, on ne bi vršio takvu diskriminaciju.  Zato nisam bio ubeđen u ovakav odgovor.

Manfred Maks Nif

Nekoliko godina kasnije, pod uticajem prvih učitelja, naveden sam na zaključak da smo mi jedina inteligentna bića, dok životinje raspolažu samo instiktima. Nedugo zatim sam shvatio da sam ponovo na pogrešnom tragu.  Zahvaljujući doprinosima etologije sada znamo da životinje takođe raspolažu inteligencijom.  Razmišljao sam dalje sve dok jednog dana nisam pomislio da sam konačno shvatio, ljudi su jedina bića koja imaju smisao za humor. Ponovo sam bio razočaran studijom koja pokazuje da čak i ptičice zbijaju pošalice  i međusobno se šegače.  Umalo sam odustao od daljeg traganja, već  u studentskom dobu, kada sam se obratio ocu sa ovom frustrirajućom dilemom.  On me je prosto pogledao i upitao: „ Zašto ne pokušaš sa glupošću?“  Premda me to isprva šokiralo, godine su prošle i sada zvanično mogu da objavim,  osim ako neko drugi ne položi pravo prvenstva,  da sam ja verovatno pronalazač  veoma važne i nove discipline – glupologije. Zato čvrsto stojim iza stanovišta da je glupost jedinstvena osobina ljudskih bića. Nijedno živo biće nije glupo, izuzev nas.

Naravno, ovakav stav može delovati čudno i kapriciozno na prvi pogled. Ipak, ja sam u zimskom semestru 1975.g. na Velesli koledžu (Masačusec) otovoren i za studente MIT-a održao kurs pod nazivom „ Ispitivanje prirode i uzroka ljudske gluposti“.  Dalo se pretpostaviti da će to biti veoma posećen kurs.  Ljudi su očekivali  da će ta predavanja biti veoma zabavna, što na koncu prvo i drugo predavanje i jesu. Tokom trećeg predavanja, učesnici su se uozbiljili i promenili u licu. Kako se kurs odvijao dalje  mi smo skupa otkrili da je u pitanju smrtno ozbiljna tema.

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva.  Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

povezani članci:

Post Navigation

%d bloggers like this: