промена идеја!

Archive for the category “Prevodi”

Ka boljem društvu – razgovor sa Zigmuntom Baumanom

Bauman

Mat Kenard: Otkuda to da ste došli baš u Lids?

Zigumunt Bauman: Ne znam, nemam jasnu predstavu o tome. Bio sam izbeglica, proteran iz domovine a imao sam pozivnicu iz Lidsa. Dobio sam telegram…Da li želite da održite predavanje na univerzitetu ? Znate li vi  šta je to telegram?

MK: Da, ali ga nikada nisam koristio.

ZB: Bilo je to pre no što ste vi bili rođeni. I odgovorio sam potvrdno, došao i oni su mi ponudili posao koji sam prihvatio i tako..

MK: Ostalo je istorija.

ZB: Od tada je prošlo 35 godina, bilo je to veoma davno.

MK: Sebe smatrate socijalistom, zar ne?

ZB: Da, tako je, verujem da jesam socijalista.

MK: Šta za vas znači  biti socijalista?

ZB: Ja ne smatram pod socijalizmom određeni tip društva ili društvene formacije. Ne verujem u postojanje socijalističkog društva. Socijalizam je zauzimanje određenog ugla posmatranja stvarnosti, za to često koristim metaforu noža čija je oštrica uperena protiv postojećeg društva. Socijalizam je uverenje da nijedno društvo nije dovoljno pravedno, da uvek postoje neke nepravde protiv kojih se valja boriti. Evo još jednog  poređenja;  ako posmatramo jedan most i želimo da utvrdimo koja je njegova nosivost, to nećemo postići tako što ćemo sabrati nosivost svih stubova i izračunati prosečnu nosivost stuba i mosta. Nosivost mosta se meri prema nosivosti njegovog najslabijeg stuba. Nažalost, u našim društvima se društveno blagostanje  meri BDP-om (bruto društveni proizvod) a to je baš kao da nosivost mosta merimo prema prosečnoj nosivosti, nosivosti srednjeg stuba. To je pogrešno jer kvalitet života ( to je uverenje socijalista pa i moje)  se određuje  prema pristojnosti života najslabijih u jednom društvu.

MK: Da li govorite konkretno o ekonomiji?

ZB: Kakvoj ekonomiji?

MK: Kažete najslabiji stub, da li mislite na ekonomski najslabije?

ZB: Najslabiji su oni najviše poniženi, uskraćeni i prezreni. Upravo o tome govorim. BDP je uopšteno  mera količine novca koji cirkuliše u društvu, pa ako u zemlji ima mnogo invalida kojima je potrebna medicinska nega BDP raste, takođe ako se dešavaju sudari na autoputu BDP takođe raste jer se tako stvaraju poslovi, na uklanjaju, popravljanju, izgradnji, otkupu, razmeni i tako u krug. I to nas dovodi u zabludu, a upravo tako živimo danas. Mi posmatramo šta se zbiva u društvu ali koristimo pogrešan štap da odredimo kako stojimo. To se upravo dešava i u nekoliko…da li ste imali priliku da posetite Južnu Ameriku?

MK: Posetio sam Gvatemalu.

ZB: Znači bili ste?

MK: Takođe i u Meksiku i Hondurasu.

ZB: Znate, tamo je veoma interesantno jer se ovo o čemu ja govorim, tamo odigrava kao na pozornici.  Nedostatak veze između ekonomskog rasta sa jedne i blagostanja sa druge strane je tako  očigledan. Desi se ubrzani rast obima trgovine što se odmah reflektuje na BDP, dok sa druge strane narod živi u siromaštvu i zapravo, tone sve dublje i dublje. Na taj način ja razumem socijalizam, kao drugačiju tačku gledišta.  To je kliničko stanovište spram realnosti sa fokusom na nepravde koje postoje.

MK: Neki kažu da je nakon Hladnog rata socijalizam umro, barem  na način na koji su ga tadašnje generacije razumevale?

ZB:  Ja sam veoma sumnjičav kad društvo sebi pripisuje da je društvo ostvarene demokratije, da je pravedno društvo, da je socijalističko društvo ili šta god. Ovi pojmovi su u svojoj suštini  označavaju težnje, zahteve i ako se koriste za označavanje realnosti tu se uvek  radi o nekoj prevari. Pravedno društvo ja definišem kao društvo koje sebe smatra nedovoljno pravednim. Prema ovoj definiciji, demokratsko društvo je društvo koje sebe smatra nedovoljno demokratskim. Otuda ako razumete ove postulate kao  uputstvo, smernice  i zapovest  za buduće delovanje onda je to u redu.  Ako kažete da je posao završen i da se tu više nema šta i da je svako sam kriv ukoliko je loše prošao, onda tu nešto nije u redu.

Socijalizam u duhu ideje da se  prostom nacionalizacijom industrije može proizvesti drugačiji ishod i zauzeti novi pravac; da se uklanjanjem klasne kulture  može ukloniti i sva nesreća , sve katastrofe, nevolje i pretnje pokazuje da tu nešto nije u redu. Socijalizam je mrtav  u smislu mogućnosti izgradnje savršenog društva na zemlji. I za mene je mrtav. Ja ne verujem u savršeno društvo. Ali šta znači savršenstvo; stanje u kome je svaka naredna promena,  promena na gore, i stanje koje je nemoguće popraviti. Verujem da uvek postoji nešto izuzetno, nikada pre ostvareno, nešto što zahteva ljudsku posvećenost, trud a  vrlo često i požrtvovanost da bi se postiglo.

Da li je to i za vas socijalizam, to prepuštam vama. Za mene je socijalizam to i neću se raspravljati sa vama ukoliko se ne slažete.Ipak, socijalizam u smislu određenog, unapred osmišljenog modela društva jeste mrtav.

MK: Da li imate osećaj da nazadujemo? Vi ste govorili o stvaranju društva u kome nastojimo da uvek stvari učinimo boljim  pre nego da gajimo utopijske ideje o društvu u kakvom bismo želeli da živimo. Logika kapitalizma je ono što se u suštini odigrava i ljudima je teško da se bore na isti način. Neki ljudi kažu da će kapitalizam slediti svoju logiku sve dok se nešto ne pojavi da ga zameni. Postoji  taj citat Mišela Uelbeka…

ZB: I njega ste upoznali?

MK: Ne, nisam ali sam pročitao njegovu knjigu Elementarne čestice. On kaže da bi se transformacija desila, nešto mora da posluži kao zamena. Prema tome i kapitalizam mora nešto da zameni a ako se to ne desi on će nastaviti dalje. Američki kapitalizam sada širi svoje pipke svuda što znači da ima malo nade za društvo koje vi i ja želimo..

ZB: Svako društvo ima svoje šanse i pretnje. Iza mene je 80 godina života i živeo sam u različitim društvima te imam iskustvo iz prve ruke o životu u različitim društvenim uslovima. Moj zaključak je da svako od tih društava ima svoje prednosti i nedostatke, jedino što one stoje u različitom odnosu. Ne verujem da je moguće precizno  pogoditi ravnotežni položaj između slobode i sigurnosti, a to su dve podjednako važne vrednosti za pristojan ljudski život. Ljudima je potrebna sloboda ali je potrebna i sigurnost. Sloboda bez sigurnosti je pravi pakao jer paralizuje, onemogućava svaku akciju, a ako se osećate veoma nesigurno vi niste u stanju da na pravi način iskoristite svoju slobodu.

Sigurnost bez slobode je ropstvo. Tako da na oba pola (kontinuuma) imamo pakao. Otuda se mi ne krećemo između pakla i raja, već između dva pakla. Sva ljudska društva su ucrtana negde na toj zamišljenoj liniji bliže jednom ili drugom ekstremu. Pre sedamdeset godina Sigmund Frojd je napisao knjigu Civilizacija i njeno nezadovoljstvo (1929.) i tu je pisao da civilizacija predstavlja trampu (razmenu) -gde se jedne vrednosti odričemo zarad neke druge. Prema njemu, ponavljam to je bilo pre 70  godina, civilizacija se odricala delova  slobode zarad  veće sigurnosti. Posledica je da smo izgubili poprilično od individualne slobode; slobodu izraza; praćenja sopstvenog instinkta; afiniteta; sklonosti. To smo izgubili zarad sticanja veće sigurnosti i da sada Sigmund Frojd sedi sa vama on bi zaključio da je danas problem u tome što je previše slobode razmenjeno za previše sigurnosti. To je stanje stvari danas, jer sloboda dolazi zajedno sa ogromnim rizicima i da bismo ih savladali i delovali u skladu sa okolnostima potrebne su značajne snage, resursi.

Brojna su društva, zapravo većina društava nema potrebne resurse. To je kao da ste bačeni u more ili okean, i oni koji su izvrsni  plivači to vide kao izazov oni će reći  sjajno prostranstvo vode gde zaista mogu da pokažem snagu mojih mišica… ali će mnogi potonuti. Još bolji primer je Titanik koji se sudario sa ledenim bregom gde se ispostavilo da svi  putnici sa gornje palube imaju čamce za spasavanje dok ih ostali putnici nisu imali pa su se mnogi od njih i utopili.

Uzmimo svežiji primer a to je  uragan Katrina u Nju Orlinsu. To je potpuno ista priča, to je još jedan Titanik. Svi su bili obavešteni da Katrina dolazi, da dolazi opasnost i da se obavezno evakuišu. Ljudi koji su mogli da uskoče u auto i odu do najbližeg motela, hotela su otišli i nisu morali da brinu za imovinom koju su ostavili za sobom jer su tu imovinu osigurali. Ali 75% populacije Nju Orlinsa je ostalo u gradu jer ili nisu imali auto ili nisu imali novca za motele i hotele ili nisu osigurali svoju skromnu imovinu. Oni su znali da ako napuste svoje straćare da će ostati bez sredstava za život, tako da ne moramo da uzimamo primer  Titanika, imamo svež primer da se za poslednjih sto godina, u ovom smislu, ništa nije promenilo.

MK: Interesantna je ta ideja o trampi slobode za sigurnost, posebno zato  što dolazim iz Amerike…

ZB: Dolazite iz Amerike?

MK: Nisam Amerikanac ali sam tamo studirao godinu dana. Liberali (libertarijanci) tamo veruju da društvo ne može imati i individualne slobode i ekonomsku pravdu, jer ako država interveniše u ekonomiji  samim tim ograničava slobode njenih građana te da to prirodno vodi u tiraniju, prema ideji Fridriha Hajeka da čim počnete da se uplićete u ekonomiju vi remetite ljudski život u svakoj oblasti. To me je uvek mučilo  jer mi želimo da pronađemo način da organizujemo društvo na način da imamo i individualne slobode i ekonomsku pravdu. Da li je to uopšte moguće?

ZB: To je strahovito teško. Rekao sam vam da ne verujem da je moguće precizno pogoditi ravnotežu između slobode i sigurnosti, iako društva uvek za tim tragaju. Svako društvo se kreće ka jednom ekstremu u pokušaju da pobegne od horora koji preti od drugog. U kom trenutku da se zaustavi? Šta je najbolje rešenje? To je izuzetno teško reći. To je kao u mitu antičkih Grka o Scili i Haribdi, (dva čudovišta koja žive  ispod podvodne stene). Morepolovac ima velikih poteškoća da pokraj njih prođe  jer kad hoće da izbegne Scilu on plovi u zagrljaj Haribdi.

Ova vrsta debate između libertarijanaca i promotera i sledbenika ideje države blagostanja će trajati u nedogled. Ne verujem da će ikada biti okončana. Ipak, ohrabrujuće je ono što sam otkrio  a to je da u Evropi imamo taj skandinavski primer koji opstaje i funkcioniše uprkos tome što su desničari, koji su se protivili ograničavanju slobode, pokušavali da ga sruše.  Ne mislim da je to rešenje savršeno, ali su se oni pribiližili idealnom odnosu između sigurnosti i slobode. Uzmimo Norvešku za primer koja je baš kao i Britanija imala pre par decenija taj dar sa neba  u vidu nafte iz Severnog mora koji im je obezbedio ogroman dodatni prihod.  Margaret Tačer je to iskoristila za smanjenje poreza i omogućila boljitak populaciji i mogućnost za lično bogaćenje, tako su stvorene hiljade novih milionera i nekoliko stotina novih milijardera.

Šta je Norveška uradila sa istom blagodeti? Norvežani uopšte nisu smanjili poreze. Oni su investirali ovaj dodatni prihod od nafte u dugoročne planove obezbeđivanja države blagostanja ( mada ja preferiram  izraz socijalna država u odnosu na država blagostanja). Oni su ojačali fondove socijalne države za naredne tri generacije. To znači da ko god da je nečiji deda danas u Norveškoj može biti prilično sigurnan da će mu unuk imati sigurnu penziju pod stare dane. Dakle, ne on već njegovi unuci! I to je donelo neke rezultate. Posećivao sam Norvešku nekoliko puta u različitm periodima i svaki sledeći put je napredovanje bilo primetno,  što je začuđujuće  jer tu nije bilo smanjenja poreza pa ni skoka u ličnim prihodima. Ipak, sama činjenica da će se neko pobrinuti za njih u slučaju da im stvari u životu krenu kako ne treba donela im je dodatnu sigurnost. To im je donelo ogromnu smelost, spremnost za eksperimentisanje i inventivnost.  Stičete utisak ( teško je to opisati potrebno je to  neposredno doživeti u kontaktu sa običnim svetom tamo) da nema tog razmetljivog bogatstva u Norveškoj. Postoji, naravno razlika u prihodima između bogatih i manje bogatih ali ona nije tako izražena kao u Britaniji.

Jednakost se oseća na ulici. Oni kupuju u istim prodavnicama, posećuju iste centre za zabavu, iste pabove i slično. To je zemlja u kojoj svi brinu o javnom prostoru, fasade su održavane, nema zapuštenih ni opasnih krajeva itd.  Moguće je dakle pokušati dovesti u balans sigurnost i slobodu, ali ne verujem da je to moguće učiniti sa potpunim uspehom, nije isključeno da će se i u Norveškoj pojaviti partija sa pitanjem: “ Zašto bismo brinuli o praunucima, šta je sa društvom danas?” Maks Veber je definisao početak modernizma kao “trijumf principa odloženog zadovoljenja.” Žrtvovanje zarad nekog udaljenog cilja. To je vrlo nepopularan princip danas, to odloženo zadovoljenje. Današnji slogan glasi: “Sada, želim sreću SADA!”

MK: To kaže Dž.M.Kejns: “Dugoročno, biću mrtav!” Koliko, zapravo, međuzavisni odnos individualne slobode i sigurnosti ima veze sa samim kapitalizmom? Ima li ovog odnosa izvan kapitalizma? Da li je moguć  ekonomski sistem bez ove dijalektike?

ZB: Nije ukoliko se to odnosi na kapitalizam u opštem smislu, jer kapitalizam ima svoje faze.  Ja radije govorim o solidnom i tečnom modernizmu. Postojala je solidna (čvrsta)  faza kapitalizma koji je stvorio društvo proizvođača i Karl Marks je bio deo toga, on je budućnost zamišljao kao veliku fabriku u kojoj će svako pronaći zaposlenje. U tom periodu prostor i teritorija su imale veliki značaj. Slogan tog vremena je “Lepo je ono što je veliko!” i progres je meren snagom mase spremne da služi armiji. Tokom Burskih ratova (1902) kada je medicinska komisija odbila većinu regruta kao slabe, pothranjene i bolešljive nastala je panika u Britaniji jer moć zemlje se merila brojem potencijalnih vojnika. Sa druge strane životni uspeh se merio brojem radnika koje je neko uspeo da uposli u privatnim fabrikama, velikim fabrikama koje su stavljale desetine hiljada radnika pod jedan krov.

Verovatno ste čuli za Ričarda Seneta. On je napisao sjajnu knjigu o novom duhu kapitalizma. On tu sugeriše da postoje dve ere kapitalizma koje simbolišu sa jedne strane Rokfeler i Ford, a sa druge Bil Gejts. Rokfeler i Ford su su bili ponosni vlasnici ogromnih fabrika, okruženih zidovima u kojima su radile na hiljade radnika. Bili su ponosni na naftne bušotine i železnicu. Sve je bilo čvrsto utemeljeno i nije bilo moguće spakovati to i poslati internetom na Tajland i u Aziju. Radnici su bili vezani za njih, ali su i kapitalisti takođe bili čvrsto vezani za tlo, to je solidni kapitalizam. To je bilo društvo proizvođača i ta epoha je završena. Sada smo u tečnoj modernosti koju karakteriše suštinski drugačiji odnos dve strane u sukobu. Tokom čvrste modernosti radnici su zavisili od Forda ali je i bogatstvo, prestiž i pozicija Forda zavisila od radnika. Oni su bili u međuzavisnosti koja je proizvodila konflikte, kao i u braku u kome se javljaju trvenja iz prostog razloga što dve osobe provode puno vremena zajedno. Dve strane su shvatale da će morati da se sreću iznova narednih deset ili dvadeset godina, otuda su morale da ustanove neki modus vivendi,  neki oblik suživota prihvatljiv za obe strane. Imamo dakle konflikt, pregovore i dugoročne planove obe strane.

Daliacoigne čuveni francuski ekonomista ukazuje na činjenicu da je mladi radnik koji se zaposlio u Renou ili Fordu u sedamnaestoj godini mogao očekivati da će otići u penziju sa istog radnog mesta. U tom smislu je mogao isplanirati svoj život. Danas, čak ni najprivilegovanija omladina koja radi u Silikonskoj dolini za Bila Gejtsa i zarađuje značajne sume novca uopšte nema predstavu o tome šta će raditi narednog meseca ili godine. To je ta tečnost, likvidnost.

Odnosi su otuda asimetrični. Sa jedne strane imamo ljude sa resursima i bogatstvom. Oni ne zavise od radnika, ako su radnici tvrdoglavi,  previše ponosni, spremni da se bore, lako je preseliti kapital tamo gde je trava zelenija.  Druga strana nije u takvoj poziciji.  Tebit ( Tebbitt), nekada ministar u vladi Margaret Tačer je imao naviku da kaže Put pod noge!  (On yer bike!) ali to nije tako jednostavno, jer imate familiju, imate decu, neplaćenu hipoteku na kuću.  Kako da se jednostavno pokupite i odete negde drugde to je laž, to je fantazija. Za stranu koja je ostala vezana za zemlju i nema tu mobilnost, koncept tečnog modernizma  je od nevelike koristi. To zanačajno menja životne izglede i očekivanja.

MK: Šta više odgovara običnom čoveku?

ZB:Ne znam. Ovo pitanje je pogrešno postavljeno jer ljudi koji su živeli u čvrstoj modernosti ne žive u tečnoj. Ljudi tečne modernosti nemaju iskustvo čvrste modernosti iz prve ruke. Otuda je lako idealizovati opciju koju nismo okušali. Ljudi u čvrstoj modernosti su patili jer su čitav životni vek bili vezani za radno mesto, za istu mašinu što nije prijatno.  To je ugnjetavanje, depresija, nazovite to kako god, u tome ima nešto neljudsko. Sa druge strane kad nestane to čvrsto tlo pod nogama, ostanete da visite u vazduhu i to stanje takođe nije nimalo prijatno. Zato ponavljam; svako društvo ima svoje prednosti i mane. Postoji jedna mana savremenog društva koju do sada nismo susreli a to je visoka individualizovanost u kojoj je svako prepušten sebi i u kojoj nestaju sigurnosne mreže društvene zajednice. U ovakvom okruženju ima veoma malo podsticaja ljudskoj solidarnosti i veoma malo podsticanja na razmišljanje o zajedničkim ciljevima, povezivanja i zajedničke borbe za opšte dobro. Svi oblici zajedništva danas se svode na proste skupove individua koji ne stvaraju neki novi kvalitet već služe za reafirmaciju i potvrđivanje principa da ako nešto želiš da postigneš to moraš sam, a ako propadneš opet si  sam za to kriv.

Evo primera za tipično okupljanje u čvrstoj modernosti i danas. U čvrstoj modernosti su postojali sindikati čiji su sastanci i skupovi  bili veoma popularni i posećeni. Ljudi su se okupljali i ispovedali jedni drugima probleme sa kojima se na poslu i povodom posla suočavaju. Kroz razgovor oni su dolazili postepeno do svesti;  da su zajedno u neprilici i da je potrebno da se združe; da štrajkuju; da individualno ne mogu postići ništa ali da bi zajedno nešto ipak mogli. Na kraju tih dugih i dosadnih sastanaka se mogao roditi neki novi kvalitet, i umesto individualnih žalbi i jadikovki nastao bi zajednički kod. Umesto pojedinaca koji se beznadežno bore bez ikakvih izgleda da se izbore, pojavila bi se solidarnost.

Ako to uporedimo sa skupovima koji  danas privlače  najviše pažnje, a u Britaniji je to recimo zajednica Čuvara težine (Weight Watchers). Zaista to mislim!  Čuvari težine su veoma moćna organizacija jer mnogo ljudi muči gojaznost.  Nekoliko desetina hiljada njih se okuplja svakog petka kako bi izvršili javno merenje težine. Ako bi se ispostavilo da su se ugojili bivaju izviždani  ako su pak, izgubili na težini dobijaju aplauz i ovacije. Oni na skup dolaze kao individualci a svrha skupa je da im samo pojača taj osećaj individualnosti, jer svi oni vrlo dobro znaju da njihova težina ima veze isključivo sa njima i da drugi ne utiču na to. Na njima je da li  će se pridražavati dijete ili ne. Tako dobijamo novi kvalitet specifičan za tečnu modernost to su Čiviluk zajednice ( Peg Communities). Zašto čiviluk? To je kao kada odemo u pozorište i odložimo kapute u garderobu  za vreme trajanja predstave, nakon predstave pokupimo kapute i svak krene na svoju stranu. O takvoj vrsti zajednice se ovde radi, o zajednici u kojoj se ne uspostavljaju trajne veze.

MK: Slažem se sa Vama, ipak svet nije statičan i postoje načine da se to promeni. Gde pronaći nadu u otpor ovakvom individualizovanom, atomiziranom društvu?

ZB: To je veoma teško reći. Uporno ponavljam da nisam prorok.

MK: Ali sigruno neke sile postoje i deluju…

ZB: Slažem se, ali pogledajte sve obrte  savremene istorije, svaki od njih je došao  potpuno neočekivano i  iz delova sveta gde ih niko nije slutio.  Sociologijom se bavim već 60 godina i dosta toga sam naučio i siguran sam da mi, sociolozi imamo čudesno sredstvo, alat za objašnjavanje svega što se desi. Mi možemo da objasnimo zašto se to desilo ali mi nemamo sredstva za predviđanje budućnosti. U ovom smislu, ja nemam nikakvo sredstvo za predviđanje budućnosti  koje bi mi dalo prednost u odnosu na običnog čoveka, laika, koji ne raspolaže znanjima sociologije. Ja sam poprilično ubeđen da negde, nešto nastaje i raste  što će dovesti do neke promene. Jedino što mogu odgovorno da tvrdim jesu postojeći trendovi, ali koji od njih će prevladati, to ne smem da tvrdim.

MK:  Da li ipak, kao obično ljudsko biće, gajite nadu?

ZB: Gajim nadu, znate postojao je jedan veoma inteligentan regionalni mislilac  grčkog porekla Kastoriadis, koji je postao jedan od najuticajnijih socijalnih filozofa u Francuskoj.  Njemu su postavili pitanje slično ovom vašem. Osoba koja ga je intervjuisala je upitala: “ Kastorijadis, želite li da promenite čovečanstvo?” a Kastorijadis je odgovorio: “Bože sačuvaj, nikada mi to nije palo na pamet; ono što ja želim jeste da čovečanstvo promeni sebe kao što je to činilo toliko puta u prošlosti.” To je nada. Ako pratite razvoj ljudske vrste pronaći ćete tu mnogo čudesnih preobražaja koje niko nije mogao predvideti.

Kada su se Boljševici pojavili u Sankt Petersburgu 1917. u Tajmsu je o tome objavljena kratka vest na petoj ili šestoj strani, niko nije znao ili razumeo šta se dešava.  Niko nije verovao da će Hitler doći na vlast. Dve najveće katastrofe 20. veka su nastale potpuno neočekivano, niko nije slutio koliki će uticaj imati i koliko će potrajati. Zato se valja čuvati predviđanja budućnosti.  Jedan od mojih učitelja me je još pre pola veka posavetovao Zigmunt, nikada se ne bavi predviđanjima, a posebno ne predviđanjem budućnosti.

/intervju Meta Kenarda sa Zigmuntom Baumanom, 13.03.09./

Izvor: thecommentfactory.com

Prevod: π

Povezani članci:

Advertisements

Šest mitova o obrazovanju – Dejvid Or

Tipičan dan na planeti Zemlji izgleda ovako: izgubićemo 16 kvadratnih milja prašume, ili otprilike jedan ar u sekundi. Izgubićemo 72 kvadratne milje pustinje kao rezultat ljudskog lošeg ponašanja i prenaseljenosti. Izgubićemo od 40 do 100 životinjskih i biljnih vrsta, a niko ne zna da li je taj broj 40 ili 100. Danas će se populacija ljudi uvećati za 250.000. I danas ćemo dodati 2.700 tona hloro-fluor-ugljenika u atmosferu i 15 miliona tona ugljenika. Noćas će Zemlja biti malo toplija, njene vode malo kiselije, a nit života otrcanija.

Istina je da su mnoge stvari od kojih zavisi vaše buduće zdravlje i prosperitet u opasnosti: klimatska stabilnost, otpornost  i produktivnost prirodnog sistema, lepota prirodnog sveta i biološka raznolikost.

Važno je primetiti da sve ovo nije posledica rada neukih ljudi već je rezultat rada ljudi sa magistarskim i doktorskim diplomama u nauci, ekonomiji, pravima. Elie Wiesel je napravio sličnu tvrdnju  na Globalnom forumu u Moskvi prošle zime kada je rekao da su kreatori i izvođači holokausta bili naslednici Getea i Kanta. U mnogim aspektima, Nemci su bili najobrazovaniji ljudi na svetu, ali njihovo obrazovanje nije služilo kao adekvatna barijera okrutnosti. Šta nije bilo u redu sa njihovim obrazovanjem? Po Wieselovim rečima: „Naglašavalo je teoriju umesto vrednosti, koncepte umesto ljudska bića, apstrakciju umesto savesnosti, pitanja umesto odgovore, ideologiju umesto svesti.”

Isto možemo reći i o tome kako nas je naše obrazovanje pripremilo da razmišljamo o prirodnom svetu. Suština mog izlaganje je da obrazovanje nije garancija pristojnosti, razboritosti ili mudrosti. Još ovakvog obrazovanje će samo uvećati naše probleme. Ovo nije argument u prilog neznanju i neobrazovanosti već izjava da vrednost obrazovanja sada mora biti izmerena u odnosu na standarde pristojnosti i ljudskog opstanka – pitanja koja se pružaju pred nama u devedesetim godinama 20. veka i dalje. Nije obrazovanje to koje će nas spasti, već obrazovanje određene vrste.

Razumna sredstva, ludi krajevi

Šta je pošlo naopako sa savremenom kulturom i obrazovanjem? Postoje neki uvidi u to u literaturi: Faust koji je menjao svoju dušu za znanje i moć; doktor Frankenštajn koji odbija da prihvati odgovornost za čudovište koje je stvorio, kapetan Ahab koji kaže: „Sva moja sredstava su razumna, moj motiv i cilj su ludi.” U ovim likovima pronalazimo suštinu modernog stremljenja ka dominaciji prirodom. Istorijski, Fransis Bejkonovo jedinstvo znanja i moći nagovestilo je savremeni savez vlade, biznisa i znanja koje je napravilo toliko zla. Galilejevo odvajanje od intelekta nagovestiko je dominaciju analitičkog uma nad kreativnošću, humorom i celinom. A u Dekartovoj epistemologiji pronalazimo koren radikalnog razdvajanje bića i objekta. Ove tri osobe su postavile osnove modernog obrazovanja, osnove koje su sada postale mitovi a koje prihvatamo bez pitanja. Reći ću vam nešto o šest mitova.

Prvo, postoji mit da je neznanje rešiv problem. Neznanje nije rešiv problem već je pre neizbežan deo ljudske prirode. Prednost znanja uvek sa sobom nosi i napredovanje neke vrste neznanja. Kada je 1930. godine, Thomas Midhely Jr otkrio HFC (hidro-fluor-ugljenik), ono što je nekada bilo deo trivijalnog neznanja postalo je kritički i ugrožavajući jaz čovekovog razumevanja biosfere. Niko nije ni pomislio da pita: „Šta ova supstanca radi i čemu?” sve do 1970-tih, a već do 1990. godine, CFC je stvorio opšte stanjivanje ozonskog omotača širom sveta. Otkrićem CFC-a, znanje je unapređeno, ali poput obima kruga koji se stalno širi, i neznanje je raslo.

Drugi mit je da sa dovoljno znanja i tehnologijom možemo upravljati Zemljom. Upravljanje Zemljom lepo zvuči, a i prija našoj fascinaciji digitalnim čitačima, kompjuterima, dugmićima i pozivima. Ali, kompleksnošću Zemlje i njenim životnim sistemima nikada ne možemo bezbedno upravljati. Ekologija je još uvek nedovoljno poznata kao i njen odnos sa većim sistemima biosfere.

Ono čime možemo da upravljamo smo mi sami: ljudske želje, ekonomija, politika i zajednice. Ali naša pažnja je zaokupljena izbegavanjem teških izbora koje nam nameću politika, moralnost, etika i zdrav razum. Mnogo je razumnije preoblikovati nas same kako bi se uklopili u konačnu planetu nego što pokušavamo da preoblikujemo planetu u skladu sa našim neograničenim željama.

Treći mit je da se znanje uvećava i da podrazumeva ljudsku dobrotu. Svedoci smo eksplozije informacija, a pod tim mislim na ubrzan porast podataka, reči i papira. Ali ovu eksploziju ne bi trebalo posmatrati kao porast znanja i mudrosti, koje ne možemo ni tako lako izmeriti. Ono što iskreno možemo reći je da se neka znanja uvećavaju dok drugu vrstu znanja gubimo. David Ehrenfeld je dobro primetio da odseci za biologiju više ne angažuju fakultet u oblastima kao što su sistematika, taksonomija ili ornitologija. Drugim rečima, važno znanje je izgubljeno zbog skorašnjeg prenaglašavanja molekularne biologije i genetskog inžinjeringa, koji su isplativije, ali ne i važnije oblasti. I dalje nam nedostaje nauka o zdravlju zemlje kao što je Aldo Leopold primetio pre pola veka.

Nije u pitanju samo gubljenje znanja u određenim oblastima već i maternje znanje, a pod tim mislim na znanje koje ljudi imaju o svojim mestima. Kako je rekao Barry Lopez:

“Shvatio sam da će se nešto neobično, ako ne i opasno, desiti. Iz godine u godinu, broj ljudi sa iskustvom iz prve ruke na zemlji se smanjuje. Stanovnici ruralnih krajeva se sele u gradove… U svetlu ovog gubitka ličnog i lokalnog znanja, znanja iz kojih je nastala prava geografija, znanja na kojima zemlja mora stajati, postala su nešto što ne samo da je teško definisati, već je i zlokobno i uznemiravajuće.”

U konfuziji podataka i znanja leži i dublja greška a to je da će nas znanje učiniti boljim ljudima. Ali, učenje, kao što je Loren Eiseley jednom rekla, je beskrajno i „nikada nas neće učiniti boljim ljudima”. Na kraju, najverovatnije je da je naše znanje o dobrom ono što je najugroženije. S obzirom na sve, moguće je da sve manje znamo o stvarima koje su nam potrebne da bi živeli dobro i održivo na Zemlji.

Četvrti mit visokog obrazovanje je da možemo popraviti sve što smo pokvarili. Mi smo u modernom kurikulumu razdvojili svet na delove i deliće koje nazivamo disciplinama i pod-disciplinama. I kao rezultat, nakon 12 ili 16 godina obrazovanja, najveći broj učenika diplomira bez ikakvog šireg smisla o jedinstvu. Posledice na njihovu ličnost i planetu su ogromne. Na primer, mi rutinski proizvodimo ekonomiste koji nemaju čak ni osnovno znanje o ekologiji. Ovo objašnjava zašto naši nacionalni račuvodstveni sistemi ne oduzimaju troškove biotičkog osiromašenja, erozije zemlje, otrova u vazduhu i vodi i trošenje resursa od bruto nacionalnog proizvoda. Dodajemo prodajnu cenu jedne mere pšenice BNP-u, a pritom zaboravljamo da oduzmemo tri mere zemlje izgubljene u proizvodnji. Kao rezultat lošeg obrazovanja, zavaravamo se kako smo bogatiji nego što jesmo.

Peto, postoji mit da je svrha obrazovanja to da vam da sredstva za veću mobilnost i uspeh. Thomas Merton je ovo jednom definisao kao „masovnu produkciju osoba doslovno nesposobnih za sve osim da učestvuju u razvijenoj i potpuno veštačkoj šaradi”. Kada su ga pitali da piše o svom uspehu, Merton je odgovorio: „Ako se i desilo da sam napisao best-seller, to je bila čista slučajnost proizašla nenamerno i iz naivnosti i veoma bih pazio da mi se to ponovo ne dogodi”. Njegov savet studentima bio je „Budite šta god želite, ludaci, pijanice ili kučkini sinovi bilo kog oblika, ali po svaku cenu izbegavajte jednu stvar: uspeh”.

Jednostavna činjenica je da ovoj planeti nije potrebno više „uspešnih” ljudi. Ali joj je očajnički potrebno više mirotvoraca, izlečitelja, obnavljača, pripovedača i ljubavnika svih oblika. Potrebni su joj ljudi koji žive dobro tamo gde jesu. Potrebni su joj ljudi moralne hrabrosti koji su spremni da se uključe u borbu kako bi ovaj svet učinili podnošljivim i humanim. A sve ove stvari imaju veoma malo veze sa uspehom kako ga naša kultura definiše.

Na kraju, postoji mit da naša kultura predstavlja vrhunac ljudskog postignuća: mi smo moderni, tehnološki i napredni. Ovo, naravno, predstavlja najgoru vrstu kulturne arogancije i grubo nerazumevanje istorije i antropologije. Nedavno je ovakav stav doveo do razmišljanja da smo pobedili u hladnom ratu i da je trijumf kapitalizma nad komunizmom konačan. Komunizam je propao zato što je proizvodio premalo  po previsokoj ceni. Ali i kapitalizam je propao zato što proizvodi premalo, takođe po previsokoj ceni za našu decu i unuke. Komunizam je propao kao asketska moralnost. Kapitalizam je propao jer je moralnost potpuno uništio. Ovo nije srećan svet koji mnogi bespomoćni marketing stručnjaci i političari opisuju. Napravili smo svet razvratnog bogatstva za nekoliko osoba i kalkutsko siromaštvo za sve veći broj osoba iz nižih staleža. U svom najgorem svetlu, ovo je svet kreka na ulicama, besmislenog nasilja, anomalije, i najočajnijeg mogućeg siromaštva. Činjenica je da živimo u dezintegrisanoj kulturi. Kako je rekao Ron Miller, urednik Holistic Review: „Naša kultura ne gaji ono što je najbolje i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ne gaji viziju, maštu, estetsku ili spiritualnu osetljivost. Ne podstiče dobrotu, darežljivost, brigu i pažnju. Ekonomsko-tehnokratsko-statični pogled na svet dvadesetog  veka je postao čudovište koje uništava sve što je lepo i životom podstaknuto u ljudskoj duši”.

Delovi članka Dejvida Ora objavljenog u: The Learning Revolution (IC#27)
zima 1991. godine, strana 52

prevod : Borselinija – Yuffie Leo Land

Umreženo društvo protiv političara i bankstera – Intervju sa Manuelom Kastelsom

Pol Mejson BBC4: Dobro veče i dobro došli u London School of Economics ja sam Pol Majson i pred ovom brojnom publikom, oko 800 ljudi, razgovaraću sa profesorom Manuelom Kastelsom. Profesor Kastels je jedan od najčešće citiranih sociologa na svetu i lako je videti zašto je to tako. Dok smo se mi mučili da povežemo  modem tokom devedesetih, profesor Kastels je već dokumentovao uspon umreženog društva. Dok su sociologijom protesta dominirale političke partije, sindikati i ljudi, profesor Kastels je razvijao teorije o moći identiteta, proučavajući veze između upotrebe interneta, kontrakulture, urbanih protestnih pokreta i ličnosti. Kada su se ova dva fenomena, protesta i mreže, susrela stvarajući masovne društvene pokrete tokom Arapskog proleća i Okupirajmo pokreta, profesor je već radio na slučaju i na svoj skroman način, kako navodi u svojoj knjizi i sam bio deo tih pokreta. U svojoj poslednjoj knjizi Aftermath (Posledice- Kulture ekonomske krize) koju je uredio zajedno sa timom akademika, profesor nam pokazuje kako je ekonomska kriza prerasla u društvenu krizu. On nagoveštava nastanak nove vrste kapitalizma sa poslovnim modelima koji izrastaju iz kontrakulture u poslednjih nekoliko decenija i koji polako prerastaju u mejnstrim.

Pol Mejson: U vašoj knjizi Posledice  vi izdvajate četiri sloja ekonomije koji se pojavljuju u postkriznom periodu, pored oslabljenog javnog sektora, tu je i   privatni sektor sa visokom koncentracijom kapitala (visoke tehnologije i finansije) i model preživljavanja tradicionalnih poslova ali i novi postkapitalistički sloj alternativnih ekonomskih modela. Koliko je to održivo?

Manuel Kastels: To se zapravo i širi. Ono na šta ja ciljam, proističe iz jedne od mojih poslednjih studija, a to su ljudi koji su odlučili da ne čekaju revoluciju da bi počeli da žive drugačije, i odnosi se na ekonomsku aktivnost u čijoj suštini nije stvaranje profita, poput mreža razmene, poput alternativnog novca, stvaranja kooperativa, samoupravljanja, agrikulturnih mreža, uzajamne pomoći i nastanak mreža koje pružaju usluge drugima bez naknade. To se širi u čitavom svetu.

Pol Mejson: Zadržimo se na celokupnom ekonomskom sistemu koji uključuje i javni i privatni sektor koji je u krizi. Šta mislite u kom pravcu se taj sistem kreće?

Manuel Kastels: Kada kažem alternativni ekonomske kulture to je kombinacija dve pojave. Neki ljudi to praktikuju već duže vreme jer se protive besmislenom potrošačkom načinu življenja ali sada imamo i nešto drugo, a to je mnoštvo potrošača koji više nisu u stanju da troše. Obzirom da su ostali bez novca, kredita i bilo čega,  oni ponovo osmišljavaju svoj život radeći nešto sasvim drugačije. Dakle, imamo sa jedne strane uverenja a sa druge potrebe, to zajedno dovodi do uspona alternativnih ekonomskih kultura. To se dešava i u Trećem svetu već duže vreme, ali to nije sasvim isto jer se tamo preživljava i očekuje integrisanje u vodeći ekonomski sistem, a ovde imamo slučaj masovnog  povlačenja iz sistema. To je potpuno drugačije.

Pol Mejson: Ja sam imao priliku da vidim  čitave stambene blokove u Sevilji koje su zauzeli siromašni i marginalizovani ljudi predvođeni aktivistima M15 pokreta, da li je to ono o čemu govorite?

Manuel Kastels: To je najvidljiviji deo toga, ono što mene više  interesuje je rasprostranjenost ovakvih praksi u opštoj populaciji, a to smo upravo merili, to je zahvatilo 25% populacije Barselone ali takođe se to dešava i u Los Anđelesu, Njujorku itd.

Pol Mejson: Vi pišete da je aktuelna kriza zapravo kulturna i da svi ekonomski modeli nastaju u okviru kulture. Možete li da pojasnite ovo?

Manuel Kastels: Ako radimo da bismo mogli da kupujemo mi zapravo verujemo  da ćemo biti srećniji ako kupimo novi auto, tv ili veći stan. To je već specifična kultura. Ako nasuprot ovome, postavimo pitanje šta je zapravo važno? Za većinu ljudi, statistički, najvažnija stvar je ljubav. Ali ljubav zahteva vreme i ne možete voditi ljubav ako ste stalno u rasoraku s vremenom. Zato je danas veoma unosan biznis spajanje parova na kompjuterskim mrežama jer ljudi nemaju vremena za upoznavanje. Sve više ljudi se vraća stanovištu da se najvažnije stvari u životu, ne mogu kupiti. Nažalost, oni više nemaju izbor jer su zaglavljeni u mašini. I šta se dešava, kada mašina prestane da radi  ljudi se okrenu i kažu.. tako sam glup jurim bez prestanka nizašta, a još me za to slabo plaćaju ili mi daju otkaz.

Pol Mejson: Koliko je duboka ta kulturna promena? Da li je od suštinskog značaja?

Manuel Kastels: Jeste suštinski značajna jer pokreće krizu poverenja u dve velike poluge sistema, politički sistem i finansijski sistem. Ljudi gube poverenje  u institucije kojima daju novac  i ljudima i institucijama kojima daju glasove. Statistike o ovome su jasne, u toku je dramatična kriza poverenja, a ako nema poverenja nema ni društva, preostaju samo institucije koje nastoje da kontrolišu građane. Ono što nećemo videti je ekonomski kolaps sam po sebi, jer društva ne mogu funkcionisati u socijalnom vakuumu. Ako ekonomske institucije ne funkcionišu, ako finansijske institucije ne funkcionišu, odnos snaga koji postoji u društvu izvrši promenu finansijskog sistema  na način da se spreči kolaps sistema. Ljudi su ti koji propadaju, a ne sistem.

Tada ljudi shvate dve stvari; kao prvo, ovaj finansisjski sistem je izgrađen na potpuno nepouzdanim matematičkim modelima koji ljude ne uzima u obzir, drugo, kada pokušamo da upotrebimo institucije za kontrolu tih finansijskih institucija da povratimo ravnotežu, jedini ishod bude u korist banaka.

Pol Mejson: Spašavamo banke, a dozvoljavamo da ljudi propadaju.

Manuel Kastels: I ne samo to. Mi pozajmimo novac banci, banka rđavo manipuliše tim novcem, a onda naši političari spašavaju banke a nas puštaju da propadnemo. Otuda mora doći do kulturne promene,  i to velike, totalni gubitak poverenja u finansijske institucije i politiku. To je samo početak iz koga nastaje sledeće: Neki ljudi su već počeli da žive drugačije, neki zato što su želeli neki zato što nisu imali izbora. U tim uslovima dolazi do kulturne inovacije koja proizvodi društvenu promenu ili do procesa duštvenog odbacivanja i esktremizma koji društvo pokušava da povuče natrag, pre nego napred.

 

Pol Mejson: Šta je umreženo društvo i po čemu se ono razlikuje u odnosu na prethodno društvo?

Manuel Kastels: To je društvo u kome je glavna aktivnost organizovana u okviru mreže, pre nego u formi vertikalnih organizacija. Razlika je vrlo jednostavna, tehnologija umrežavanja. Nije svejedno biti konstantno interaktivan brzinom svetlosti ili samo imati mrežu prijatelja i poznanika.

Mreže postoje od ranije ali umrežavanje svega, finansijskih tržišta, politike, kulture, mediji, komunikacija itd. to je novina nastala zahvaljujući digitalnim tehnologijama.

Pol Mejson: Živimo dakle u umreženom društvu. Možemo li istupiti iz umreženog društva i živeti kao što se živelo pre?

 

Manuel Kastels: Možemo li se vratiti u doba pre električne energije? To je ista stvar, naravno da ne možemo, mada postoje ljudi koji kažu zašto ne bismo pokušali sve iz početka? To je veliki pokret koji ima otklon prema ekonomskom rastu. Neki ljudi pokušavaju da slede drugačije forme organizovanja života u zajednici itd. Interesantno je videti  da čak i ti ljudi moraju da koriste internet kako bi se organizovali.

Pol Mejson: Ovaj način života ne utiče  samo na društvo već i na ličnost.

Manuel Kastels: Što smo više povezani sa svim, svakim i svačim u svetu to više želimo da saznamo ko smo mi. Ako ne znamo ko smo mi ne znamo ni gde je naše mesto u svetu, onda postajemo potrošači, podložni  medijima i tržištu i ostalim moćima koje nastoje da kontrolišu sve. Na sreću, ljudi pružaju otpor svemu, postoji jedan fundamentalni zakon koji važi za čovečanstvo a to je gde god da postoji dominacija postoji i otpor toj dominaciji. Otuda ljudi odlučuju da budu drugačiji ali da bi to i  postigli moraju da se samoodrede kao pojedinci, kao zajednice, nacije, polovi i po svim ostalim kategorijama koje je sociologija već ustanovila.

Pol Mejson: Vi ste sredinom devedesetih pisali da što je osoba individualnija i nezavisnija tim je i  više sklona korišćenju interneta ali i obrnuto, što više koristi internet to će potreba za sopstvenim izrazom i nezavisnošću biti izraženija. Petnaest godina kasnije mi imamo Fejsbuk, Tviter i Tamblr da li se tu nešto promenilo?

Manuel Kastels: Ono što su nam doneli Fejsbuk i ostale mreže je to da živimo konstantno umreženi. Mi ne živimo u kulturi virtuelne realnosti, već u kulturi realne virtuelnosti, jer je virtuelno postalo suštinski deo naše realnosti. Mi ne možemo živeti bez identiteta ugrađenog u komunikacijske mreže.

Pol Mejson: Ovo je veoma ohrabrujuće. Da li to znači da kada sedim na sofi i šaljem sms jednoj osobi, pričam na Fejsbuku sa drugom osobom, tvitujem sa trećom a moji ukućani se žale da je moje ponašanje antisocijalno, mogu da im kažem da je to nepovratno i da se pomire s tim?

Manuel Kastels: Ne samo da je nepovratno već je takvo ponašanje i više socijalno. Sve studije interneta pokazuju da su osobe koje su društvenije na mrežama društvenije i u realnosti.

Pol Mejson: Šta to znači za individue? Da li je individualnost postala izdeljena i rastrojena ovakvim ponašanjem? Da li naša familija dobija manje od nas kao individua zbog ovoga?

Manuel Kastels: Ali vaša familija je takođe skup individua i oni su takođe srećni što nisu  konstanto sa vama. Njihova individualnost je takđe izdeljena, ali ovi fragmenti su autnomni i izabrani od strane individua. Ljudi reorganizuju svoj život prema projektima, bilo da su ti projekti politički, lični, privremeni i u te projekte uključuju one koje izaberu.

Pol Mejson: Prema vašem istraživanju 97% ljudi u Kataloniji je uzelo učešće u nekapitalističkim aktivnostima. Kako to objašnjavate?

Manuel Kastels: Radi se o 30 do 40 hiljada ljudi je uključeno dobrim delom u alternativne načine života. Treba razlikovati ljude koji svoj život konstantno organizuju u skladu sa  alternativnim vrednostima i ljude koji žive uobičajene živote ali u brojnim aspektima nastoje da žive drugačije. Evo primera, trećina familija u Barseloni je tokom krize pozajmila novac bez kamate ljudima koji ne pripadaju njihovoj familiji.

Pol Mejson: Imamo dakle postkapitalističu, nekomercijalnu, hipersocijalnu interakciju. Da li to znači da je došlo do raskida novčane veze Karla Marksa?

Manuel Kastels: Naravno, Marks nikada nije razumeo vrednost.

Pol Mejson: Imamo dakle te diversifikovane grupe koje protestuju protiv teme A danas, a teme B sutra, a tokom noći igraju World of Warcraft.  Sa takvim pristupom one nikada neće postići ono što su postigli Kastro, Če Gevara zar ne?

Manuel Kastels: Uticaj na političke institucije je gotovo zanemarljiv, zato što su političke institucije otporne na promene. Sa druge strane postoji uticaj na svest jer ljudi većinski podržavaju ovakvu kritiku, a onda imamo i veliku debatu o socijalnoj nejednakosti koja nije postojala pre tri godine.

Ričard Pejson ( Occupy movement): Govorite puno o komunikaciji i promeni svesti ali zar ne mislite da komunikacija sama po sebi može delovati protivno osnaživanju pokreta? Nama, u pokretu, su potrebne taktike i  propulzivnost u opštoj populaciji.

Manuel Kastels: Nije moguće izvesti bilo koji taktički potez bez promene parametara moći. Protestovali vi ili ne, sistem je mnogo snažniji od pokreta koji je u povoju. Jedini način da osnažite pokret jeste da doprete do umova ljudi a to možete jedino kroz proces komunikacije koji se danas uglavnom odvija na internetu, kroz debate. To naravno nije jedino sredstvo ali bez promene ideja u umovima ljudi  nije moguće napredovati od trenutnog stanja a to je pokret manjiskog dela populacije.

Pol Mejson: Još jednom, Martin Luter King je uspeo, Mandela takođe ali to su bili snažni i hijerarhijski organizovani pokreti, sa jasnim ciljem i liderstvom. Zašto pridajemo toliko značaja spontanim protestima koji se rađaju na mrežama?

Manuel Kastels: To je zato što ljudi više ne veruju liderima ali i zato što znaju da je to dugoročan proces, da je dug put od umova ljudi do institucija društva. Uzmimo neke primere iz istorije; do kraja 19.veka u Evropi imali smo levicu i desnicu, liberale i konzervativce ali se desila industrijska revolucija, stvorena je radnička klasa i radnički pokreti i nastala je nova ideologija ali nije odmah bila zastupljena u političkom sistemu. Bilo je potrebno 20-30 godina da se pojave socijalisti.

Pol Mejson: Da li želite da kažete da ćemo videti transformaciju sličnu tom uplivu organizovanog radništva u politiku samo što se sada radi o dezorganizovanim potrošačima koji će na kraju uspeti da promene politiku?

Manuel Kastels: Oni će promeniti politiku ali ne kroz postojeći sistem političke organizacije zato što su mreže drugačije. Mrežama nisu potrebne hijerarhijske organizacije.

Pol Mejson: Nisu im potrebne ali hijerarhijske organizacije nastavljaju po starom i donose ključne odluke dok su ljudi na ulicama i dalje na marginama događaja. Zar ta marginalizacija ne predstavlja problem?

Manuel Kastels: Svakako, ali pokušavam da iznesem tvrdnju da sistem može evoluirati na miran način ako kroz institucije oslobodi pritisak koji raste u društvu. U suprotnom dolazi do erozije institucija.

Pol Mejson: Kakva je vaša procena razvoja i ishoda ekonomske, društvene i kulturne krize kroz koju prolazimo?

Manuel Kastels: Jasno je da ekonomska kriza nije rešena, političari i finansijski stručnjaci nastavljaju da ponavljaju…kriza je završena, budite bez brige a mi smo već u četvrtoj godini krize i čini se da ona nema kraja. Nezposlenost raste, javne službe se ukidaju i čini se da je jedino rešenje za krizu uništavanje države blagostanja. U Americi, program predsedničkog  kandidata Mita Romnija se zasniva na uništavanju onoga što je ostalo od države blagostanja u američkom društvu. U toku je velika ofanziva protiv države blagostanja. Otuda socijalna, ekonomska kriza i kriza političkog legitimiteta mogu da izazovu udruženi otpor korisnika socijalne pomoći, sindikata u javnom sektoru skupa sa svim novim alternativnim pokretima na potpuno nepredvidive načine. To neće biti nova izborna koalicija, to neće biti nova partija, biće to društvo protiv države i finansijskih institucija, ali ne obavezno i protiv kapitalizma. Posledica ovakvog razvoja događaja je to što će našim društvima biti gotovo nemoguće upravljati, a to može proizvesti različite vrste fenomena od kojih su neki veoma opasni.

izvor: BBC Radio 4-Analysis -21.10.12

transkript i prevod: π

 

Poruke najsiromašnijeg predsednika na svetu

Predsednik Urugvaja Hoze Muhika,  je stekao popularnost u  svetskoj  javnosti   zbog  neuobičajenog životnog stila za jednog  predsednika  koji mu je doneo epitet najsiromašnijeg predsednika na svetu (v.link).  Ukratko; dovoljan mu je tek deseti deo predsedničke plate da valjano obavlja svoju dužnost, a predsedničku palatu rado ustupa beskućnicima tokom zime; od voznog parka poseduje  jednu očuvanu „bubu“.  Sudeći po predsedniku, dalo bi se pretpostaviti da običan čovek u ovoj egzotičnoj zemlji mora živeti u teškoj oskudici ali naprotiv, Urugvaj spada u red najnaprednijih ekonomija na  kontinentu,  nivo korupcije  je za uzor, a globalna  kriza ih je potpuno zaobišla.

Kako je to moguće!?

Vredi pažljivo poslušati/pročitati njegovo obraćanje na samitu Rio +20 posvećenom održivom razvoju.

Hose Muhika, predsednik

Mi, ovim putem, izražavamo našu najiskreniju  volju da se, kao predstavnici vlasti,  pridržavamo svih sporazuma kojih se naše očajno čovečanstvo može prihvatiti.

Uprkos tome,  dozvolite mi da naglas postavim neka pitanja. Čitavo poslepodne smo razgovarali o održivom razvoju i spasavanju masa iz ralja siromaštva.

Šta je to što, pritom, imamo u vidu? Da li je to model razvoja i potrošnje, koji je oblikovan po uzoru na bogata društva? Želim da pitam: Šta bi se desilo ovoj planeti kada bi stanovništvo Indije imalo isti broj automobila po porodici kao stanovništvo Nemačke?  Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Preciznije: Ima li svet dovoljno prirodnih resursa da omogući nivo potrošnje i rasipanja jednak onom u bogatim zapadnim društvima? Da li će to ikada biti moguće? Ili ćemo morati da otpočnemo drugačiju vrstu  diskusije jednog dana? Mi koji smo stvorili civilizaciju u kojoj živimo;  tržište, konkurenciju koje je začelo čudesan i strahovit materjalni progres. Ali tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i podarila nam ovu globalizaciju, koja znači biti svestan planete kao celine.

Vladamo li mi globalizacijom ili ona vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i zajedništvu  u ekonomiji koja je zasnovana na bezobzirnoj konkurenciji?  Dokle dopire naše bratstvo?

Ne govorim ovo da bih umanjio značaj ovog skupa. Naprotiv, izazov pred nama je kolosalan, a velika kriza nije ekološka, već pre politička.

Danas, čovek ne upravlja silama koje je oslobodio, već te sile upravljaju čovekom i samim životom. Mi ne dolazimo na ovaj svet da se tek tako, nasumično bavimo razvojem. Mi dolazimo na svet da budemo srećni. Život je kratak i brzo nam izmiče.  Nijedno materjalno bogatstvo ne vredi koliko sam  život, i to je od suštinske važnosti.  Život nam promiče u radu i preterivanju u radu tek  da bismo bili u stanju da trošimo više, i potrošačko društvo se pretvara u mašinu jer ako potrošnja posustane, usporava i ekonomija, ako ekonomija uspori, sablast stagnacije nam već kuca na vrata. Zapravo je hiper potrošnja ta koja škodi planeti.  Zahtev hiper potrošnje je da proizvodi imaju kratak upotrebni vek, kako bi se prodavali što više. Otuda sijalica ne može trajati duže od 1000 sati iako postoje sijalice koje traju i 100 hiljada sati, ali njih  ne proizvode, problem je tržište, jer moramo da nastavimo da radimo i održavamo civilizaciju „upotrebi i baci“, i tako smo zarobljeni u zlokobnom krugu.  Ovo su problemi političke prirode koji nam pokazuju da je vreme da otpočemo borbu za drugačiju kulturu.

Ne govorim o povratku u kameno doba, ili o podizanju „spomenika nazadnjaštvu“.  Mi, prosto ne možemo da nastavimo beskonačno ovako, pod vladavinom tržišta. Nasuprot tome, mi moramo da savladamo  tržišta. Zato ja ponizno trvdim da je problem sa kojim se mi suočavamo politički. Stari mislioci Epikur, Seneka i čak Ajmara su to izrazili na sledeći način, siromašna osoba nije neko ko ima malo već ona kojoj je uvek potrebno više i više. To je kulturni problem.

Zato pozdravljam napore i postignute sporazume i njih ću se pridržavati kao predstavnik vlasti. Znam da neke stvari  o kojima govorim nije lako svariti, ali moramo da shvatimo da oskudica vode i agresija na životnu sredinu nisu uzrok problema. Uzrok je civilizacija koju smo stvorili i ono što  moramo da preispitamo je način življenja.

Ja pripadam maloj zemlji obdarenoj prirodnim uslovima za život, u njoj živi nešto više od 3 miliona stanovnika i 13 miliona krava, neke od njih su i najbolje na svetu, kao  i 8 do 10 miliona  ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko, meso.  To je ravničarsko područje i gotovo 90% zemlje je obradivo.

Moji drugovi radnici su se borili za osmočasovni radni dan, a sada to čine za 6 sati. Ali osoba koja radi 6 sati, ima dva posla i zato radi više nego ranije. Zašto? Zato što mora da zaradi za mesečne izdatke; za motocikl, automobil, i gomilu računa, i kad postigne sve to, shvati da je postao reumatični starac, kao ja, i njegov život je već završen.

Zato se čovek sa pravom pita: Zar je ovo čovekov usud? Ovo što govorim je jednostavno, razvoj ne može ići na uštrb sreće. Mora ići u prilog ljudskoj sreći, ljubavi prema planeti, međuljudskim odnosima, brizi za najmlađe, prijateljstvu, zadovoljenju osnovnih ljudskih  potreba. Zato što je najvrednije blago koje imamo, sreća. Kada se borimo za životnu sredinu, moramo imati u vidu da je suštinski element životne sredine ljudska sreća.

ilustracija i transkript govora preuzeti  sa bloga  wanderlife.com

 

Demokratija u realnom vremenu – Liquid Feedback

U vreme kada se  predstavnička demokratija sve češće prepoznaje kao neefikasna i/ili lažna i podseća na Kabuki teatar koji služi da prikrije prazni formalizam zakulisnih zavera državnih i korporativnih elita, mnogi  u internetu vide spasonosno rešenje.  Internet  je daleko otvoreniji, participativniji i meritokratskiji od zatvorenih, korporativno kontrolisanih procesa formalne demokratije.

Uprkos ovim mogućnostima, internet nije rešenje, internet je tek hosting   platforma. Potrebno je odgovoriti na osnovno pitanje: Kako struktuirati ozbiljnu i deliberativnu demokratsku diskusiju  u onlajn prostoru?

Piratska partija u Nemčkoj  je napravila značajan progres ka rešenju ovog problema.  Novi softver ( otvorenog koda)  LiquidFeedback, im je omogućio da artikulišu otvoreniju, participativniju i ozbiljniju unutrašnju debatu o partijskoj politici, organizuju se i preduzmu  akciju u konvencionalnoj političkoj areni.

Tvorci LiquidFeedback-a  opisuju ovu platformu kao most između direktne i predstavničke demokratije. Oni veruju da softver ima potencijal da osnaži obične članove klasičnih  partija čineći ih tako demokratskijim i atraktivnijim za građane. Softver,  objavljen u verziji 2.0 u  martu ove godine već koristi više  udruženja i političkih partija.

Još uvek je rano  pouzdano tvrditi da se radi o velikom proboju,  ali  je evidentno da postoji snažan potencijal za  osmišljavanje novih otvorenijih, legitimnih i uzvratnih  formi upravljanja.  Nedavni članak u New York Times-u obajšnjava kako LiquidFeedback omogućava Piratima da kreiraju permanentni politički forum u realnom vremenu u kome svaki član ima ravnopravan uticaj na partijsko odlučivanje i to 24/7.  Platforma je više od imitacije onlajn foruma jer složeni algoritmi prate unose članova i  trenutno generišu kolektivne odluke.  Zahvaljujući softveru 1300 članova Piratske partije  je bilo u mogućnosti da se samoorganizovano uputi  u  Nojminster (Nemačka) kako bi uzeli učešće u izboru novog izvršnog odbora.

Liquid Feedback nije još jedna platforma za veb forume kako objašnjava Andreas Niče na  vebsajtu softvera ( inače razvijenog od strane  Public Software Group of Berlin).

Liquid Feedback je onlajn sistem za diskusiju i glasanje o predlozima unutar partija i organizacija koji  prati čitav proces od predstavljanja  inicijalnog predloga do konačnog odlučivanja.  Diskusija o određenoj temi koja  prethodi glasanju podiže svest o argumentima za i protiv, mogućnostima i rizicima i omogućava članovima da predlože i razmotre alternative.

Platfoma kombinuje koncept nemoderisane, samoorganizovane diskusije i  “tečne” demokratije. Prateći ideju interaktivne demokratije, Liquid Feedback uvodi novi kanal komunikacije između glasača i predstavnika ( u ovom slučaju, članova i odbornika),  donosi  kredibilne izveštaje o tome šta članovi žele i može poslužiti kao informacija, predlog ili direktiva u zavisnosti od organizacionih potreba i nacionalnog zakonodavstva.

Zahvaljujući ovakvom sistemu, koncentrisanu moć  rukovodstva  je moguće minimizovati i učiniti direktno odgovornom širokom članstvu što zauzvrat, otvara suštinski dijalog o tome kakva su očekivanja članstva.  To takođe, omogućava da se izbegne poznati obrazac po kome lideri ublažavaju i umiruju  zahteve članstva  pozivajući se na politički realizam.

Liquid Feedback može preokrenuti ovakvu dinamiku  osnažujući članstvo partije i oragnizacije da svoje „lidere“ učine direktnije odgovornim članstvu. Umesto da izabrani lideri i odbori neutralizuju nezadovoljstvo , članovi mogu kolektivno zauzeti stav o tome šta misle o problemu x ili y, i zahtevati da organizacija javno zastupa te stavove.

Upravo ovo čini Piratsku Partiju tako svežom jer nastoji da kombinuje nove forme direktne participacije i agresivnog liderstva  izbegavajući demorališuće klizanje u  osrednjost.  Piratska Partija  je usvojila Liquid Feedback  zato što je želela da osigura šansu za svakog pojedinačnog člana partije da učestvuje u razvoju ideja i donošenju odluka.

Ideja je da rukovodstvo mora biti odgovorno i u praksi a članovi ne smeju biti samo pasivni  glasači.  Na vebsajtu Liquid Feedback-a stoji:

Iako mi želimo da svako bude u mogućnosti da participira u razvoju ideja, verujemo da će u prvi mah mnogi predlozi biti kreirani od strane malih grupa ili čak pojedinaca ali to nije problem ukoliko uzmemo u obzir da:

  • Svako može da se informiše o inicijativi
  • Svako može da doprinese sugestijama
  • Svako može da kreira alternativnu inicijativu
  • Svako može na kraju da glasa.

Svaki član može pokrenuti inicijativu. Tokom diskusije inicijatori promovišu svoje predloge i  dobijaju povratnu informaciju o stepenu podrške organizacije. Ovaj sistem omogućava ne samo učešće u glasanju već i u razvoju ideja i u isto vreme pomaže odborima da razumeju šta to većina zaista želi i donese ispravne i odgovorne odluke zasnovane na „glasu naroda“.

Osnovna ideja: glasač može delegirati svoj glas povereniku ( prelaznom zastupniku). Delegiranje glasa može biti  definisano, promenjeno ili opozvano po temi.  Ja lično glasam u temama zaštite životne sredine, En me predstavlja u spoljnim poslovima, Majk me predstavlja u svim ostalim oblastima ali takođe imam mogućnost da se predomislim u bilo kom trenutku.

Svako može da definiše individualni  pristup od čiste demokratije na jednoj  do predstavničke demokratije, na drugoj strani. U osnovi pojedinac uzima učešće u temama za koje je zainteresovan,  a za sve ostale teme  prepušta svoj glas nekome ko deluje u njihovom interesu.  Svakako da član  može učiniti pogrešan izbor s vremena na vreme ali takođe postoji mogućnost da se predomisli u bilo kom trenutku i opozove izbor.

Predstavnička demokratija je prevladala u 18. veku zato što je to bila jedina praktična forma demokratije. Čista demokratija- direktna participacija građana u donošenju odluka jednostavno nije bila izvodljiva i mnogi su je doživljavali kao  vladavinu rulje.

Problem predstavničke demokratije je da stav javnosti može izraziti samo ugrubo. Građani glasaju periodično, jednom  u nekoliko godina a predstavnik ih predstavlja, skupa sa desetinama hiljada drugih građana tokom mandata. Ukoliko se situacija promeni, ako se predomislite ili vam se ne dopadaju svi elementi političkog  stava vašeg predstavnika,  vi ste nemoćni.  Vaše mišljenje oni na vlasti mogu sasvim bezbedno da ignorišu.  Političari su tu da ukalupe stavove javnosti  i njima  manipulišu uz pomoć korporativnog novca  ( “proizvodnja saglasnosti “, terminologijom Noama Čomskog) pre nego da se tim stavovima koriste i na osnovu njih kreiraju politiku.

Otuda ne čudi toliko otuđenje od konvencionalne politike. Mi se oslanjamo na političke strukture nastale u 18. veku, u vreme kada je pošta raznošena konjskim kočijama, a javnost imala svega nekoliko “kočija” da se izrazi, a kamoli da to uradi brzo i precizno.  Sada imamo mnoštvo načina za trenutnu privatnu i javnu komunikaciju, pristupačna skladišta ozbiljnih ekspertiza, kao i brojne fleksibilne sisteme za izgradnju  i mobilizaciju javnog mnjenja.  Ipak naše vlade ostaju odlučno zaključane u  referentnim okvirima 18. veka. Branitelji ustava mogu pokušati da ignorišu ovaj  očigledni  nesklad, pozivajući se na istorijske svetinje  i patriotsku tradiciju, ali internet generacije i Piratska partija  mogu imati poslednju reč.  Liquid Feedback može biti prva reč u ovoj debati koja tek predstoji.

U izjavi o misiji Liquid Feedback-a se zaključuje; Iskustvo koje smo stekli poslednjih meseci nam pokazuje da su ljudi spremni da učestvuju ako veruju da to ima smisla a predstavnici  prihvataju  volju onih koji učestvuju radije nego što će opštiti sa tihom većinom.

Smisliti proces upravljanja  koji je otvoren, pošten, pouzdan i participativan je najbolji recept za oživljavanje demokratije. Biće zanimljivo  pratiti dalju evoluciju  Liquid Feedback-a i Piratskog pokreta.

članak David Bollier-a via  P2P Foundation

Intervju sa Zigmuntom Baumanom – Bauk pobune

Živimo u vremenu (sličnom «interregnumu» starog Rima), koje je Gramsci nazivao «ad interim» (u međuvreme prim prev.), periodu koji je nemoguće da se dugo izdrži, odnosno u vrijeme u kojem stari načini po kojima su se odvijale stvari više ne funkcioniraju ili se čine neefikasnim, dok nisu još izmišljeni, a još manje iskušani u praksi, novi instrumenti. Sigurno živimo u periodu promjene koji ne možemo definirati periodom tranzicije, jer tranzicija znači prelazak od «ovdje» prema nekom «tamo», pa iako prilično dobro poznajemo «ovdje», odakle nastojimo pobjeći, nemamo nikakvog pojma o onom «tamo», kamo želimo stići, a da i ne spomenem da bismo tamo mogli biti dovedeni bez naše volje, kako zbog pogrešnih akcija, tako i zbog pomanjkanja aktivnosti. Tapkamo u mraku. Naše me ponašanje potsjeća na Diogenov odgovor, kad su ga pitali zašto uoči invazije Perzijanaca nastavlja da valja svoju bačvu (koja mu je služila kao kuća): «Vidim kako moji sugrađani oštre mačeve, zabrtvljuju prozore, barikadiraju vrata, pa sam odlučio da i ja napravim nešto…». Kako bismo zaustavili prijeteću ekonomsku i političku katastrofu i mi ne činimo ništa efikasnije od zabrtvljivanja prozora i valjanja bačve za zaustavljanje perzijske vojske.

u celini na >> http://noviplamen.net/2012/04/12/intervju-sa-zygmundom-baumanom-bauk-pobune/

povezani članci: zigmunt-bauman-glavni-izvor-straha-i-neizvesnosti-danasnjice-je-opste-odsustvo-kontrole/

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo    i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica. Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.  Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubiliOvo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991)

Glupost kao način življenja

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Od ranog  detinjstva me je kopkalo jedno veoma važno pitanje: „Šta to ljude čini posebnim i jedinstvenim?  Postoji li neka osobina koju ne delimo sa životinjama?“ Prvi odgovor koji sam dobio je  da ljudi imaju dušu, a životinje je nemaju. Obzirom da sam voleo i još uvek volim životinje, to mi je zvučalo neobično i poražavajuće.  Nadalje, ako je Bog bio toliko milostiv, u šta sam takođe tada verovao, on ne bi vršio takvu diskriminaciju.  Zato nisam bio ubeđen u ovakav odgovor.

Manfred Maks Nif

Nekoliko godina kasnije, pod uticajem prvih učitelja, naveden sam na zaključak da smo mi jedina inteligentna bića, dok životinje raspolažu samo instiktima. Nedugo zatim sam shvatio da sam ponovo na pogrešnom tragu.  Zahvaljujući doprinosima etologije sada znamo da životinje takođe raspolažu inteligencijom.  Razmišljao sam dalje sve dok jednog dana nisam pomislio da sam konačno shvatio, ljudi su jedina bića koja imaju smisao za humor. Ponovo sam bio razočaran studijom koja pokazuje da čak i ptičice zbijaju pošalice  i međusobno se šegače.  Umalo sam odustao od daljeg traganja, već  u studentskom dobu, kada sam se obratio ocu sa ovom frustrirajućom dilemom.  On me je prosto pogledao i upitao: „ Zašto ne pokušaš sa glupošću?“  Premda me to isprva šokiralo, godine su prošle i sada zvanično mogu da objavim,  osim ako neko drugi ne položi pravo prvenstva,  da sam ja verovatno pronalazač  veoma važne i nove discipline – glupologije. Zato čvrsto stojim iza stanovišta da je glupost jedinstvena osobina ljudskih bića. Nijedno živo biće nije glupo, izuzev nas.

Naravno, ovakav stav može delovati čudno i kapriciozno na prvi pogled. Ipak, ja sam u zimskom semestru 1975.g. na Velesli koledžu (Masačusec) otovoren i za studente MIT-a održao kurs pod nazivom „ Ispitivanje prirode i uzroka ljudske gluposti“.  Dalo se pretpostaviti da će to biti veoma posećen kurs.  Ljudi su očekivali  da će ta predavanja biti veoma zabavna, što na koncu prvo i drugo predavanje i jesu. Tokom trećeg predavanja, učesnici su se uozbiljili i promenili u licu. Kako se kurs odvijao dalje  mi smo skupa otkrili da je u pitanju smrtno ozbiljna tema.

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva.  Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

povezani članci:

Sajmon Kričli: Neočekivana moć političke mašte

via Adbuster#99:Big Ideas 2012

autor članka je Sajmon Kričli , profesor filozofije u Njujorku i autor desetak knjiga.

Svedoci smo dramatičnog razvoda između politike i moći. Mnogi građani još uvek veruju da državna politika poseduje moć. Oni veruju da vlade, izabrane kroz parlamentarni sistem, predstavljaju interese onih koji su ih izabrali i da su vlade u stanju da proizvedu efikasnu, progresivnu promenu. Ali one to nisu i one to ne mogu.

Mi ne živimo u demokratiji, već u plutokratiji,  vladavini  bogatih. Korporativna elita uživa  ekonomsku nadmoć lišenu političke odgovornosti.  Tokom poslednjih decenija,  zbog  gledanja kroz prste i složene prirode političke klase, Zapadni svet je postao vrsta  udruženja korporacija povezanih novcem koje služe isključivo interesima svojih poslovnih lidera i akcionara.

Ovakav raspored snaga doveo je do veoma gadnog i rastućeg jaza između superbogatih i nas ostalih.  Državna politika na Zapadu je tokom poslednje četiri decenije postala mašina za kreaciju nejednakosti patinirana ideologijom sve bljutavijeg narcizma.  Kao što je kriza Evrozone nesumnjivo pokazala, državna politika služi  interesima kapitala u formi međunarodnih finansija koji uzima ljudski danak koji ni Marks nije mogao da zamisli u najmračnijim  snovima.  Bez obira na patnju i proteste naroda, „mora se“ voditi računa da se bankari ne uznemire. Ko zna, možda nam i kreditni rejting opadne.

Vreme je da se politika otme od političke klase kroz konfrontaciju sa moćima finansijskog kapitala. Ono što je tako inspirativno u različitim društvenim pokretima  a što olako svodimo na Arapsko proleće je  hrabra odlučnost da se povrati autonomija i pravo na  političko samoopredeljenje.  Zahtevi demonstranata na Tahriru  i drugde  su zapravo veoma klasični,  oni odbijaju da žive u autokratskim diktaturama poduprtim od strane interesa kapitala sa Zapada, korporacija i lokalne korumpirane elite.  Oni žele  da povrate vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, kroz nacionalizaciju glavnih industrijskih sistema.

Razni pokreti na severu Afrike i Bliskom istoku ciljaju isto, autonomiju.  Oni zahtevaju kolektivno vlasništvo nad prostorom u kom žive, rade, misle i razonode se. Da budemo načisto: demokratija nije sve što oni zahtevaju, oni traže socijalizam, a taktike koje su razvijene za postizanje ovog cilja su u osnovi  anarhističke.

Među zapadnim političarima je odomaćen jedan blagonaklon i očinski odnos prema ovim protestima, koji pretpostavlja da oni žele ono što narodi na Zapadu već imaju a to je  uglađeni režim  liberalne  demokratije i neoliberalne ekonomije. Upravo suprotno, pokreti na severu Afrike i Bliskom Istoku su  pre dobar uzor i  primer za evropska i severnoamerička društva  da je drugačiji način razumevanja i uređivanja društvenih odnosa ne samo moguć, već i izvodljiv.

Političari na Zapadu imaju razloga za strepnju, veliku strepnju.  Vreme ističe. Svedoci  smo pojave koherentnih, odvažnih i jasnih pokreta u našim društvima koji odbacuju  razvod politike i moći i koji nastoje da povrate politički uticaj kroz nove forme političkog aktivizma.

Upravo u ovom duhu želim da odam priznanje i čestitam demonstrantima na Volstritu  i  srodnim pokretima širom sveta.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Predviđati  budućnost je nezahvalno, ali mislim da ulazimo u period velikih društvenih dislokacija koje sa sobom nose bezbroj rizika, dijalektičke inverzije, poraze, opasnosti, lažna svanuća  i lažne poraze.  Ali takođe verujem da svi polako dolazimo do moćnog i jednostavnog  saznanja  da ljudska bića koja zajedno, nenasilno  i složno deluju  mogu učiniti bilo šta i da ih  u nameri ništa ne može zaustaviti.

Nešto se dešava. Nešto se menja u odnosu politike i moći. Mi ne znamo kuda to vodi, ali četiri decenije star ideološki konsenzus koji je omogućio stvaranje groteskne nejednakosti je slomljen, i sve  i svašta je odjednom postalo moguće.  Ono što nam je potrebno je solidarnost, upornost i beskrajno iznenađujuća moć političke mašte.

Post Navigation

%d bloggers like this: