промена идеја!

Archive for the tag “Dejvid Or”

Šest mitova o obrazovanju – Dejvid Or

Tipičan dan na planeti Zemlji izgleda ovako: izgubićemo 16 kvadratnih milja prašume, ili otprilike jedan ar u sekundi. Izgubićemo 72 kvadratne milje pustinje kao rezultat ljudskog lošeg ponašanja i prenaseljenosti. Izgubićemo od 40 do 100 životinjskih i biljnih vrsta, a niko ne zna da li je taj broj 40 ili 100. Danas će se populacija ljudi uvećati za 250.000. I danas ćemo dodati 2.700 tona hloro-fluor-ugljenika u atmosferu i 15 miliona tona ugljenika. Noćas će Zemlja biti malo toplija, njene vode malo kiselije, a nit života otrcanija.

Istina je da su mnoge stvari od kojih zavisi vaše buduće zdravlje i prosperitet u opasnosti: klimatska stabilnost, otpornost  i produktivnost prirodnog sistema, lepota prirodnog sveta i biološka raznolikost.

Važno je primetiti da sve ovo nije posledica rada neukih ljudi već je rezultat rada ljudi sa magistarskim i doktorskim diplomama u nauci, ekonomiji, pravima. Elie Wiesel je napravio sličnu tvrdnju  na Globalnom forumu u Moskvi prošle zime kada je rekao da su kreatori i izvođači holokausta bili naslednici Getea i Kanta. U mnogim aspektima, Nemci su bili najobrazovaniji ljudi na svetu, ali njihovo obrazovanje nije služilo kao adekvatna barijera okrutnosti. Šta nije bilo u redu sa njihovim obrazovanjem? Po Wieselovim rečima: „Naglašavalo je teoriju umesto vrednosti, koncepte umesto ljudska bića, apstrakciju umesto savesnosti, pitanja umesto odgovore, ideologiju umesto svesti.”

Isto možemo reći i o tome kako nas je naše obrazovanje pripremilo da razmišljamo o prirodnom svetu. Suština mog izlaganje je da obrazovanje nije garancija pristojnosti, razboritosti ili mudrosti. Još ovakvog obrazovanje će samo uvećati naše probleme. Ovo nije argument u prilog neznanju i neobrazovanosti već izjava da vrednost obrazovanja sada mora biti izmerena u odnosu na standarde pristojnosti i ljudskog opstanka – pitanja koja se pružaju pred nama u devedesetim godinama 20. veka i dalje. Nije obrazovanje to koje će nas spasti, već obrazovanje određene vrste.

Razumna sredstva, ludi krajevi

Šta je pošlo naopako sa savremenom kulturom i obrazovanjem? Postoje neki uvidi u to u literaturi: Faust koji je menjao svoju dušu za znanje i moć; doktor Frankenštajn koji odbija da prihvati odgovornost za čudovište koje je stvorio, kapetan Ahab koji kaže: „Sva moja sredstava su razumna, moj motiv i cilj su ludi.” U ovim likovima pronalazimo suštinu modernog stremljenja ka dominaciji prirodom. Istorijski, Fransis Bejkonovo jedinstvo znanja i moći nagovestilo je savremeni savez vlade, biznisa i znanja koje je napravilo toliko zla. Galilejevo odvajanje od intelekta nagovestiko je dominaciju analitičkog uma nad kreativnošću, humorom i celinom. A u Dekartovoj epistemologiji pronalazimo koren radikalnog razdvajanje bića i objekta. Ove tri osobe su postavile osnove modernog obrazovanja, osnove koje su sada postale mitovi a koje prihvatamo bez pitanja. Reći ću vam nešto o šest mitova.

Prvo, postoji mit da je neznanje rešiv problem. Neznanje nije rešiv problem već je pre neizbežan deo ljudske prirode. Prednost znanja uvek sa sobom nosi i napredovanje neke vrste neznanja. Kada je 1930. godine, Thomas Midhely Jr otkrio HFC (hidro-fluor-ugljenik), ono što je nekada bilo deo trivijalnog neznanja postalo je kritički i ugrožavajući jaz čovekovog razumevanja biosfere. Niko nije ni pomislio da pita: „Šta ova supstanca radi i čemu?” sve do 1970-tih, a već do 1990. godine, CFC je stvorio opšte stanjivanje ozonskog omotača širom sveta. Otkrićem CFC-a, znanje je unapređeno, ali poput obima kruga koji se stalno širi, i neznanje je raslo.

Drugi mit je da sa dovoljno znanja i tehnologijom možemo upravljati Zemljom. Upravljanje Zemljom lepo zvuči, a i prija našoj fascinaciji digitalnim čitačima, kompjuterima, dugmićima i pozivima. Ali, kompleksnošću Zemlje i njenim životnim sistemima nikada ne možemo bezbedno upravljati. Ekologija je još uvek nedovoljno poznata kao i njen odnos sa većim sistemima biosfere.

Ono čime možemo da upravljamo smo mi sami: ljudske želje, ekonomija, politika i zajednice. Ali naša pažnja je zaokupljena izbegavanjem teških izbora koje nam nameću politika, moralnost, etika i zdrav razum. Mnogo je razumnije preoblikovati nas same kako bi se uklopili u konačnu planetu nego što pokušavamo da preoblikujemo planetu u skladu sa našim neograničenim željama.

Treći mit je da se znanje uvećava i da podrazumeva ljudsku dobrotu. Svedoci smo eksplozije informacija, a pod tim mislim na ubrzan porast podataka, reči i papira. Ali ovu eksploziju ne bi trebalo posmatrati kao porast znanja i mudrosti, koje ne možemo ni tako lako izmeriti. Ono što iskreno možemo reći je da se neka znanja uvećavaju dok drugu vrstu znanja gubimo. David Ehrenfeld je dobro primetio da odseci za biologiju više ne angažuju fakultet u oblastima kao što su sistematika, taksonomija ili ornitologija. Drugim rečima, važno znanje je izgubljeno zbog skorašnjeg prenaglašavanja molekularne biologije i genetskog inžinjeringa, koji su isplativije, ali ne i važnije oblasti. I dalje nam nedostaje nauka o zdravlju zemlje kao što je Aldo Leopold primetio pre pola veka.

Nije u pitanju samo gubljenje znanja u određenim oblastima već i maternje znanje, a pod tim mislim na znanje koje ljudi imaju o svojim mestima. Kako je rekao Barry Lopez:

“Shvatio sam da će se nešto neobično, ako ne i opasno, desiti. Iz godine u godinu, broj ljudi sa iskustvom iz prve ruke na zemlji se smanjuje. Stanovnici ruralnih krajeva se sele u gradove… U svetlu ovog gubitka ličnog i lokalnog znanja, znanja iz kojih je nastala prava geografija, znanja na kojima zemlja mora stajati, postala su nešto što ne samo da je teško definisati, već je i zlokobno i uznemiravajuće.”

U konfuziji podataka i znanja leži i dublja greška a to je da će nas znanje učiniti boljim ljudima. Ali, učenje, kao što je Loren Eiseley jednom rekla, je beskrajno i „nikada nas neće učiniti boljim ljudima”. Na kraju, najverovatnije je da je naše znanje o dobrom ono što je najugroženije. S obzirom na sve, moguće je da sve manje znamo o stvarima koje su nam potrebne da bi živeli dobro i održivo na Zemlji.

Četvrti mit visokog obrazovanje je da možemo popraviti sve što smo pokvarili. Mi smo u modernom kurikulumu razdvojili svet na delove i deliće koje nazivamo disciplinama i pod-disciplinama. I kao rezultat, nakon 12 ili 16 godina obrazovanja, najveći broj učenika diplomira bez ikakvog šireg smisla o jedinstvu. Posledice na njihovu ličnost i planetu su ogromne. Na primer, mi rutinski proizvodimo ekonomiste koji nemaju čak ni osnovno znanje o ekologiji. Ovo objašnjava zašto naši nacionalni račuvodstveni sistemi ne oduzimaju troškove biotičkog osiromašenja, erozije zemlje, otrova u vazduhu i vodi i trošenje resursa od bruto nacionalnog proizvoda. Dodajemo prodajnu cenu jedne mere pšenice BNP-u, a pritom zaboravljamo da oduzmemo tri mere zemlje izgubljene u proizvodnji. Kao rezultat lošeg obrazovanja, zavaravamo se kako smo bogatiji nego što jesmo.

Peto, postoji mit da je svrha obrazovanja to da vam da sredstva za veću mobilnost i uspeh. Thomas Merton je ovo jednom definisao kao „masovnu produkciju osoba doslovno nesposobnih za sve osim da učestvuju u razvijenoj i potpuno veštačkoj šaradi”. Kada su ga pitali da piše o svom uspehu, Merton je odgovorio: „Ako se i desilo da sam napisao best-seller, to je bila čista slučajnost proizašla nenamerno i iz naivnosti i veoma bih pazio da mi se to ponovo ne dogodi”. Njegov savet studentima bio je „Budite šta god želite, ludaci, pijanice ili kučkini sinovi bilo kog oblika, ali po svaku cenu izbegavajte jednu stvar: uspeh”.

Jednostavna činjenica je da ovoj planeti nije potrebno više „uspešnih” ljudi. Ali joj je očajnički potrebno više mirotvoraca, izlečitelja, obnavljača, pripovedača i ljubavnika svih oblika. Potrebni su joj ljudi koji žive dobro tamo gde jesu. Potrebni su joj ljudi moralne hrabrosti koji su spremni da se uključe u borbu kako bi ovaj svet učinili podnošljivim i humanim. A sve ove stvari imaju veoma malo veze sa uspehom kako ga naša kultura definiše.

Na kraju, postoji mit da naša kultura predstavlja vrhunac ljudskog postignuća: mi smo moderni, tehnološki i napredni. Ovo, naravno, predstavlja najgoru vrstu kulturne arogancije i grubo nerazumevanje istorije i antropologije. Nedavno je ovakav stav doveo do razmišljanja da smo pobedili u hladnom ratu i da je trijumf kapitalizma nad komunizmom konačan. Komunizam je propao zato što je proizvodio premalo  po previsokoj ceni. Ali i kapitalizam je propao zato što proizvodi premalo, takođe po previsokoj ceni za našu decu i unuke. Komunizam je propao kao asketska moralnost. Kapitalizam je propao jer je moralnost potpuno uništio. Ovo nije srećan svet koji mnogi bespomoćni marketing stručnjaci i političari opisuju. Napravili smo svet razvratnog bogatstva za nekoliko osoba i kalkutsko siromaštvo za sve veći broj osoba iz nižih staleža. U svom najgorem svetlu, ovo je svet kreka na ulicama, besmislenog nasilja, anomalije, i najočajnijeg mogućeg siromaštva. Činjenica je da živimo u dezintegrisanoj kulturi. Kako je rekao Ron Miller, urednik Holistic Review: „Naša kultura ne gaji ono što je najbolje i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ne gaji viziju, maštu, estetsku ili spiritualnu osetljivost. Ne podstiče dobrotu, darežljivost, brigu i pažnju. Ekonomsko-tehnokratsko-statični pogled na svet dvadesetog  veka je postao čudovište koje uništava sve što je lepo i životom podstaknuto u ljudskoj duši”.

Delovi članka Dejvida Ora objavljenog u: The Learning Revolution (IC#27)
zima 1991. godine, strana 52

prevod : Borselinija – Yuffie Leo Land

Advertisements

Post Navigation

%d bloggers like this: