промена идеја!

Archive for the category “Citati”

Človek ne jezi se

 „Moj osnovni stav,  nakon više od 50 godina provedenih na ovoj planeti“, kaže Robert Enton Vilson, „jeste da između divljih primata u džungli i prosečnog domestifikovanog primata u velikom gradu ima vrlo malo razlike. Mi bukvalno živimo na planeti majmuna.  Kada se to jednom shvati, više nema smisla da se povodom toga bude ljut. Mi smo u zoološkom vrtu, a kao vođe krda uvek se biraju najveći, najružniji i najopasniji babuni. Ako pogledate na neverovatne gluposti i brutalnosti koje su učinila ljudska bića (koja su po Aristotelu racionalna bića), možete samo očajavati ili, možda, uzeti heroin. Ali ako shvatite da su ove stvari učinili primati-majmuni, obučeni u smešne kostime poput šimpanza koji voze motobicikle u cirkusu – onda sve ima smisla.“one eye triangle

Anonimne snage ljubavi – Miroslav Mandić

Bilo je i drugih performansa, recimo pravio sam spomenik anonimnim snagama ljubavi. To je krenulo iz jednog doživljaja, iz jednog saznanja: hodajući posmatrao sam države, i u punom smislu reči osetio koliko su monstruozne, one su institucije nasilja koje, da bi opstale takve kakve su, veličaju nasilju. Recimo, svaka država na nekom veoma istaknutom mestu ima spomenik neznanim junacima. Ko su neznani junaci? To su ljudi koji su mali, neznani, nepoznati dali-poklonili svoje živote za tu državu. Zašto? Branili su tu državu od neprijatelja. Ko su neprijatelji? Oni koji su, kad odeš u onu drugu, „neprijateljsku“ državu, neznani junaci koji su branili svoju državu od neprijatelja i dali svoje živote? A ko su njeni neprijatelji? Oni koji su ovde, u ovoj državi neznani junaci… To je ludilo, to je muška glupost. Posmatrajući sve to, shvatio sam da neznanost i anonimnost u svojoj punoći žive jedino u ljubavi. Recimo kad mačka rodi sedmoro mačića, to ne može bez ljubavi. Kada proleće sve tera na bujanje, to ne može bez ljubavi. Ljubav svuda postoji, svuda je rasprostranjena ta energija rasta, stvaranja, života i davanja. I tu ljubav čine ogromne anonimne snage. Ja sam onda podigao četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi. Prvi je bio u Rumuniji, u Rašinariju, rodnom selu Emila Siorana. Drugi spomenik anonimnim snagama ljubavi sam hodao od katoličke badnje večeri do pravoslavne badnje večeri u Budimpešti, pa je to bilo 14 noći, a to je onda bio sonet. Dakle, nije se desio raskol između istočne i zapadne crkve, već se desio sonet, pesma se desila. To hodanje je bilo posvećeno Beli Hamvašu. Treći spomenik je bio između Subotice i Cetinja, zvao se „Danilo Kiš-proleće“. Četvrti spomenik anonimnim snagama sam hodao sa prijateljima na devet mesta u Poljskoj, čime smo formirali srce divnog poljskog pesnika Edvarda Stahure….

Miroslav Mandić – Razgovarala Nevena Simin

Occupy love

’68

/dnevnička beleška  Živojina Pavlovića o obraćanju Steva Žigona pobunjenim studentima BU 1968.g/

U vreloj i zagušljivoj atmosferi na proscenijum penje se Stevo Žigon. Sada je bez sakoa i bez kravate. U beloj je, razdrljenoj košulji. Recituje Robespjerov govor u jakobinskom klubu iz Danteove smrti.

/ Hvala Proceduri za video /

Samo smo čekali na krik gnevnog negodovanja koji se razleže sa svih strana – pa da progovorimo!

Naše su oči bile otvorene.  Videli smo kako se neprijatelj sprema i diže, ali nismo dali znak za uzbunu. Pustili smo narod da sam nad sobom bdi i stražari, ali narod nije spavao. On je samo sedeo pod oružjem i, ja sam vam već jednom rekao: na dva dela, kao na dve vojske, raspali su se unutrašnji neprijatelji Republike. Jedne od tih frakcija više nema: da je pobedio Eber, Republika bi se pretvorila u haos i despotizam bi bio zadovoljan.

Mač zakona pogodio je te izdajnike, ali tuđinu, za postizanje iste svrhe, ostaju zločinci druge vrste. Mi ništa nismo postigli ako ne uništimo i drugu frakciju!

Oružje Republike je strah. Snaga Republike – vrlina. Vrlina, jer bez nje je strah ubitačan; strah jer bez njega je vrlina nemoćna. Oni kažu da je strah oružje despotske vladavine, te stoga naša vladavina liči na despotizam. Svakako! Revolucionarna vladavina jeste despotizam slobode. Slobode – protiv tiranije. Svi znaci jedne lažne osećajnosti izgledaju mi odavde kao uzdasi što poleću put Engleske ili Austrije.

Ali, ne zadovoljavajući se time da razoružaju mišicu naroda, oni pokušavaju da još i najsvetlije izvore njegove snage otruju porokom. To je najprepredeniji, najopasniji i najgnusniji napad na slobodu. Porok je Kainov žig aristokratizma. U jednoj republici porok nije samo moralni nego i politički zločin. Poročan čovek je politički neprijatelj slobode.

Odmah ćete razumeti moje reči ako pomislite na ljude koji su nekada stanovali u potkrovlju a danas se voze u kočijama i bludniče sa bivšim markizama, kako se zakonodavci narodni razmeću porocima i rasipništvom nekadašnjih dvorana, kako pomalo već usvajaju pravila otmenog ponašanja, sipaju dosetke, oštre i ističu svoj umetnički ukus. Kada gledamo kako se ti mrakizi i grofovi revolucije žene bogatim ženama, priređuju raskošne gozbe, drže poslugu, nose skupocena odela, s  pravom, s pravom se možemo upitati – jesu li oni opljačkali narod?

Mislim da nema potrebe dodavati još neke crte proleterima koje sam ovde naslikao. Oni su već završeni.

Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili samo kako će opljačkati narod nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno!

Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima kojima je Republika predstavljala spekulaciju, a Revolucija – ZANAT!

Prisustvujemo nečem nesvakidašnjem. Čoveku od zanata kojim se Žigon bavi tako nešto događa se samo jedanput u životu: reči i gluma najednom bivaju od slušalaca prihvaćeni kao njihova osećanja, njihove misli. Svaka fraza dočekivana je uskovitlanom burom. Mnoštvo, uspaljeno zanosom, uvija se i grči na rečima kao na žeravici. Pozorište i život, glumac i publika – prestaju da to budu. Oni su, na moje zaprepašćenje, postali jedno.  Sjaj trenutka – u kome se odvija ova najveća misterija što rukom mase i njenim divljim talasanjem pomućuje svest glumcu, te on zaboravlja pozorišne marifetluke i, predajući se omamnom pijanstvu, iz sebe promuklim kricima više ne čupa reči već sopstvenu utrobu, a erupcija opčinjujućeg  recitovanja izbezumljuje mnoštvo podudarnošću Robespjerovih istina s kraja 18. veka sa savremenim – to zmijsko šištanje upaljenog štapina na pragu je nemogućeg: Žigon prestaje da bude Žigon, a studenti – studenti.  Pred sobom imamo Robespjera- vođu, i ključanje Konventa – revoluciju. I da je nekim čudom Žigonova trenutna pomućenost uma prerasla u ludilo, i da im je u vrhuncu delirijuma slučajno rekao:     „Krenimo!“ – oni bi pošli. Pred njima više ne postoji Stevo Žigon. Čak ni fiktivni Robespjer. U ovom hipnotičkom času, pred masom se nalazi njen VOĐ, onaj kojeg studenti u zbilji nemaju. Za kojim vapije duša. Jer znaju, osećaju, slute celim bićem, da akcija, bez njega, bez odvažnog, umnog i natprosečnog, neće uspeti. Da bez njega „pokret“ neće prerasti u revoluciju.

Ispljuvak pun krvi- Dnevnik ’68,  Živojin Pavlović

Jahači torinskog konja

U Torinu, 3. januara 1889.g.  Fridrih Niče je izašao iz svoje kuće,  u ulici Via Carlo Alberto br.6, možda  da  prošeta, možda da ode do pošte i  pokupi  prepisku. Nedaleko od njega, ili čak veoma daleko od njega kočijaš  nije mogao da savlada tvrdoglavog konja. Uprkos svim njegovim naporima, konj je odbijao da krene, nakon čega je kočijaš… Đuzepe? Karlo? Etore?  izgubio strpljenje i uzeo  bič.

Niče se probio kroz gomilu da bi okončao  brutalnu scenu sa kočijašem koji je u tom trenutku penio od besa. Čvrsto građen i brkat Niče je odjednom skočio na kočije i jecajući obgrlio konja rukama oko vrata. Njegov sused ga je odveo kući,gde je on ležao miran i ćutljiv dva dana na divanu , promrmljao nerazgovetno… Majko, ja sam glup…  posle čega će zanemeti zauvek.

Uvod u  završni  film Bele Tara Torinski konj/ The Turin Horse 2011

/beleške u posrednoj vezi  s filmom/

Ovde smo da razumemo, da nam ponešto postane jasno i zatim to što nam je postalo jasno podelimo sa drugima, učinimo da to nešto postane jasno i drugima. Ima li nečeg plemenitijeg među nama ljudima od deljenja to nešto oskudne pameti i duha!? Oskudni i dragoceni jesu, izobilje je uvek na drugoj strani, na strani gluposti i banalnosti.

Da glupost boli čuo bi se vrisak do neba, pisao je Krleža, ali je bezbolna pa nas ništa na nju ne opominje i ne uzbunjuje a ona nadolazi i razara sve poput bujice.

Pameti je tako malo a pritom je i varljiva jer  ume da nas  izneveri, da popusti i da nas napusti. U jednom takvom trenutku gubljenja pameti se otvori neki procep, otkrije čitav jedan svet u kome sve postane razumljivo i jasno, u kome sva krupna pitanja sretnu svoje odgovore. Tek ogledajući se u sopstvenoj gluposti smo u stanju  da vidimo ono što jeste.

Takva vrsta  spoznaje dolazi bez ushićenja i radosti i brzo gasne kao veličanstveni trenutak kosmičke ironije. Nakon toga je sve lako.

Izobilje svake vrste će nestati, izbledeti. Blago i moć će biti zbrisani, sav narod će drhtati. Od svega na ovom svetu samo će dvoje preostati. Samo dvoje: poezija i dobrota… ništa više.“

Ciprijan Norvid, poljski pesnik, dramaturg, slikar i skulptor (1821-1883)

Intervju sa Zigmuntom Baumanom – Bauk pobune

Živimo u vremenu (sličnom «interregnumu» starog Rima), koje je Gramsci nazivao «ad interim» (u međuvreme prim prev.), periodu koji je nemoguće da se dugo izdrži, odnosno u vrijeme u kojem stari načini po kojima su se odvijale stvari više ne funkcioniraju ili se čine neefikasnim, dok nisu još izmišljeni, a još manje iskušani u praksi, novi instrumenti. Sigurno živimo u periodu promjene koji ne možemo definirati periodom tranzicije, jer tranzicija znači prelazak od «ovdje» prema nekom «tamo», pa iako prilično dobro poznajemo «ovdje», odakle nastojimo pobjeći, nemamo nikakvog pojma o onom «tamo», kamo želimo stići, a da i ne spomenem da bismo tamo mogli biti dovedeni bez naše volje, kako zbog pogrešnih akcija, tako i zbog pomanjkanja aktivnosti. Tapkamo u mraku. Naše me ponašanje potsjeća na Diogenov odgovor, kad su ga pitali zašto uoči invazije Perzijanaca nastavlja da valja svoju bačvu (koja mu je služila kao kuća): «Vidim kako moji sugrađani oštre mačeve, zabrtvljuju prozore, barikadiraju vrata, pa sam odlučio da i ja napravim nešto…». Kako bismo zaustavili prijeteću ekonomsku i političku katastrofu i mi ne činimo ništa efikasnije od zabrtvljivanja prozora i valjanja bačve za zaustavljanje perzijske vojske.

u celini na >> http://noviplamen.net/2012/04/12/intervju-sa-zygmundom-baumanom-bauk-pobune/

povezani članci: zigmunt-bauman-glavni-izvor-straha-i-neizvesnosti-danasnjice-je-opste-odsustvo-kontrole/

Glupost kao način življenja

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Od ranog  detinjstva me je kopkalo jedno veoma važno pitanje: „Šta to ljude čini posebnim i jedinstvenim?  Postoji li neka osobina koju ne delimo sa životinjama?“ Prvi odgovor koji sam dobio je  da ljudi imaju dušu, a životinje je nemaju. Obzirom da sam voleo i još uvek volim životinje, to mi je zvučalo neobično i poražavajuće.  Nadalje, ako je Bog bio toliko milostiv, u šta sam takođe tada verovao, on ne bi vršio takvu diskriminaciju.  Zato nisam bio ubeđen u ovakav odgovor.

Manfred Maks Nif

Nekoliko godina kasnije, pod uticajem prvih učitelja, naveden sam na zaključak da smo mi jedina inteligentna bića, dok životinje raspolažu samo instiktima. Nedugo zatim sam shvatio da sam ponovo na pogrešnom tragu.  Zahvaljujući doprinosima etologije sada znamo da životinje takođe raspolažu inteligencijom.  Razmišljao sam dalje sve dok jednog dana nisam pomislio da sam konačno shvatio, ljudi su jedina bića koja imaju smisao za humor. Ponovo sam bio razočaran studijom koja pokazuje da čak i ptičice zbijaju pošalice  i međusobno se šegače.  Umalo sam odustao od daljeg traganja, već  u studentskom dobu, kada sam se obratio ocu sa ovom frustrirajućom dilemom.  On me je prosto pogledao i upitao: „ Zašto ne pokušaš sa glupošću?“  Premda me to isprva šokiralo, godine su prošle i sada zvanično mogu da objavim,  osim ako neko drugi ne položi pravo prvenstva,  da sam ja verovatno pronalazač  veoma važne i nove discipline – glupologije. Zato čvrsto stojim iza stanovišta da je glupost jedinstvena osobina ljudskih bića. Nijedno živo biće nije glupo, izuzev nas.

Naravno, ovakav stav može delovati čudno i kapriciozno na prvi pogled. Ipak, ja sam u zimskom semestru 1975.g. na Velesli koledžu (Masačusec) otovoren i za studente MIT-a održao kurs pod nazivom „ Ispitivanje prirode i uzroka ljudske gluposti“.  Dalo se pretpostaviti da će to biti veoma posećen kurs.  Ljudi su očekivali  da će ta predavanja biti veoma zabavna, što na koncu prvo i drugo predavanje i jesu. Tokom trećeg predavanja, učesnici su se uozbiljili i promenili u licu. Kako se kurs odvijao dalje  mi smo skupa otkrili da je u pitanju smrtno ozbiljna tema.

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva.  Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

povezani članci:

Erih From o revolucionarnom karakteru

Revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama.

Drugo što revolucionarni karakter nije, malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike.

Kritičko raspoloženje  je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani zdrav razum, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna.

Poslušnost nije patriotizam

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano.

On voli i poštuje život.

On je skeptik i čovek koji ima vere. On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti.

On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno.

On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima.

On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti.

On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera.

 To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe.

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Odlomci eseja Revolucionarni karakter Eriha Froma (u celini čitaj  ovde)


Zigmunt Bauman: Glavni izvor straha i neizvesnosti današnjice je opšte odsustvo kontrole

Još uvek se nisu stišale strasti nakon  razvoda braka  demokratije i kapitalizma koji je nedavno  objavio filozof Slavoj Žižek a u toku je još jedan veliki razvod  u  čije intrigantne detalje nas uvodi sociolog  Zigmunt Bauman: Pročitaj više…

Žižek: Sveti duh je okupirao Volstrit

Obraćanje  filozofa Slavoja Žižeka „okupatorima“ Volstrita:

Svi smo mi gubitnici, ali su pravi gubitnici dole na Volstritu, oni koji  su spaseni našim milijardama dolara. Nas nazivaju socijalistima, a socijalizam postoji samo za bogate. Oni kažu da ne poštujemo privatnu imovinu, a tokom finansijskog sloma 2008.g je uništeno više teško stečene imovine nego što bismo mi bili u stanju da uništimo kada bismo počeli da lomimo i palilmo, danonoćno nedeljama.

Kažu vam da ste sanjari.

Pravi sanjari su oni koji misle da će stvari zauvek stajati ovako kako stoje. Mi nismo sanjari. Mi se budimo iz sna koji se pretvara u noćnu moru. Pročitaj više…

Post Navigation

%d bloggers like this: