промена идеја!

Archive for the tag “građanska neposlušnost”

Ko je Matiće izbacio iz stana?

Matići su naočigled  javnosti  izbačeni iz stana u kom su poslednjih 11 godina živeli. Neko ih je izbacio iz njihovog doma ali ko?  Sudija? Nije…on je samo radio svoj posao i u skladu sa zakonskim ovlašćenjima  i  praksom doneo rešenje.  Advokatica? Takođe nije,  ona je  samo branila svoja prava i vešto koristila mogućnosti koje joj pruža pravni sistem.  Policija? Ne policija takođe nije izbacila Matiće iz doma, policiji  je to naložio sud i njihovo je samo da omoguće izvršenje. Tako dolazimo do nejasne situacije jer nema nikoga da istupi i kaže JA SAM TAJ; JA SAM OSTAVIO TE  LJUDE BEZ KROVA NAD GLAVOM I POSLAO IH NA ULICU; PRIHVATAM ODGOVORNOST I SADA IDEM  KUĆI, DA VEČERAM I SPAVAM SNOM PRAVEDNIKA.

Izbacili su ih svi zajedno igrajući svoje uloge u sistemu, a sistem ko sistem bez imena i prezimena nema  ni savesti koja bi ga mučila svojim prigovorima.

Savest je tako  umirena svima, ali to nije od velike pomoći Matićima jer evo već danas za njih počinje jedan bitno drugačiji život, život izvan  doma.  Nepravda, nesigurnost, strepnja, zima…i jedina izvesnost da povratka nema.

Nama, ostalima u tom zamišljenom sistemu preostaje  da izrazimo moralnu osudu  i upravo to je i uradila jedna majka  koja je zbog izrečenog  SRAM TE BILO! upućenog policajcu završila u marici. To ga  je očigledno  zabolelo i naljutilo , to SRAM TE BILO!  jer budi savest i poziva na odgovornost čoveka  u tom policajcu.  Uniforma, značka, pendrek i šapka gube moć zaštite kada se suoče sa prstom javnosti i prigovorima nemirne savesti . Nekoliko maloletnih drugova i drugarica iz škole, jedna majka  i  nekoliko upornih  aktivista pokreta 99%  su juče u jednom uspeli a to je da zagrebu, ogole  ljušturu  sistema i  pokažu njegovu  neljudsku  stranu.

U nedostatku pravnih lekova za očiglednu nepravdu ono što se može je moralni pritisak i suočavanje sa prstom javnosti  onih koji „samo rade svoj posao“ zaklanjajući se sistemom. Neko će s pravom prigovoriti da to nije dovoljno da pravda bude zadovoljena, i nije, ali  snagu ove poluge ne treba potcenjivati.

Neki policajci u Španiji su nedavno otkazali poslušnost sistemu i  izjasnili se da više  nisu u stanju  da izvršavaju prinudna iseljenja. U njima je prevagnuo čovek nad podanikom i to vraća nadu.  U Španiji je, inače,  od početka  krize 400 hiljada  ljudi prinudno iseljeno! Koliko potresa kao ovaj jučerašnji  smo mi spremni da podnesemo? Ili ćemo nakon  izbacivanja nekoliko porodica na ulicu potonuti u ravnodušnost!?

Postoje zakoni koji imaju veću težinu od onih pisanih ljudskom rukom, na nama  je da procenimo kada ćemo se povinovati zakonu a kada ćemo slušati isključivo nalog sopstvene savesti i uzdići je iznad  pisanog zakona.

Ljudska savest će  jednom doći  u otvoreni sukob sa zakonom, a možda je to i jedini način da se okonča ovo moralno ludilo koje traje već predugo.

Erih From o revolucionarnom karakteru

Revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama.

Drugo što revolucionarni karakter nije, malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike.

Kritičko raspoloženje  je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani zdrav razum, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna.

Poslušnost nije patriotizam

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano.

On voli i poštuje život.

On je skeptik i čovek koji ima vere. On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti.

On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno.

On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima.

On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti.

On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera.

 To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe.

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Odlomci eseja Revolucionarni karakter Eriha Froma (u celini čitaj  ovde)


Henri Dejvid Toro- O dužnosti građanina da bude neposlušan

Od sveg srca prihvatam moto: Najbolja je vlada koja najmanje vlada, i voleo bih da vidim da se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: Da je najbolja vlada koja ne vlada. A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Vlada- u stvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju- podložna je zloupotrebi  i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju…

***

Vlada nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka,  jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoju predstavu o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za sopstveno dobro.  Moramo priznati da je to izvrsno.

***

Vlada je sredstvo pomoću kojega ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i , kao što je rečeno kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada.

***

Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak da se takvo što postigne.

Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period nije u tome što je ona, najverovatnije u pravu, niti što se manjini  čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina uvek odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta nije ne odlučuje većina, već savest?- u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima  na koja se može primeniti pravilo efikasnosti? Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim.  Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja imasavesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti?

***

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra dame ili triktraka, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje.  Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, možebiti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini.

Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost slučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine.

***

Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je neka radi. Škripanje će možda prestati- mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju te mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.

***

Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto,  a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenje, sam njen ustav je zlo.  Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena nabolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.

***

Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate.  Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svojom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio: A  šta ja da činim? – moj odgovor je: Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku. Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik da ostavku, revolucija je izvršena.

***

Konfučije je rekao: Ako se država rukovodi principima razuma , siromaštvo i nesreća su sramota; a ako se država ne rukovodi principima razuma bogatstvo i počast su sramota.

***

Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do  demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji mogući oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizilazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala u skladu sa tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekolicina živi daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju svoje dužnosti prema svojim susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.

Odlomci eseja O dužnosti građanina da bude neposlušan iz knjige  Valden -O građanskoj neposlušnosti  Henri Dejvid Toroa, američkog pisca i filozofa (1817-1862)

 

 

Snaga rođena iz istine i ljubavi

Satyagraha (na sanskritu satya– istina agraha-insistiranje, navaljivanje)  u slobodnom prevodu znači „sila istine“. U širem značenju je to filozofija i doktrina  nenasilnog,  građanskog otpora Mahatme Gandija.Prema ovoj doktrini  sredstva i ciljevi su nerazdvojni. Sredstva za postizanje cilja svezana su  sa ciljem. Otuda je kontradiktorno služiti se nepravednim sredstvima za postizanje pravednih ciljeva ili koristiti nasilje da se postigne mir. Kakva su sredstva takav je i cilj.

Istina podrazumeva ljubav.

Satyagraha- snaga rođena iz istine i ljubavi. *

iz Vikipedije- Slobodne enciklopedije

1.decembar 2011.g. Lu Rid & Filip Glas u kratkom filmu  Visible Shape ( u slobodnom prevodu Otelotvorenje)   kao podrška  Occupy Lincoln Center u Njujorku, nakon izvođenja  opere Filipa Glasa  Satyagraha   koja opisuje put nenasilne borbe mladog Gandija u Južnoj Africi.

6.decembar 2011.g–  Occupy London /Bank of Ideas podrška Thom Yorke (Radiohead) &  Robert 3D Del Naja ( Massive Attack)

Džeremi Rifkin o tome kako pokret 99% koristi lateralnu silu u stvaranju globalne revolucije

Prvi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Dešavalo se to i ranije, 1848. g. i 1968.g. Mladi sveta su okupirali ulice u protestu protiv nepravde i autokratskih režima i gramzivih poslovnih interesa zahtevajući osnovno ljudsko pravo da kao ravnopravni građani uzmu učešće u društvenim pitanjima.

15.oktobra, milioni mladih, njihovih roditelja i starijih pohrlili su na ulice velikih i malih gradova širom sveta kako bi osudili ekonomski sistem koji štiti 1% bogatih na račun  99% ljudi. Demonstranti su frustrirani nedostatkom poslova. Ljuti na vlade koje spasavaju globalne bankare i subvencionišu velike korporacije istovremeno ukidajući vitalne javne službe za srednju klasu i siromašne.  Takođe, oni su zabrinuti zbog klimatskih promena izazvanih industrijskom emisijom ugljen-dioksida koje sada prete da ugroze globalni ekosistem i pokrenu masovno odumiranje života na zemlji. Pročitaj više…

Zajedno/Protiv podela (subota 15.10)

U subotu, 15.oktobra , u 7o  država  i  preko 700 gradova sveta obični  ljudi,  iza kojih ne stoji niko, će  izaći na ulice i trgove i  pokazati da postoje, da upoznaju jedni druge i  razgovaraju,  organizuju se  i ujedine oko zahteva da im se vrati ono što im prirodno pripada, a to je  odgovornost i pravo da učestvuju u odlukama koje se tiču njihovih života. Pročitaj više…

Žižek: Sveti duh je okupirao Volstrit

Obraćanje  filozofa Slavoja Žižeka „okupatorima“ Volstrita:

Svi smo mi gubitnici, ali su pravi gubitnici dole na Volstritu, oni koji  su spaseni našim milijardama dolara. Nas nazivaju socijalistima, a socijalizam postoji samo za bogate. Oni kažu da ne poštujemo privatnu imovinu, a tokom finansijskog sloma 2008.g je uništeno više teško stečene imovine nego što bismo mi bili u stanju da uništimo kada bismo počeli da lomimo i palilmo, danonoćno nedeljama.

Kažu vam da ste sanjari.

Pravi sanjari su oni koji misle da će stvari zauvek stajati ovako kako stoje. Mi nismo sanjari. Mi se budimo iz sna koji se pretvara u noćnu moru. Pročitaj više…

Neposlušnost je iskonska vrlina

Na svaku naučnu činjenicu je nekada bačeno prokletstvo.  Svaki izum je prethodno smatran nemogućim.  Svako otkriće je uzdrmalo  neko ustaljeno verovanje.  Svaka umetnička inovacija je odmah proglašena obmanom i budalaštinom.  Čitava matrica kulture i progresa, sve što je čovek stvorio na Zemlji a što mu nije podarila priroda, jeste direktna  manifestacija nečijeg odbijanja da se povinuje autoritetu.

Ne bismo imali , znali  i bili  više od čovekolikog majmuna  da nije bilo buntovništva, nepokornosti i nepopustljivosti.  Kao što je Oskar Vajld to tačno  iskazao : „ Neposlušnost je  iskonska ljudska vrlina“.

Robert Anton Vilson (1932-2006) američki pisac, esejista i filozof.

Virus globalne neposlušnosti #SpanishRevolution

Povodom  jučerašnjeg hapšenja trojice  vođa hakerske grupe „Anonimni“ Španija, ova grupa je izdala sledeće saopštenje:

Ovo je anonimna poruka Španske revolucije političarima, diktatorima, oligarsima širom planete. Iznenađeni ste globalnom neposlušnošću?  Dozvolite nam da vam pojasnimo vašu složenu poziciju.

Pre nekoliko hiljada godina, ljudska bića su stala na put razvoja. Od tada, naša vrsta je prošla mračni i krvavi put osuđena na život u strahu prouzrokovanim neznanjem.  Znanje, etički i tehnološki razvoj su oduvek bili uslovljeni elitama i njihovim ratovima koji , kao u Orvelovoj metafori, nisu doneli ništa osim održanja vertikalnih i nazadnih socijalnih šema.  Stigli smo u 21.vek naše ere, nakon dva svetska rata, tegleći pretnju međusobnog uništenja nuklearnim sukobima. Najavom „kraja istorije“ od strane vaših ekonomista i intelektualaca, činilo se da je besmislena mogućnost traženja pravednijeg poretka.  Misleći da ste dovoljno usporili razvoj našeg razuma, pustili ste nas da podignemo model razvoja čiji je jedini cilj bio tek da vas učini moćnijim i bogatijim.

Ipak, niste uzeli u obzir da ljudski duh odbija da se večno pokorava.  Dok ste verovali da ćete nas konačno potčiniti koristeći ekonomsku krizu, naša vrsta se razvila ponovo.  Koristeći samo moći kulture i slobode, mi smo drugačije upotrebili tehnološke resurse koji su tvorevina našeg duha a koje ste nam obezbedili da biste nas učinili potrošačima.  Dakle, mi smo unapredili i učinili otpornim naše snage, operacije i efikasnost. Mi upijamo vaše taktike, tehnike i zamisli da stvorimo sopstvene medije, snove i izazove.

Danas, nenasilna revolucija se širi planetom kao izazov vašem ugnjetavanju i pokušaju da nam ukinete slobodu izražavanja.  Konačno,  informacija je doprla do kritične mase, šireći se u brojnim glasovima čije nove želje i potrebe ne mogu biti podmirene važećim poretkom stvari.  Sada fizički i digitalno povezani, mi stvaramo ogromnu kolektivnu svest.  Možda vaši korporativni mediji  ćute o tome što se dešava, ali nas više ne možete izigrati.  Možete privremeno zaustaviti  nekoliko čvornih tačaka ali  se proces preobražaja  nastavlja  nezaustavljivo.  Sada, nije važno koje mere protivmere preduzimate,  što  više nasilja, cenzure i prepreka postavljate  na našem putu , to više otkrivate vaše slabosti.  Sa svakog mesta na Zemlji, sa različitim idejama i u  različitim uslovima,  oduvek su postojali, postoje danas i uvek će postojati muškarci i žene koji se suprotstavljaju nedemokratskim i nepravednim vladama.  Nakon milenijuma patnje, naša vrsta se uspravila i ništa više neće biti isto.  Vaša totalitarna igra se završava.  Ali priča, prijatelji, još uvek nije završena već počinje sada.  Ovde u Španiji, mi ćemo zaposesti ulice i marširaćemo gde god. Zapamtite , promena se dešava, sa vama ili bez vas. Narod ne treba da strahuje od  vlade.  Vlada treba da strahuje od naroda.  Mi smo narod. Mi smo jedini sistem. Mi smo anonimni. Nas je mnoštvo.  Mi ne zaboravljamo. Mi ne opraštamo.  Očekujte nas.

Ravnodušnost je najgore stanovište

Sve se okrenulo naopačke, živimo u  vremenu u kom studenti   prose  za šaku bodova ispred  zgrade Vlade, radnici čuvaju nepostojeća radna mesta i mole za neuplaćen staž, održavajući  status quo   a ljudi u pristojnim godinama   poput Žak Freska(93) , Manfreda Maks  Nifa (79) i  Stefana Hesela (93) nemaju nameru  da se pomire sa postojećim stanjem stvari i žele da korenito menjaju svet.  Naš kandidat za Nobela nam usput poručuje da ga budućnost ne interesuje … jer njega u  toj budućnosti  neće biti (!?)

Ravnodušnost je najgore stanovište (citat  iz manifesta  S. Hesela Pobunite se! ) Pročitaj više…

Post Navigation

%d bloggers like this: