промена идеја!

Jahači torinskog konja

U Torinu, 3. januara 1889.g.  Fridrih Niče je izašao iz svoje kuće,  u ulici Via Carlo Alberto br.6, možda  da  prošeta, možda da ode do pošte i  pokupi  prepisku. Nedaleko od njega, ili čak veoma daleko od njega kočijaš  nije mogao da savlada tvrdoglavog konja. Uprkos svim njegovim naporima, konj je odbijao da krene, nakon čega je kočijaš… Đuzepe? Karlo? Etore?  izgubio strpljenje i uzeo  bič.

Niče se probio kroz gomilu da bi okončao  brutalnu scenu sa kočijašem koji je u tom trenutku penio od besa. Čvrsto građen i brkat Niče je odjednom skočio na kočije i jecajući obgrlio konja rukama oko vrata. Njegov sused ga je odveo kući,gde je on ležao miran i ćutljiv dva dana na divanu , promrmljao nerazgovetno… Majko, ja sam glup…  posle čega će zanemeti zauvek.

Uvod u  završni  film Bele Tara Torinski konj/ The Turin Horse 2011

/beleške u posrednoj vezi  s filmom/

Ovde smo da razumemo, da nam ponešto postane jasno i zatim to što nam je postalo jasno podelimo sa drugima, učinimo da to nešto postane jasno i drugima. Ima li nečeg plemenitijeg među nama ljudima od deljenja to nešto oskudne pameti i duha!? Oskudni i dragoceni jesu, izobilje je uvek na drugoj strani, na strani gluposti i banalnosti.

Da glupost boli čuo bi se vrisak do neba, pisao je Krleža, ali je bezbolna pa nas ništa na nju ne opominje i ne uzbunjuje a ona nadolazi i razara sve poput bujice.

Pameti je tako malo a pritom je i varljiva jer  ume da nas  izneveri, da popusti i da nas napusti. U jednom takvom trenutku gubljenja pameti se otvori neki procep, otkrije čitav jedan svet u kome sve postane razumljivo i jasno, u kome sva krupna pitanja sretnu svoje odgovore. Tek ogledajući se u sopstvenoj gluposti smo u stanju  da vidimo ono što jeste.

Takva vrsta  spoznaje dolazi bez ushićenja i radosti i brzo gasne kao veličanstveni trenutak kosmičke ironije. Nakon toga je sve lako.

Izobilje svake vrste će nestati, izbledeti. Blago i moć će biti zbrisani, sav narod će drhtati. Od svega na ovom svetu samo će dvoje preostati. Samo dvoje: poezija i dobrota… ništa više.“

Ciprijan Norvid, poljski pesnik, dramaturg, slikar i skulptor (1821-1883)

Advertisements

Single Post Navigation

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: