промена идеја!

Ko govori u ime zajedničkog dobra?

Italijanska vlada je zakonom koji su opozvali italijanski građani, nameravala da eliminiše sve vodovode u javno-privatnom partnerstvu i pretvori ih u privatne kompanije.  Građanski pokreti za vodu, nasuprot tome, su odneli pobedu na referendumu i sada nameravaju da sve vodovode, pa čak i one u čisto javnom vlasništvu pretvore u autentične institucije javnog prava, u istinski komunalna upravna tela zasnovana na građanskoj demokratskoj participaciji, čiji cilj više nije sticanje profita.

Odlomak iz eseja Tomaza Fatorija o istorijatu i konceptu zajedničkog dobra (Commons)  i njegovoj  savremenoj reafirmaciji  u svetlu istorijske pobede na referendumu  o  privatizaciji  vodosnabdevanja  u Italiji.

Zemlja, voda, vazduh i vatra ( ono što moderno zovemo energijom) su tokom hiljada godina smatrani osnovnim elementima tj. gradivnom materijom života još od osvita filozofske misli antičke Grčke. U  Ovidijevim Metamorfozama (klasiku latinske literature starom više od dva milenijuma) boginja Leto  se obraća grupi seljana koji joj brane da pije vode iz njihove lokve sledećim rečima:

 Zašto mi branite vodu? Zajedničko korišćenje vode je sveto pravo čitavog čovečanstva. Priroda ne dozvoljava da bilo ko položi pravo na sunčevu svetlost, vazduh ili vodu. Kada sam se približila to je bilo javno dobro, htela sam svoj udeo.  Ipak, učinite mi uslugu. Gutljaj vode za mene je slatki nektar koji će mi povratiti živost  a mene i moj život učiniti vašim dužnikom.

Latona and the Lycian Peasants, ca. 1605, by Jan Brueghel the Elder.

Ove reči sadrže elemente koji  prožimaju  pravnu regulativu nastalu petsto godina kasnije, u Justinijanovom zborniku. Nasuprot institutu res nullius- stvari koje ne pripadaju nikome i koje može prisvojiti svako ko do njih prvi dođe, vazduh, voda i sunčeva svetlost su prirodna dobra koja pripadaju svima i shodno tome ih nije moguće prisvojiti, učiniti privatnim i eksluzivnim dobrom bilo koje osobe. Nije legalno sticati profit koristeći ova dobra. To su neotuđiva dobra i nisu na raspolaganju čak  ni rimskom imperatoru.  Dobra koja su neophodna  za život, i samim tim u vezi sa osnovnim ljudskim pravima svakog ljudskog  bića. Istini za volju, prirodna dobra su zajedničko dobro svih živih bića, uključujući tu i  biljke i životinje, ukoliko želimo da izbegnemo zamku antropocentričnog stanovišta.

Tokom vekova, došlo je do značajnog porasta u vrsti dobara koje su društveno prepoznate kao zajedničko dobro, i taj krug se proširio izvan prirodnog dobra.  Poprilično bi bilo teško zamisliti u Justinijanovo doba nastanak svetske internet mreže kao novog zajedničkog dobra.

U isto vreme, garantovanje pristupa određenim vitalnim prirodnim dobrima ( kao što je to voda) univerzalno pravo uživanja u nematerjalnim zajedničkim dobrima ( kao što je to  znanje) je uslovilo stvaranje javnih službi. Javne službe su te koje rade  u opštem interesu i garantuju pristup zajedničkim dobrima.

Opipljiva ili neopipljiva, prirodna ili društvena, zajednička dobra su dobra  za koja niko ne može da tvrdi da ih je individualno stvorio, dobra koje kolektiv prihvata kao dar prirode (niko ne proizvodi vodu, vazduh ili šumu)  ili prihvata kao nasleđe od predaka, kao sumu kolektivne mudrosti i kolektivne akcije ( znanje, zakoni, jezici, institucije).

Zajedničko dobro je ono što smatramo  neophodnim za život, ne samo u biološkom smislu. To su strukture koje čine vezu između pojedinaca, opipljivi  ili neopipljivi  elementi kojima zajednički raspolažemo i koje nas čine članovima društva, umesto izolovanim subjektima u međusobnom nadmetanju.  Elementi koje zajedno održavamo ili uvećavamo, u skladu sa pravilima ustanovljenim od strane zajednice, oblast koju je potrebno spasiti iz ruku post-demokratske elite i kojima je potrebno samoupravljanje kroz forme participativne demokratije. Zajedničko dobro je mesto za susretanje i dijalog između članova kolektiviteta koji nastupaju u prvom licu. Demokratija i zajedničko dobro su otuda veoma tesno povezani.

Uprkos tome, tokom vekova, broj zajedničkih dobara koja  su bila uništena ili privatizovana je počeo da raste.  U Justinijanovo doba niko nije mogao da pretpostavi da će jednoga dana nastati kapitalizam koji teži da uzurpira ova dobra, niti da će nastati uzastopni pritisci ka privatizaciji, ne samo zemlje već i semena i biodiverziteta, vode, vazduha i samog znanja ( kroz prava intelektualne svojine). Glas na italijanskom referendumu je bio glas protiv dalje uzurpacije i za demokratsko učešće u upravljanju vodosnabdevanjem  i ostalim zajedničkim dobrima.

Dva referendumska pitanja koja su se odnosila na vodosnabdevanje su privukla najveći procenat glasača i najubedljivije izraženu volju  u čitavoj istoriji referenduma u Italiji.

Pre analize uzroka koji su doveli do ovakvog ishoda glasanja, korisno je pružiti informaciju više o dva referendumska pitanja o vodosnabdevanju.

Prvo pitanje se odnosilo na ukidanje zakonske obaveze privatizacije upravljanja vodosnabdevanjem i prepuštanje upravljanja privatnim kompanijama ( kroz javni tender) ili kroz obaveznu prodaju najmanje 40% akcija onih vodovodnih preduzeća koja su još uvek u javnom vlasništvu privatnicima.  ( u situaciji kada polovina italijanskih javnih vodovodnih preduzeća već ima privatne partnere). Italijanska vlada je zakonom koji su opozvali italijanski građani, nameravala da eliminiše sve vodovode u javno-privatnom partnerstvu i pretvori ih u privatne kompanije.  Građanski pokreti za vodu, nasuprot tome, su odneli pobedu na referendumu i sada nameravaju da sve vodovode, pa čak i one u čisto javnom vlasništvu pretvore u autentične institucije javnog prava, u istinski komunalna upravna tela zasnovana na građanskoj demokratskoj participaciji, čiji cilj više nije sticanje profita.

Drugo referendumsko pitanje, je ukinulo osnov za učešće  privatnih preduzeća, sprečavajući sticanje profita na osnovu upravljanja vodosnabdevanjem.  Na taj način je poništen  interes i jedini razlog uključivanja privatnih kompanija u partnerstvo sa javnim preduzećima.  Građani su izrazili protivljenje garantovanju  “dovoljno prinosa na investirani kapital”. Od svih pitanja, ono koje je steklo najviše potvrdnih odgovora i ostvarilo nespornu  pobedu je ujedno i ono koje se najoštrije suprotstavlja  ekonomskim i političkim moćnicima.  Italijani su izabrali da isključe profit nekolicine stvoren na zajedničkom dobru. Zapravo da spreče parazitizam onih koji upravljaju vitalnim službama sa nefleksibilnom tražnjom, vodosnabdevanjem, dobrom  bez koga se ne može.

Usledio je kulturni preokret

Nestanak koncepta zajedničkog dobra, gde se akumulacija privatnog kapitala izjednačava sa samim bogatstvom, kao i eliminacija direktnog političkog uticaja na tržište, se podudarilo  sa hiper-oligarhijskim shvatanjem  demokratije koja se svodi na povremeno  učešće na izborima, tek da se ispoštuje zadata forma.

Na referendumu je poražen kult apsolutnog privatizma, kojim je dugo bila fascinirana i italijanska levica,  ne uspevajući da napravi razliku između robe i zajedničkog dobra, između područja profita i sfere ljudskih prava, između tržišta i službe  opšteg interesa.  Sve dok konačno nije prevladalo i postalo gotovo prirodno verovanje da je svrha javnih službi da donosi dividende akcionarima, oplođuje kapital i stvara profit.

Među poraženima na junskom referendumu nisu samo privatni preduzetnici i kompanije u potrazi za parazitskim prihodima od vitalnih javnih službi kao što je vodosnabdevanje, već i politička oligarhija u Italiji koja je prečesto podrazumevala sebe vlasnikom zajedničkog dobra.

Pokreti za vodu sada napreduju na leđima kolosalne političke pobede, ali iznad svega i jedne dublje kulturne pobede. Zahvaljujući pokretu, otpočela je transformacija  opšteg razumevanja, koja je uočena u značajnom istraživanju javnog mnenja od strane Demos-Coop-a u julu 2011.godine.

Ovo istraživanje pokazuje promenu hijerarhije u  samom jeziku italijana ( i u javnoj i privatnoj sferi) upotreba  reči kao “individualizam” i “ čvrsto liderstvo” je značajno opala, dok umesto njih dominira “zajedničko dobro”.  Neočekivana revolucija se ukazala  i na lingvističkom i pojmovnom nivou.

Prva lekcija referenduma, se tiče realne mogućnosti za promenu, i stoga je vrsta meta-rezultata, poverenje u samoniklu kolektivnu političku akciju je povraćeno. Godinama su nam pričali priče o tome kako smo nemoćni da odgovorimo na  aktuelne globalne procese u duhu vremena.  Da je nemoguće da sopstvenim snagama zaustavimo privatizaciju, društvenu polarizaciju na siromašne i bogate, da uspostavimo kontrolu tržišta. Kada su, pre deset godina, šačice nepovezanih aktivista preduzeli prve korake za odbranu vode (simbola zajedničkog dobra)  smejali su nam se kao sanjarima i utopistima, nesposobni da razumeju kuda to svet neizbežno srlja.  Pokret za vodu je pokazao da taj kurs nije konačan i da mi možemo da ga promenimo, i da je moguće stvoriti novu političku agendu. Neumorno radeći širom Italije, koristeći mogućnosti interneta, okupljajući se oko ciljeva u  široke saveze –koji kombinuju konkretne ciljeve i univerzalne principe- moguće je izgraditi drugačiji svet i stvoriti novu kolektivnu kulturu. U ovom smislu kraj referenduma je samo novi početak.

Nastanak novih društvenih i političkih formi

Oni koji istražuju karakteristike kampanje referenduma o vodi suočiće se sa političkim i kulturnim procesom koji je teško definisati, kampanja vođena gotovo bez fondova od strane bezbroj društvenih sila  koje su je autnonomno gurale napred, na raznovrsne načine.  Bila je to molekularna, multicentrična kampanja i to ne samo u geografskom smislu. Po prvi put u istoriji Italije, organizacioni komitet je sačinjen isključivo od društvenih organizacija (lokalnih i nacionalnih)  i koordiniran je horizontalno, dok su partije na levici sa druge strane omogućile rast komiteta za podršku. Različitost identiteta i  kulturna pozadina učesnika je tokom procesa stvorila zajednički identitet.

Sledeći ključni element referendumske inicijative nije samo vraćanje smisla u politički život zemlje već promena same suštine politike i zajedničkog života kroz zajedničko dobro i demokratsku participaciju.

Zajedničko dobro je novi horizont smisla, u stanju da poveže različite polja i sukobe, od materjalnih (voda) do nematerjalnih (veb)  i da se obrati svakome,  uključujući tu i  desno orijentisano biračko telo.  Koncept zajedničkog  dobra može da preuredi, i materjalno i simbolički, narušene granice politike i izgradi novu kulturu iz korena. Počev od onoga što nas povezuje i što nam je zajedničko ( kroz prepoznavanje i participativno upravljanje)  je moguće rekonstruisati smisao i svrhu politici.  Ako je Elinor Ostrom pokazala u svojim studijama kako je postojanje zajednice sa snažnim unutrašnjim vezama jedan od glavnih uslova za efikasan kolektivni menadžment zajedničkog dobra, važi i obrnutno… Sposobnost da se povrati osećaj za zajedničko dobro i izgradnja oblika participativnog menadžmenta zajedničkog dobra zauzvrat stvara jake društvene veze.

Ono što se desilo sa referendumom o vodosnabdevanju ukazuje na potencijal ovog univerzuma u nastajanju, u kom su metod i sadržaj neodvojivi.  Nije slučajno to što je pokret za vodu rastao tokom godina  birajući strogo horizontalne i participativne forme, i da je rođen lokalno, razvijajući koherentne i efikasne predloge, stvarajući prostor za realne i virtuelne susrete koji je u početku preoteo a zatim preplavio vodeće medije.

Zaključak:

Tokom poslednjih godina, društvena strujanja se čini se okreću blizu  gravitacione ose, koja ukazuje na potrebu novog izumevanja demokratije. Mi eksperimentišemo sa obnovljenim modelima paritcipacije ( participativna demokratija, deliberativna demokratija)  i otkrivamo tradicionalne forme  direktne demokratije kako bi probili ljusku postdemokratske oligarhije. Nije slučajno to što je pokret za vodu pribegao sredstvima  predlaganju zakona kroz narodnu inicijativu i referendum. Takođe nije slučajnost referendumsko pitanje (koje daje pravo svakoj osobi mogućnost da uzme neposredno učešće u važnim društvenim pitanjima) postalo ključno u čitavoj Evropi. To je suština zahteva Ogorčenih u Španiji koji isto to zahtevaju i praktikuju na trgovima,  takođe i Saveza sindikata metalaca u Italiji koji se bore za pravo da se referendumski izjasne o novim kolektivnim ugovorima .

odlomak eseja  Fluid democracy the italian water revolution transformTomasso Fattori

Protest radnika u komunalnoj delatnosti

СИНДИКАТ ЗАПОСЛЕНИХ У КОМУНАЛНО-СТАМБЕНОЈ ДЕЛАТНОСТИ СРБИЈЕ 11000, БЕОГРАД ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 5/III 011/333 5 182 sindkomsrbije@gmail.com

Advertisements

Single Post Navigation

3 thoughts on “Ko govori u ime zajedničkog dobra?

  1. Kapitalizam kao sistem, nije u krizi. Za uslove koje vladaju, a to su: robno – novcane odnose, kapitalizam pretstavlja nuznost, drugi izbor nema. Pojave drugaciji sistemi, su pogresan izbor. Problem je u tome, sto kapitalizam sve do danas nije uspeo da shvati, zbog cega rezultat njegovog funkcionisanja je: krize, ratovi, siromastva, bezposlica i druge posledice. To ne znaci, da kao sistem nevalja, pa treba ga srusiti, on jeste rusljiv kada radi na taj pogresan nacin, ali kada se uzme predvid nejgova nuznost onda ta rusljivost se odnosi na popravljanje. Za dobijanje saznanje, gdje se nalazi uzrok, /greska/ najsrecnija okolnost je desavanje pojave socijalizma. Ovaj sistem imao je za cilj da srusi kapitalizam. Sama cinjenica sto nije doslo do toga, a mnogo brzo srusio se je sam, to je dokaz-cinjenica da je bio pogresno ustrojen, tacnije njegova ideologija je bila pogresna. Kada vidimo rezultate njegovog funkcionisanja, koi baziraju na ideologije, a to je: da samo trud /radnici/ stvaraju novu vrednost /profit/ i oni treba da je prisvoje, proizislo je neprestanno povecavanje kupovne moci /potraznja/, a opadanje moci cinitelja rada- pare da stvori proizvode i usluge kao ponudu, koje odgovaraju takvoj potraznji. Zbog toga imali smo miliunsku inflaciju. Kada se uzme predvid, kakva je situacija danas, kada ideologija sadasnjeg kapitalizma tvrdi da novu vrednost – profit stvaraju samo pare /gazde/, a rezultat je smanjena kupovna moc /potraznja/, a cinitelj rada – pare, stvara proizvode i usluge sve vise i vise, koje ne odgovaraju prisutnoj potraznji. Ovo nam jasnije pokazuje, da taj nacin prisvajanja profita, samo od jednog cinioca rada je gresan. Taj nacin ne odgovara realnosti stvaranja profita, u socijalizmu se stvara manjak ponude, a u sadasnjem kapitalizmu visak ponude. Kada se taj manjak ili visak ponude poveca do granice izdrzlivosti, posle nje nastupa kriza. Prema tome, iz ova dva primera, slobodno i tacno moze se utvrditi saznanje /zakljucak/,a to je: Ako zelimo da se ostvaruje razvoj, on se nalazi u raspodeli profita /u slucaju zagube i zagube/ izmedzu cinioci rada, a to su: trud /radnici/ i pare /gazde/. Oni su zasluzni za stvaranja tog profita. Stvaranje profita je vezano sa ulogom koji ima vrednost, sa koim se ulazi u rad. Za gazde to je ulozene sopstvene i kreditne pare u proseku, a za radnike ulozeni trud u vrednost ostvarene place /neto placa/, za oba cinitelja na nivou obracunskog perioda. I gazde i radnike mogu da se nadzu u dvojnu ulogu, da imaju ulog i u vidu pare i u vidu truda.

  2. Jedno pitanje- zašto sad popravljati kapitalizam kad se ni socijalizam nije isplatilo popravljati. Zašto biti popustljiv prema kapitalizmu ? I on je pokazao svoje mane i nedostatke za koje se zna da ih nikakav popravak ne može otkloniti (dokazao Marks- unuutrašnja suprotnost koja kapitalizam vodi njegovom urušavanju). Milsim da sami kapitalisti žele pokazati kako taj sistem (koji samo njima odgovara) nema alternative, i da ga se mora zadržati bez obzira na sve njegove mane i nedostatke. Otuda i ne čude njihove sumanute ideje o privatizaciji vode, kojoj su se eto konačno uspjeli suprotstaviti u Italiji. To u stvari najbolje oslikava koliko je kaptializam kao sistem zaglibio , jer više nema profita u standardnoj industriji , gdje je konkurencija praktično dovela do masovne propasti i konačno globalne krize kapitalizma, tako da izlaz vide jedino u prisvajanju prirodnih resursa na koje niko ne može imati ekskluzivno pravo. To praktično govori da je on u svojoj zadnjoj fazi , kada neumitna kriza ruši sve barijere a neobuzdani poriv za profitom krši sva elementarna ljudska prva garantovana demokratijom na koju se kapitalizam poziva.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: