промена идеја!

’68

/dnevnička beleška  Živojina Pavlovića o obraćanju Steva Žigona pobunjenim studentima BU 1968.g/

U vreloj i zagušljivoj atmosferi na proscenijum penje se Stevo Žigon. Sada je bez sakoa i bez kravate. U beloj je, razdrljenoj košulji. Recituje Robespjerov govor u jakobinskom klubu iz Danteove smrti.

/ Hvala Proceduri za video /

Samo smo čekali na krik gnevnog negodovanja koji se razleže sa svih strana – pa da progovorimo!

Naše su oči bile otvorene.  Videli smo kako se neprijatelj sprema i diže, ali nismo dali znak za uzbunu. Pustili smo narod da sam nad sobom bdi i stražari, ali narod nije spavao. On je samo sedeo pod oružjem i, ja sam vam već jednom rekao: na dva dela, kao na dve vojske, raspali su se unutrašnji neprijatelji Republike. Jedne od tih frakcija više nema: da je pobedio Eber, Republika bi se pretvorila u haos i despotizam bi bio zadovoljan.

Mač zakona pogodio je te izdajnike, ali tuđinu, za postizanje iste svrhe, ostaju zločinci druge vrste. Mi ništa nismo postigli ako ne uništimo i drugu frakciju!

Oružje Republike je strah. Snaga Republike – vrlina. Vrlina, jer bez nje je strah ubitačan; strah jer bez njega je vrlina nemoćna. Oni kažu da je strah oružje despotske vladavine, te stoga naša vladavina liči na despotizam. Svakako! Revolucionarna vladavina jeste despotizam slobode. Slobode – protiv tiranije. Svi znaci jedne lažne osećajnosti izgledaju mi odavde kao uzdasi što poleću put Engleske ili Austrije.

Ali, ne zadovoljavajući se time da razoružaju mišicu naroda, oni pokušavaju da još i najsvetlije izvore njegove snage otruju porokom. To je najprepredeniji, najopasniji i najgnusniji napad na slobodu. Porok je Kainov žig aristokratizma. U jednoj republici porok nije samo moralni nego i politički zločin. Poročan čovek je politički neprijatelj slobode.

Odmah ćete razumeti moje reči ako pomislite na ljude koji su nekada stanovali u potkrovlju a danas se voze u kočijama i bludniče sa bivšim markizama, kako se zakonodavci narodni razmeću porocima i rasipništvom nekadašnjih dvorana, kako pomalo već usvajaju pravila otmenog ponašanja, sipaju dosetke, oštre i ističu svoj umetnički ukus. Kada gledamo kako se ti mrakizi i grofovi revolucije žene bogatim ženama, priređuju raskošne gozbe, drže poslugu, nose skupocena odela, s  pravom, s pravom se možemo upitati – jesu li oni opljačkali narod?

Mislim da nema potrebe dodavati još neke crte proleterima koje sam ovde naslikao. Oni su već završeni.

Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili samo kako će opljačkati narod nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno!

Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima kojima je Republika predstavljala spekulaciju, a Revolucija – ZANAT!

Prisustvujemo nečem nesvakidašnjem. Čoveku od zanata kojim se Žigon bavi tako nešto događa se samo jedanput u životu: reči i gluma najednom bivaju od slušalaca prihvaćeni kao njihova osećanja, njihove misli. Svaka fraza dočekivana je uskovitlanom burom. Mnoštvo, uspaljeno zanosom, uvija se i grči na rečima kao na žeravici. Pozorište i život, glumac i publika – prestaju da to budu. Oni su, na moje zaprepašćenje, postali jedno.  Sjaj trenutka – u kome se odvija ova najveća misterija što rukom mase i njenim divljim talasanjem pomućuje svest glumcu, te on zaboravlja pozorišne marifetluke i, predajući se omamnom pijanstvu, iz sebe promuklim kricima više ne čupa reči već sopstvenu utrobu, a erupcija opčinjujućeg  recitovanja izbezumljuje mnoštvo podudarnošću Robespjerovih istina s kraja 18. veka sa savremenim – to zmijsko šištanje upaljenog štapina na pragu je nemogućeg: Žigon prestaje da bude Žigon, a studenti – studenti.  Pred sobom imamo Robespjera- vođu, i ključanje Konventa – revoluciju. I da je nekim čudom Žigonova trenutna pomućenost uma prerasla u ludilo, i da im je u vrhuncu delirijuma slučajno rekao:     „Krenimo!“ – oni bi pošli. Pred njima više ne postoji Stevo Žigon. Čak ni fiktivni Robespjer. U ovom hipnotičkom času, pred masom se nalazi njen VOĐ, onaj kojeg studenti u zbilji nemaju. Za kojim vapije duša. Jer znaju, osećaju, slute celim bićem, da akcija, bez njega, bez odvažnog, umnog i natprosečnog, neće uspeti. Da bez njega „pokret“ neće prerasti u revoluciju.

Ispljuvak pun krvi- Dnevnik ’68,  Živojin Pavlović

Advertisements

Single Post Navigation

One thought on “’68

  1. Žikin „Ispljuvak pun krvi“ je jedno od najzanimljivijih svedočenja 68. Drugo svedočenje sam iskamčio od oca.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: