промена идеја!

Archive for the tag “ekonomska kriza”

Umreženo društvo protiv političara i bankstera – Intervju sa Manuelom Kastelsom

Pol Mejson BBC4: Dobro veče i dobro došli u London School of Economics ja sam Pol Majson i pred ovom brojnom publikom, oko 800 ljudi, razgovaraću sa profesorom Manuelom Kastelsom. Profesor Kastels je jedan od najčešće citiranih sociologa na svetu i lako je videti zašto je to tako. Dok smo se mi mučili da povežemo  modem tokom devedesetih, profesor Kastels je već dokumentovao uspon umreženog društva. Dok su sociologijom protesta dominirale političke partije, sindikati i ljudi, profesor Kastels je razvijao teorije o moći identiteta, proučavajući veze između upotrebe interneta, kontrakulture, urbanih protestnih pokreta i ličnosti. Kada su se ova dva fenomena, protesta i mreže, susrela stvarajući masovne društvene pokrete tokom Arapskog proleća i Okupirajmo pokreta, profesor je već radio na slučaju i na svoj skroman način, kako navodi u svojoj knjizi i sam bio deo tih pokreta. U svojoj poslednjoj knjizi Aftermath (Posledice- Kulture ekonomske krize) koju je uredio zajedno sa timom akademika, profesor nam pokazuje kako je ekonomska kriza prerasla u društvenu krizu. On nagoveštava nastanak nove vrste kapitalizma sa poslovnim modelima koji izrastaju iz kontrakulture u poslednjih nekoliko decenija i koji polako prerastaju u mejnstrim.

Pol Mejson: U vašoj knjizi Posledice  vi izdvajate četiri sloja ekonomije koji se pojavljuju u postkriznom periodu, pored oslabljenog javnog sektora, tu je i   privatni sektor sa visokom koncentracijom kapitala (visoke tehnologije i finansije) i model preživljavanja tradicionalnih poslova ali i novi postkapitalistički sloj alternativnih ekonomskih modela. Koliko je to održivo?

Manuel Kastels: To se zapravo i širi. Ono na šta ja ciljam, proističe iz jedne od mojih poslednjih studija, a to su ljudi koji su odlučili da ne čekaju revoluciju da bi počeli da žive drugačije, i odnosi se na ekonomsku aktivnost u čijoj suštini nije stvaranje profita, poput mreža razmene, poput alternativnog novca, stvaranja kooperativa, samoupravljanja, agrikulturnih mreža, uzajamne pomoći i nastanak mreža koje pružaju usluge drugima bez naknade. To se širi u čitavom svetu.

Pol Mejson: Zadržimo se na celokupnom ekonomskom sistemu koji uključuje i javni i privatni sektor koji je u krizi. Šta mislite u kom pravcu se taj sistem kreće?

Manuel Kastels: Kada kažem alternativni ekonomske kulture to je kombinacija dve pojave. Neki ljudi to praktikuju već duže vreme jer se protive besmislenom potrošačkom načinu življenja ali sada imamo i nešto drugo, a to je mnoštvo potrošača koji više nisu u stanju da troše. Obzirom da su ostali bez novca, kredita i bilo čega,  oni ponovo osmišljavaju svoj život radeći nešto sasvim drugačije. Dakle, imamo sa jedne strane uverenja a sa druge potrebe, to zajedno dovodi do uspona alternativnih ekonomskih kultura. To se dešava i u Trećem svetu već duže vreme, ali to nije sasvim isto jer se tamo preživljava i očekuje integrisanje u vodeći ekonomski sistem, a ovde imamo slučaj masovnog  povlačenja iz sistema. To je potpuno drugačije.

Pol Mejson: Ja sam imao priliku da vidim  čitave stambene blokove u Sevilji koje su zauzeli siromašni i marginalizovani ljudi predvođeni aktivistima M15 pokreta, da li je to ono o čemu govorite?

Manuel Kastels: To je najvidljiviji deo toga, ono što mene više  interesuje je rasprostranjenost ovakvih praksi u opštoj populaciji, a to smo upravo merili, to je zahvatilo 25% populacije Barselone ali takođe se to dešava i u Los Anđelesu, Njujorku itd.

Pol Mejson: Vi pišete da je aktuelna kriza zapravo kulturna i da svi ekonomski modeli nastaju u okviru kulture. Možete li da pojasnite ovo?

Manuel Kastels: Ako radimo da bismo mogli da kupujemo mi zapravo verujemo  da ćemo biti srećniji ako kupimo novi auto, tv ili veći stan. To je već specifična kultura. Ako nasuprot ovome, postavimo pitanje šta je zapravo važno? Za većinu ljudi, statistički, najvažnija stvar je ljubav. Ali ljubav zahteva vreme i ne možete voditi ljubav ako ste stalno u rasoraku s vremenom. Zato je danas veoma unosan biznis spajanje parova na kompjuterskim mrežama jer ljudi nemaju vremena za upoznavanje. Sve više ljudi se vraća stanovištu da se najvažnije stvari u životu, ne mogu kupiti. Nažalost, oni više nemaju izbor jer su zaglavljeni u mašini. I šta se dešava, kada mašina prestane da radi  ljudi se okrenu i kažu.. tako sam glup jurim bez prestanka nizašta, a još me za to slabo plaćaju ili mi daju otkaz.

Pol Mejson: Koliko je duboka ta kulturna promena? Da li je od suštinskog značaja?

Manuel Kastels: Jeste suštinski značajna jer pokreće krizu poverenja u dve velike poluge sistema, politički sistem i finansijski sistem. Ljudi gube poverenje  u institucije kojima daju novac  i ljudima i institucijama kojima daju glasove. Statistike o ovome su jasne, u toku je dramatična kriza poverenja, a ako nema poverenja nema ni društva, preostaju samo institucije koje nastoje da kontrolišu građane. Ono što nećemo videti je ekonomski kolaps sam po sebi, jer društva ne mogu funkcionisati u socijalnom vakuumu. Ako ekonomske institucije ne funkcionišu, ako finansijske institucije ne funkcionišu, odnos snaga koji postoji u društvu izvrši promenu finansijskog sistema  na način da se spreči kolaps sistema. Ljudi su ti koji propadaju, a ne sistem.

Tada ljudi shvate dve stvari; kao prvo, ovaj finansisjski sistem je izgrađen na potpuno nepouzdanim matematičkim modelima koji ljude ne uzima u obzir, drugo, kada pokušamo da upotrebimo institucije za kontrolu tih finansijskih institucija da povratimo ravnotežu, jedini ishod bude u korist banaka.

Pol Mejson: Spašavamo banke, a dozvoljavamo da ljudi propadaju.

Manuel Kastels: I ne samo to. Mi pozajmimo novac banci, banka rđavo manipuliše tim novcem, a onda naši političari spašavaju banke a nas puštaju da propadnemo. Otuda mora doći do kulturne promene,  i to velike, totalni gubitak poverenja u finansijske institucije i politiku. To je samo početak iz koga nastaje sledeće: Neki ljudi su već počeli da žive drugačije, neki zato što su želeli neki zato što nisu imali izbora. U tim uslovima dolazi do kulturne inovacije koja proizvodi društvenu promenu ili do procesa duštvenog odbacivanja i esktremizma koji društvo pokušava da povuče natrag, pre nego napred.

 

Pol Mejson: Šta je umreženo društvo i po čemu se ono razlikuje u odnosu na prethodno društvo?

Manuel Kastels: To je društvo u kome je glavna aktivnost organizovana u okviru mreže, pre nego u formi vertikalnih organizacija. Razlika je vrlo jednostavna, tehnologija umrežavanja. Nije svejedno biti konstantno interaktivan brzinom svetlosti ili samo imati mrežu prijatelja i poznanika.

Mreže postoje od ranije ali umrežavanje svega, finansijskih tržišta, politike, kulture, mediji, komunikacija itd. to je novina nastala zahvaljujući digitalnim tehnologijama.

Pol Mejson: Živimo dakle u umreženom društvu. Možemo li istupiti iz umreženog društva i živeti kao što se živelo pre?

 

Manuel Kastels: Možemo li se vratiti u doba pre električne energije? To je ista stvar, naravno da ne možemo, mada postoje ljudi koji kažu zašto ne bismo pokušali sve iz početka? To je veliki pokret koji ima otklon prema ekonomskom rastu. Neki ljudi pokušavaju da slede drugačije forme organizovanja života u zajednici itd. Interesantno je videti  da čak i ti ljudi moraju da koriste internet kako bi se organizovali.

Pol Mejson: Ovaj način života ne utiče  samo na društvo već i na ličnost.

Manuel Kastels: Što smo više povezani sa svim, svakim i svačim u svetu to više želimo da saznamo ko smo mi. Ako ne znamo ko smo mi ne znamo ni gde je naše mesto u svetu, onda postajemo potrošači, podložni  medijima i tržištu i ostalim moćima koje nastoje da kontrolišu sve. Na sreću, ljudi pružaju otpor svemu, postoji jedan fundamentalni zakon koji važi za čovečanstvo a to je gde god da postoji dominacija postoji i otpor toj dominaciji. Otuda ljudi odlučuju da budu drugačiji ali da bi to i  postigli moraju da se samoodrede kao pojedinci, kao zajednice, nacije, polovi i po svim ostalim kategorijama koje je sociologija već ustanovila.

Pol Mejson: Vi ste sredinom devedesetih pisali da što je osoba individualnija i nezavisnija tim je i  više sklona korišćenju interneta ali i obrnuto, što više koristi internet to će potreba za sopstvenim izrazom i nezavisnošću biti izraženija. Petnaest godina kasnije mi imamo Fejsbuk, Tviter i Tamblr da li se tu nešto promenilo?

Manuel Kastels: Ono što su nam doneli Fejsbuk i ostale mreže je to da živimo konstantno umreženi. Mi ne živimo u kulturi virtuelne realnosti, već u kulturi realne virtuelnosti, jer je virtuelno postalo suštinski deo naše realnosti. Mi ne možemo živeti bez identiteta ugrađenog u komunikacijske mreže.

Pol Mejson: Ovo je veoma ohrabrujuće. Da li to znači da kada sedim na sofi i šaljem sms jednoj osobi, pričam na Fejsbuku sa drugom osobom, tvitujem sa trećom a moji ukućani se žale da je moje ponašanje antisocijalno, mogu da im kažem da je to nepovratno i da se pomire s tim?

Manuel Kastels: Ne samo da je nepovratno već je takvo ponašanje i više socijalno. Sve studije interneta pokazuju da su osobe koje su društvenije na mrežama društvenije i u realnosti.

Pol Mejson: Šta to znači za individue? Da li je individualnost postala izdeljena i rastrojena ovakvim ponašanjem? Da li naša familija dobija manje od nas kao individua zbog ovoga?

Manuel Kastels: Ali vaša familija je takođe skup individua i oni su takođe srećni što nisu  konstanto sa vama. Njihova individualnost je takđe izdeljena, ali ovi fragmenti su autnomni i izabrani od strane individua. Ljudi reorganizuju svoj život prema projektima, bilo da su ti projekti politički, lični, privremeni i u te projekte uključuju one koje izaberu.

Pol Mejson: Prema vašem istraživanju 97% ljudi u Kataloniji je uzelo učešće u nekapitalističkim aktivnostima. Kako to objašnjavate?

Manuel Kastels: Radi se o 30 do 40 hiljada ljudi je uključeno dobrim delom u alternativne načine života. Treba razlikovati ljude koji svoj život konstantno organizuju u skladu sa  alternativnim vrednostima i ljude koji žive uobičajene živote ali u brojnim aspektima nastoje da žive drugačije. Evo primera, trećina familija u Barseloni je tokom krize pozajmila novac bez kamate ljudima koji ne pripadaju njihovoj familiji.

Pol Mejson: Imamo dakle postkapitalističu, nekomercijalnu, hipersocijalnu interakciju. Da li to znači da je došlo do raskida novčane veze Karla Marksa?

Manuel Kastels: Naravno, Marks nikada nije razumeo vrednost.

Pol Mejson: Imamo dakle te diversifikovane grupe koje protestuju protiv teme A danas, a teme B sutra, a tokom noći igraju World of Warcraft.  Sa takvim pristupom one nikada neće postići ono što su postigli Kastro, Če Gevara zar ne?

Manuel Kastels: Uticaj na političke institucije je gotovo zanemarljiv, zato što su političke institucije otporne na promene. Sa druge strane postoji uticaj na svest jer ljudi većinski podržavaju ovakvu kritiku, a onda imamo i veliku debatu o socijalnoj nejednakosti koja nije postojala pre tri godine.

Ričard Pejson ( Occupy movement): Govorite puno o komunikaciji i promeni svesti ali zar ne mislite da komunikacija sama po sebi može delovati protivno osnaživanju pokreta? Nama, u pokretu, su potrebne taktike i  propulzivnost u opštoj populaciji.

Manuel Kastels: Nije moguće izvesti bilo koji taktički potez bez promene parametara moći. Protestovali vi ili ne, sistem je mnogo snažniji od pokreta koji je u povoju. Jedini način da osnažite pokret jeste da doprete do umova ljudi a to možete jedino kroz proces komunikacije koji se danas uglavnom odvija na internetu, kroz debate. To naravno nije jedino sredstvo ali bez promene ideja u umovima ljudi  nije moguće napredovati od trenutnog stanja a to je pokret manjiskog dela populacije.

Pol Mejson: Još jednom, Martin Luter King je uspeo, Mandela takođe ali to su bili snažni i hijerarhijski organizovani pokreti, sa jasnim ciljem i liderstvom. Zašto pridajemo toliko značaja spontanim protestima koji se rađaju na mrežama?

Manuel Kastels: To je zato što ljudi više ne veruju liderima ali i zato što znaju da je to dugoročan proces, da je dug put od umova ljudi do institucija društva. Uzmimo neke primere iz istorije; do kraja 19.veka u Evropi imali smo levicu i desnicu, liberale i konzervativce ali se desila industrijska revolucija, stvorena je radnička klasa i radnički pokreti i nastala je nova ideologija ali nije odmah bila zastupljena u političkom sistemu. Bilo je potrebno 20-30 godina da se pojave socijalisti.

Pol Mejson: Da li želite da kažete da ćemo videti transformaciju sličnu tom uplivu organizovanog radništva u politiku samo što se sada radi o dezorganizovanim potrošačima koji će na kraju uspeti da promene politiku?

Manuel Kastels: Oni će promeniti politiku ali ne kroz postojeći sistem političke organizacije zato što su mreže drugačije. Mrežama nisu potrebne hijerarhijske organizacije.

Pol Mejson: Nisu im potrebne ali hijerarhijske organizacije nastavljaju po starom i donose ključne odluke dok su ljudi na ulicama i dalje na marginama događaja. Zar ta marginalizacija ne predstavlja problem?

Manuel Kastels: Svakako, ali pokušavam da iznesem tvrdnju da sistem može evoluirati na miran način ako kroz institucije oslobodi pritisak koji raste u društvu. U suprotnom dolazi do erozije institucija.

Pol Mejson: Kakva je vaša procena razvoja i ishoda ekonomske, društvene i kulturne krize kroz koju prolazimo?

Manuel Kastels: Jasno je da ekonomska kriza nije rešena, političari i finansijski stručnjaci nastavljaju da ponavljaju…kriza je završena, budite bez brige a mi smo već u četvrtoj godini krize i čini se da ona nema kraja. Nezposlenost raste, javne službe se ukidaju i čini se da je jedino rešenje za krizu uništavanje države blagostanja. U Americi, program predsedničkog  kandidata Mita Romnija se zasniva na uništavanju onoga što je ostalo od države blagostanja u američkom društvu. U toku je velika ofanziva protiv države blagostanja. Otuda socijalna, ekonomska kriza i kriza političkog legitimiteta mogu da izazovu udruženi otpor korisnika socijalne pomoći, sindikata u javnom sektoru skupa sa svim novim alternativnim pokretima na potpuno nepredvidive načine. To neće biti nova izborna koalicija, to neće biti nova partija, biće to društvo protiv države i finansijskih institucija, ali ne obavezno i protiv kapitalizma. Posledica ovakvog razvoja događaja je to što će našim društvima biti gotovo nemoguće upravljati, a to može proizvesti različite vrste fenomena od kojih su neki veoma opasni.

izvor: BBC Radio 4-Analysis -21.10.12

transkript i prevod: π

 

Advertisements

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo    i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica. Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.  Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubiliOvo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991)

Džeremi Rifkin-Nova ekonomska paradigma

Drugi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Nova ekonomska paradigma

Danas se internet i obnovljivi izvori energije  integrišu stvarajuću infrastrukturu za treću industrijsku revoluciju koja će promeniti odnos snaga u 21.veku.  U dolazećoj eri, stotine miliona ljudi će samostalno  proizvoditi „zelenu energiju“ u svojim domovima, kancelarijama i fabrikama i deliti je međusobno putem  „energetskog interneta“, na isti način na koji danas kreiramo i delimo informacije onlajn.  Stvaranje režima obnovljive energije uskladištene u vodoniku i distribuirane preko „energetskog interneta“ bez emisije zagađenja prilikom proizvodnje i transporta uspostavlja osnovnu infrastrukturu oko koje će se  kreirati na hiljade novih biznisa i milioni novih radnih mesta.

Treća industrijska revolucija će doneti demokratičniji  ekonomski model. Raštrkanost (distribuiranost) obnovljive energije zahteva kolaborativni pre nego hijerarhizovani pristup u upravljanju i kontroli. Ovaj novi lateralni energetski režim uspostavlja organizacioni model za bezbroj ekonomskih aktivnosti koji će iz njega nastati. Distribuirana i kolaborativna industrijska revolucija će napokon svojim modelom omogućiti decentralizovanu (tj. raštrkanu) raspodelu  stvorene vrednosti. Pročitaj više…

Džeremi Rifkin o tome kako pokret 99% koristi lateralnu silu u stvaranju globalne revolucije

Prvi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Dešavalo se to i ranije, 1848. g. i 1968.g. Mladi sveta su okupirali ulice u protestu protiv nepravde i autokratskih režima i gramzivih poslovnih interesa zahtevajući osnovno ljudsko pravo da kao ravnopravni građani uzmu učešće u društvenim pitanjima.

15.oktobra, milioni mladih, njihovih roditelja i starijih pohrlili su na ulice velikih i malih gradova širom sveta kako bi osudili ekonomski sistem koji štiti 1% bogatih na račun  99% ljudi. Demonstranti su frustrirani nedostatkom poslova. Ljuti na vlade koje spasavaju globalne bankare i subvencionišu velike korporacije istovremeno ukidajući vitalne javne službe za srednju klasu i siromašne.  Takođe, oni su zabrinuti zbog klimatskih promena izazvanih industrijskom emisijom ugljen-dioksida koje sada prete da ugroze globalni ekosistem i pokrenu masovno odumiranje života na zemlji. Pročitaj više…

Nije sve u ogorčenju, ima nešto i u razumevanju

Partija ruskog ruleta koju je nedavno odigrao i „preživeo“  grčki premijer Jorgos Papandreu najavivši referendum na kome bi se građani Grčke izjasnili o  prihvatanju paketa „šargarepa“ skupa sa neizbežnim  paketom „štapova“ je kako se ubrzo ispostavilo  bio  samo lukavi blef i manevar za unutrašnju političku upotrebu.

Ipak, ono što je ovom jednodnevnom avanturom nesumnjivo   razotkrio i učinio očiglednim  jeste  panični strah od demokratskog izjašnjavanja u najčistijoj i autentičnoj demokratskoj formi, formi referenduma. Pročitaj više…

Rđav dužnik i rđavi dugovi

Ako ste i vi Ogorčeni načinom na koji su domaći novinski portali ispratili junski čin  grčke (dužničke) tragedije,  ponavljajući  istrošene stereotipe o rđavom  grčkom karakteru evo objektivnijeg i dubljeg  uvida u rđavo stanje stvari. Dužnik je uvek dužan i ružan, pogotovu ako je pritom i rđav kao što je to Grčka,  ali šta je sa dugovima? Mogu li i oni biti rđavi ?

I zašto su rešenja koja se predlažu u javnosti  rđavija od samog problema?

Ako odvojite sat i petnaest minuta pažnje i pogledate priloženi dokumentarni film, dobićete poštene odgovore na ova pitanja , ali i više od toga, ovaj film donosi i jedan smislen i pravičan  predlog za izlazak iz veoma rđave situacije. Pročitaj više…

Virus globalne neposlušnosti #SpanishRevolution

Povodom  jučerašnjeg hapšenja trojice  vođa hakerske grupe „Anonimni“ Španija, ova grupa je izdala sledeće saopštenje:

Ovo je anonimna poruka Španske revolucije političarima, diktatorima, oligarsima širom planete. Iznenađeni ste globalnom neposlušnošću?  Dozvolite nam da vam pojasnimo vašu složenu poziciju.

Pre nekoliko hiljada godina, ljudska bića su stala na put razvoja. Od tada, naša vrsta je prošla mračni i krvavi put osuđena na život u strahu prouzrokovanim neznanjem.  Znanje, etički i tehnološki razvoj su oduvek bili uslovljeni elitama i njihovim ratovima koji , kao u Orvelovoj metafori, nisu doneli ništa osim održanja vertikalnih i nazadnih socijalnih šema.  Stigli smo u 21.vek naše ere, nakon dva svetska rata, tegleći pretnju međusobnog uništenja nuklearnim sukobima. Najavom „kraja istorije“ od strane vaših ekonomista i intelektualaca, činilo se da je besmislena mogućnost traženja pravednijeg poretka.  Misleći da ste dovoljno usporili razvoj našeg razuma, pustili ste nas da podignemo model razvoja čiji je jedini cilj bio tek da vas učini moćnijim i bogatijim.

Ipak, niste uzeli u obzir da ljudski duh odbija da se večno pokorava.  Dok ste verovali da ćete nas konačno potčiniti koristeći ekonomsku krizu, naša vrsta se razvila ponovo.  Koristeći samo moći kulture i slobode, mi smo drugačije upotrebili tehnološke resurse koji su tvorevina našeg duha a koje ste nam obezbedili da biste nas učinili potrošačima.  Dakle, mi smo unapredili i učinili otpornim naše snage, operacije i efikasnost. Mi upijamo vaše taktike, tehnike i zamisli da stvorimo sopstvene medije, snove i izazove.

Danas, nenasilna revolucija se širi planetom kao izazov vašem ugnjetavanju i pokušaju da nam ukinete slobodu izražavanja.  Konačno,  informacija je doprla do kritične mase, šireći se u brojnim glasovima čije nove želje i potrebe ne mogu biti podmirene važećim poretkom stvari.  Sada fizički i digitalno povezani, mi stvaramo ogromnu kolektivnu svest.  Možda vaši korporativni mediji  ćute o tome što se dešava, ali nas više ne možete izigrati.  Možete privremeno zaustaviti  nekoliko čvornih tačaka ali  se proces preobražaja  nastavlja  nezaustavljivo.  Sada, nije važno koje mere protivmere preduzimate,  što  više nasilja, cenzure i prepreka postavljate  na našem putu , to više otkrivate vaše slabosti.  Sa svakog mesta na Zemlji, sa različitim idejama i u  različitim uslovima,  oduvek su postojali, postoje danas i uvek će postojati muškarci i žene koji se suprotstavljaju nedemokratskim i nepravednim vladama.  Nakon milenijuma patnje, naša vrsta se uspravila i ništa više neće biti isto.  Vaša totalitarna igra se završava.  Ali priča, prijatelji, još uvek nije završena već počinje sada.  Ovde u Španiji, mi ćemo zaposesti ulice i marširaćemo gde god. Zapamtite , promena se dešava, sa vama ili bez vas. Narod ne treba da strahuje od  vlade.  Vlada treba da strahuje od naroda.  Mi smo narod. Mi smo jedini sistem. Mi smo anonimni. Nas je mnoštvo.  Mi ne zaboravljamo. Mi ne opraštamo.  Očekujte nas.

Od strašne teorije ka strašnijoj realnosti

Ovaj članak je odlomak   iz knjige Ričarda Hajnberga sa radnim naslovom Kraj rasta –  Prilagođavanjae novoj ekonomskoj realnosti (The End of Growth – Adapting to Our New Economic Reality) koja je u pripremi za izdavanje  u septembru 2011. godine . Izvorno je objavljen na veb lokaciji Post Carbon Institute.

U 2008. godini  Peak Oil scenario se ispoljio. Svetska produkcija nafte je stagnirala od 2005. godine, a cene su porasle. U julu 2008.g. cena po barelu je skočila na 150$ gotovo duplo više od skoka koji je tokom sedamdesetih godina pokrenuo najtežu recesiju od Drugog svetskog rata.  Od leta 2008. autoindustrija, međunarodni transport, poljoprivreda i vazdušni saobraćaj su se našli u posrtanju.

Ali ono što je usledilo okupiralo je svetsku pažnju  do te mere da je skok cene nafte umalo zaboravljen. U septembru 2008. godine finansijski sistem se umalo srušio.  Razlozi za ovu munjevitu  krizu , kako se pokazalo su u vezi pucanja mehura na tržištu nekretnina, nedostatka regulative u bankarstvu i prekomerne upotrebe finansijskih prozivoda koje gotovo niko nije razumeo.  Kako bilo, skok cena nafte je odigrao ključnu ulogu u pokretanju ekonomske recesije, iako se to po pravilu previđa. Pročitaj više…

Virus globalne neposlušnosti

Još tokom januara  postalo je jasno da je spontano ili organizovano  došlo do globalne erupcije socijalnog nezadovoljstva.  Krajem januara sam shvatio da  nije jednostavno  ni prosto  nabrojiti zemlje u kojima se trenutno dešavaju masovni protesti, nemiri…narodne bune i revolucije. Ušli smo već i u proleće a sever Afrike i arapski svet se još uvek ne smiruju, sve teže siromaštvo, skok cena hrane i nezaposlenost su doveli do rušenja višedecenijskih autokratskih režima. Evropa sve žešće protestvuje protiv mera štednje i odbija da plati ceh ispostavljen od strane države tj. od banaka i finansijskih institucija tokom ekonomske krize,  jer to podrazumeva gubitak prava  u obrazovanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti . U Americi, vodećoj ekonomskoj sili, 20 miliona ljudi je na ivici bede . U zemlji u kojoj se ozbiljni građanski protesti gotovo ne pamte, građanski pokret  iz Vinskonsina  se poput požara proširio  i u ostale  sredine. Srednji sloj ubrzano  gubi privilegije i  počinje da shvata ko je najveći gubitnik i žrtva alhemičara sa Volstrita… Pročitaj više…

This shit’s got to go!

Ko je gledao Zeitgeist Moving Forward koji je nedavno ,15.01. imao bioskopsku a 26.01. onlajn   premijeru, zna otkud mi inspiracija za ovakav naslov ali ne bih da pravim spojlere pre nego što ljudi na miru pogledaju ovo dokumentarno ostvarenje u trajanju od čitavih dva sata i četrdeset i jedan minut. Dakle, pripremite se na test izdržljivosti, nekada je i Pink Floyd pravio numere  od dvadesetak i kusur minuta pa im nije naškodilo, šta više! Moving Forward je samo zreliji, temeljniji i direktniji  od prethodnih filmova, a samim tim i duži.

Za  samo dva dana film je na You Tube-u  zabeležio čak  700.000 pregleda i 20.000 komentara ( tempom od  25o  pregleda i 7 komentara u minuti) što je fenomen za sebe. Što kaže moja prijateljica  „hajp je odradio svoje“ , iako je u pitanju nekomercijalno ostvarenje dostupno za besplatan daunloud bez zvaničnih kanala distribucije. Simultana bioskopska premijera u 60 zemalja na 30 jezika je nešto čime malo koji igrani a kamoli dokumentarni film može da se  pohvali.  Pored hajpa, to je i rezultat entuzijazma i posvećenosti ekipe koja se potrudila da od prvog dana onlajn premijere  bude dostupan i titl na razumljivim jezicima ( srpsko-bosansko- hrvatskom). Profesionalno i za svaku pohvalu. Pročitaj više…

Post Navigation

%d bloggers like this: