промена идеја!

Archive for the tag “kritika kapitalizma”

Ka boljem društvu – razgovor sa Zigmuntom Baumanom

Bauman

Mat Kenard: Otkuda to da ste došli baš u Lids?

Zigumunt Bauman: Ne znam, nemam jasnu predstavu o tome. Bio sam izbeglica, proteran iz domovine a imao sam pozivnicu iz Lidsa. Dobio sam telegram…Da li želite da održite predavanje na univerzitetu ? Znate li vi  šta je to telegram?

MK: Da, ali ga nikada nisam koristio.

ZB: Bilo je to pre no što ste vi bili rođeni. I odgovorio sam potvrdno, došao i oni su mi ponudili posao koji sam prihvatio i tako..

MK: Ostalo je istorija.

ZB: Od tada je prošlo 35 godina, bilo je to veoma davno.

MK: Sebe smatrate socijalistom, zar ne?

ZB: Da, tako je, verujem da jesam socijalista.

MK: Šta za vas znači  biti socijalista?

ZB: Ja ne smatram pod socijalizmom određeni tip društva ili društvene formacije. Ne verujem u postojanje socijalističkog društva. Socijalizam je zauzimanje određenog ugla posmatranja stvarnosti, za to često koristim metaforu noža čija je oštrica uperena protiv postojećeg društva. Socijalizam je uverenje da nijedno društvo nije dovoljno pravedno, da uvek postoje neke nepravde protiv kojih se valja boriti. Evo još jednog  poređenja;  ako posmatramo jedan most i želimo da utvrdimo koja je njegova nosivost, to nećemo postići tako što ćemo sabrati nosivost svih stubova i izračunati prosečnu nosivost stuba i mosta. Nosivost mosta se meri prema nosivosti njegovog najslabijeg stuba. Nažalost, u našim društvima se društveno blagostanje  meri BDP-om (bruto društveni proizvod) a to je baš kao da nosivost mosta merimo prema prosečnoj nosivosti, nosivosti srednjeg stuba. To je pogrešno jer kvalitet života ( to je uverenje socijalista pa i moje)  se određuje  prema pristojnosti života najslabijih u jednom društvu.

MK: Da li govorite konkretno o ekonomiji?

ZB: Kakvoj ekonomiji?

MK: Kažete najslabiji stub, da li mislite na ekonomski najslabije?

ZB: Najslabiji su oni najviše poniženi, uskraćeni i prezreni. Upravo o tome govorim. BDP je uopšteno  mera količine novca koji cirkuliše u društvu, pa ako u zemlji ima mnogo invalida kojima je potrebna medicinska nega BDP raste, takođe ako se dešavaju sudari na autoputu BDP takođe raste jer se tako stvaraju poslovi, na uklanjaju, popravljanju, izgradnji, otkupu, razmeni i tako u krug. I to nas dovodi u zabludu, a upravo tako živimo danas. Mi posmatramo šta se zbiva u društvu ali koristimo pogrešan štap da odredimo kako stojimo. To se upravo dešava i u nekoliko…da li ste imali priliku da posetite Južnu Ameriku?

MK: Posetio sam Gvatemalu.

ZB: Znači bili ste?

MK: Takođe i u Meksiku i Hondurasu.

ZB: Znate, tamo je veoma interesantno jer se ovo o čemu ja govorim, tamo odigrava kao na pozornici.  Nedostatak veze između ekonomskog rasta sa jedne i blagostanja sa druge strane je tako  očigledan. Desi se ubrzani rast obima trgovine što se odmah reflektuje na BDP, dok sa druge strane narod živi u siromaštvu i zapravo, tone sve dublje i dublje. Na taj način ja razumem socijalizam, kao drugačiju tačku gledišta.  To je kliničko stanovište spram realnosti sa fokusom na nepravde koje postoje.

MK: Neki kažu da je nakon Hladnog rata socijalizam umro, barem  na način na koji su ga tadašnje generacije razumevale?

ZB:  Ja sam veoma sumnjičav kad društvo sebi pripisuje da je društvo ostvarene demokratije, da je pravedno društvo, da je socijalističko društvo ili šta god. Ovi pojmovi su u svojoj suštini  označavaju težnje, zahteve i ako se koriste za označavanje realnosti tu se uvek  radi o nekoj prevari. Pravedno društvo ja definišem kao društvo koje sebe smatra nedovoljno pravednim. Prema ovoj definiciji, demokratsko društvo je društvo koje sebe smatra nedovoljno demokratskim. Otuda ako razumete ove postulate kao  uputstvo, smernice  i zapovest  za buduće delovanje onda je to u redu.  Ako kažete da je posao završen i da se tu više nema šta i da je svako sam kriv ukoliko je loše prošao, onda tu nešto nije u redu.

Socijalizam u duhu ideje da se  prostom nacionalizacijom industrije može proizvesti drugačiji ishod i zauzeti novi pravac; da se uklanjanjem klasne kulture  može ukloniti i sva nesreća , sve katastrofe, nevolje i pretnje pokazuje da tu nešto nije u redu. Socijalizam je mrtav  u smislu mogućnosti izgradnje savršenog društva na zemlji. I za mene je mrtav. Ja ne verujem u savršeno društvo. Ali šta znači savršenstvo; stanje u kome je svaka naredna promena,  promena na gore, i stanje koje je nemoguće popraviti. Verujem da uvek postoji nešto izuzetno, nikada pre ostvareno, nešto što zahteva ljudsku posvećenost, trud a  vrlo često i požrtvovanost da bi se postiglo.

Da li je to i za vas socijalizam, to prepuštam vama. Za mene je socijalizam to i neću se raspravljati sa vama ukoliko se ne slažete.Ipak, socijalizam u smislu određenog, unapred osmišljenog modela društva jeste mrtav.

MK: Da li imate osećaj da nazadujemo? Vi ste govorili o stvaranju društva u kome nastojimo da uvek stvari učinimo boljim  pre nego da gajimo utopijske ideje o društvu u kakvom bismo želeli da živimo. Logika kapitalizma je ono što se u suštini odigrava i ljudima je teško da se bore na isti način. Neki ljudi kažu da će kapitalizam slediti svoju logiku sve dok se nešto ne pojavi da ga zameni. Postoji  taj citat Mišela Uelbeka…

ZB: I njega ste upoznali?

MK: Ne, nisam ali sam pročitao njegovu knjigu Elementarne čestice. On kaže da bi se transformacija desila, nešto mora da posluži kao zamena. Prema tome i kapitalizam mora nešto da zameni a ako se to ne desi on će nastaviti dalje. Američki kapitalizam sada širi svoje pipke svuda što znači da ima malo nade za društvo koje vi i ja želimo..

ZB: Svako društvo ima svoje šanse i pretnje. Iza mene je 80 godina života i živeo sam u različitim društvima te imam iskustvo iz prve ruke o životu u različitim društvenim uslovima. Moj zaključak je da svako od tih društava ima svoje prednosti i nedostatke, jedino što one stoje u različitom odnosu. Ne verujem da je moguće precizno  pogoditi ravnotežni položaj između slobode i sigurnosti, a to su dve podjednako važne vrednosti za pristojan ljudski život. Ljudima je potrebna sloboda ali je potrebna i sigurnost. Sloboda bez sigurnosti je pravi pakao jer paralizuje, onemogućava svaku akciju, a ako se osećate veoma nesigurno vi niste u stanju da na pravi način iskoristite svoju slobodu.

Sigurnost bez slobode je ropstvo. Tako da na oba pola (kontinuuma) imamo pakao. Otuda se mi ne krećemo između pakla i raja, već između dva pakla. Sva ljudska društva su ucrtana negde na toj zamišljenoj liniji bliže jednom ili drugom ekstremu. Pre sedamdeset godina Sigmund Frojd je napisao knjigu Civilizacija i njeno nezadovoljstvo (1929.) i tu je pisao da civilizacija predstavlja trampu (razmenu) -gde se jedne vrednosti odričemo zarad neke druge. Prema njemu, ponavljam to je bilo pre 70  godina, civilizacija se odricala delova  slobode zarad  veće sigurnosti. Posledica je da smo izgubili poprilično od individualne slobode; slobodu izraza; praćenja sopstvenog instinkta; afiniteta; sklonosti. To smo izgubili zarad sticanja veće sigurnosti i da sada Sigmund Frojd sedi sa vama on bi zaključio da je danas problem u tome što je previše slobode razmenjeno za previše sigurnosti. To je stanje stvari danas, jer sloboda dolazi zajedno sa ogromnim rizicima i da bismo ih savladali i delovali u skladu sa okolnostima potrebne su značajne snage, resursi.

Brojna su društva, zapravo većina društava nema potrebne resurse. To je kao da ste bačeni u more ili okean, i oni koji su izvrsni  plivači to vide kao izazov oni će reći  sjajno prostranstvo vode gde zaista mogu da pokažem snagu mojih mišica… ali će mnogi potonuti. Još bolji primer je Titanik koji se sudario sa ledenim bregom gde se ispostavilo da svi  putnici sa gornje palube imaju čamce za spasavanje dok ih ostali putnici nisu imali pa su se mnogi od njih i utopili.

Uzmimo svežiji primer a to je  uragan Katrina u Nju Orlinsu. To je potpuno ista priča, to je još jedan Titanik. Svi su bili obavešteni da Katrina dolazi, da dolazi opasnost i da se obavezno evakuišu. Ljudi koji su mogli da uskoče u auto i odu do najbližeg motela, hotela su otišli i nisu morali da brinu za imovinom koju su ostavili za sobom jer su tu imovinu osigurali. Ali 75% populacije Nju Orlinsa je ostalo u gradu jer ili nisu imali auto ili nisu imali novca za motele i hotele ili nisu osigurali svoju skromnu imovinu. Oni su znali da ako napuste svoje straćare da će ostati bez sredstava za život, tako da ne moramo da uzimamo primer  Titanika, imamo svež primer da se za poslednjih sto godina, u ovom smislu, ništa nije promenilo.

MK: Interesantna je ta ideja o trampi slobode za sigurnost, posebno zato  što dolazim iz Amerike…

ZB: Dolazite iz Amerike?

MK: Nisam Amerikanac ali sam tamo studirao godinu dana. Liberali (libertarijanci) tamo veruju da društvo ne može imati i individualne slobode i ekonomsku pravdu, jer ako država interveniše u ekonomiji  samim tim ograničava slobode njenih građana te da to prirodno vodi u tiraniju, prema ideji Fridriha Hajeka da čim počnete da se uplićete u ekonomiju vi remetite ljudski život u svakoj oblasti. To me je uvek mučilo  jer mi želimo da pronađemo način da organizujemo društvo na način da imamo i individualne slobode i ekonomsku pravdu. Da li je to uopšte moguće?

ZB: To je strahovito teško. Rekao sam vam da ne verujem da je moguće precizno pogoditi ravnotežu između slobode i sigurnosti, iako društva uvek za tim tragaju. Svako društvo se kreće ka jednom ekstremu u pokušaju da pobegne od horora koji preti od drugog. U kom trenutku da se zaustavi? Šta je najbolje rešenje? To je izuzetno teško reći. To je kao u mitu antičkih Grka o Scili i Haribdi, (dva čudovišta koja žive  ispod podvodne stene). Morepolovac ima velikih poteškoća da pokraj njih prođe  jer kad hoće da izbegne Scilu on plovi u zagrljaj Haribdi.

Ova vrsta debate između libertarijanaca i promotera i sledbenika ideje države blagostanja će trajati u nedogled. Ne verujem da će ikada biti okončana. Ipak, ohrabrujuće je ono što sam otkrio  a to je da u Evropi imamo taj skandinavski primer koji opstaje i funkcioniše uprkos tome što su desničari, koji su se protivili ograničavanju slobode, pokušavali da ga sruše.  Ne mislim da je to rešenje savršeno, ali su se oni pribiližili idealnom odnosu između sigurnosti i slobode. Uzmimo Norvešku za primer koja je baš kao i Britanija imala pre par decenija taj dar sa neba  u vidu nafte iz Severnog mora koji im je obezbedio ogroman dodatni prihod.  Margaret Tačer je to iskoristila za smanjenje poreza i omogućila boljitak populaciji i mogućnost za lično bogaćenje, tako su stvorene hiljade novih milionera i nekoliko stotina novih milijardera.

Šta je Norveška uradila sa istom blagodeti? Norvežani uopšte nisu smanjili poreze. Oni su investirali ovaj dodatni prihod od nafte u dugoročne planove obezbeđivanja države blagostanja ( mada ja preferiram  izraz socijalna država u odnosu na država blagostanja). Oni su ojačali fondove socijalne države za naredne tri generacije. To znači da ko god da je nečiji deda danas u Norveškoj može biti prilično sigurnan da će mu unuk imati sigurnu penziju pod stare dane. Dakle, ne on već njegovi unuci! I to je donelo neke rezultate. Posećivao sam Norvešku nekoliko puta u različitm periodima i svaki sledeći put je napredovanje bilo primetno,  što je začuđujuće  jer tu nije bilo smanjenja poreza pa ni skoka u ličnim prihodima. Ipak, sama činjenica da će se neko pobrinuti za njih u slučaju da im stvari u životu krenu kako ne treba donela im je dodatnu sigurnost. To im je donelo ogromnu smelost, spremnost za eksperimentisanje i inventivnost.  Stičete utisak ( teško je to opisati potrebno je to  neposredno doživeti u kontaktu sa običnim svetom tamo) da nema tog razmetljivog bogatstva u Norveškoj. Postoji, naravno razlika u prihodima između bogatih i manje bogatih ali ona nije tako izražena kao u Britaniji.

Jednakost se oseća na ulici. Oni kupuju u istim prodavnicama, posećuju iste centre za zabavu, iste pabove i slično. To je zemlja u kojoj svi brinu o javnom prostoru, fasade su održavane, nema zapuštenih ni opasnih krajeva itd.  Moguće je dakle pokušati dovesti u balans sigurnost i slobodu, ali ne verujem da je to moguće učiniti sa potpunim uspehom, nije isključeno da će se i u Norveškoj pojaviti partija sa pitanjem: “ Zašto bismo brinuli o praunucima, šta je sa društvom danas?” Maks Veber je definisao početak modernizma kao “trijumf principa odloženog zadovoljenja.” Žrtvovanje zarad nekog udaljenog cilja. To je vrlo nepopularan princip danas, to odloženo zadovoljenje. Današnji slogan glasi: “Sada, želim sreću SADA!”

MK: To kaže Dž.M.Kejns: “Dugoročno, biću mrtav!” Koliko, zapravo, međuzavisni odnos individualne slobode i sigurnosti ima veze sa samim kapitalizmom? Ima li ovog odnosa izvan kapitalizma? Da li je moguć  ekonomski sistem bez ove dijalektike?

ZB: Nije ukoliko se to odnosi na kapitalizam u opštem smislu, jer kapitalizam ima svoje faze.  Ja radije govorim o solidnom i tečnom modernizmu. Postojala je solidna (čvrsta)  faza kapitalizma koji je stvorio društvo proizvođača i Karl Marks je bio deo toga, on je budućnost zamišljao kao veliku fabriku u kojoj će svako pronaći zaposlenje. U tom periodu prostor i teritorija su imale veliki značaj. Slogan tog vremena je “Lepo je ono što je veliko!” i progres je meren snagom mase spremne da služi armiji. Tokom Burskih ratova (1902) kada je medicinska komisija odbila većinu regruta kao slabe, pothranjene i bolešljive nastala je panika u Britaniji jer moć zemlje se merila brojem potencijalnih vojnika. Sa druge strane životni uspeh se merio brojem radnika koje je neko uspeo da uposli u privatnim fabrikama, velikim fabrikama koje su stavljale desetine hiljada radnika pod jedan krov.

Verovatno ste čuli za Ričarda Seneta. On je napisao sjajnu knjigu o novom duhu kapitalizma. On tu sugeriše da postoje dve ere kapitalizma koje simbolišu sa jedne strane Rokfeler i Ford, a sa druge Bil Gejts. Rokfeler i Ford su su bili ponosni vlasnici ogromnih fabrika, okruženih zidovima u kojima su radile na hiljade radnika. Bili su ponosni na naftne bušotine i železnicu. Sve je bilo čvrsto utemeljeno i nije bilo moguće spakovati to i poslati internetom na Tajland i u Aziju. Radnici su bili vezani za njih, ali su i kapitalisti takođe bili čvrsto vezani za tlo, to je solidni kapitalizam. To je bilo društvo proizvođača i ta epoha je završena. Sada smo u tečnoj modernosti koju karakteriše suštinski drugačiji odnos dve strane u sukobu. Tokom čvrste modernosti radnici su zavisili od Forda ali je i bogatstvo, prestiž i pozicija Forda zavisila od radnika. Oni su bili u međuzavisnosti koja je proizvodila konflikte, kao i u braku u kome se javljaju trvenja iz prostog razloga što dve osobe provode puno vremena zajedno. Dve strane su shvatale da će morati da se sreću iznova narednih deset ili dvadeset godina, otuda su morale da ustanove neki modus vivendi,  neki oblik suživota prihvatljiv za obe strane. Imamo dakle konflikt, pregovore i dugoročne planove obe strane.

Daliacoigne čuveni francuski ekonomista ukazuje na činjenicu da je mladi radnik koji se zaposlio u Renou ili Fordu u sedamnaestoj godini mogao očekivati da će otići u penziju sa istog radnog mesta. U tom smislu je mogao isplanirati svoj život. Danas, čak ni najprivilegovanija omladina koja radi u Silikonskoj dolini za Bila Gejtsa i zarađuje značajne sume novca uopšte nema predstavu o tome šta će raditi narednog meseca ili godine. To je ta tečnost, likvidnost.

Odnosi su otuda asimetrični. Sa jedne strane imamo ljude sa resursima i bogatstvom. Oni ne zavise od radnika, ako su radnici tvrdoglavi,  previše ponosni, spremni da se bore, lako je preseliti kapital tamo gde je trava zelenija.  Druga strana nije u takvoj poziciji.  Tebit ( Tebbitt), nekada ministar u vladi Margaret Tačer je imao naviku da kaže Put pod noge!  (On yer bike!) ali to nije tako jednostavno, jer imate familiju, imate decu, neplaćenu hipoteku na kuću.  Kako da se jednostavno pokupite i odete negde drugde to je laž, to je fantazija. Za stranu koja je ostala vezana za zemlju i nema tu mobilnost, koncept tečnog modernizma  je od nevelike koristi. To zanačajno menja životne izglede i očekivanja.

MK: Šta više odgovara običnom čoveku?

ZB:Ne znam. Ovo pitanje je pogrešno postavljeno jer ljudi koji su živeli u čvrstoj modernosti ne žive u tečnoj. Ljudi tečne modernosti nemaju iskustvo čvrste modernosti iz prve ruke. Otuda je lako idealizovati opciju koju nismo okušali. Ljudi u čvrstoj modernosti su patili jer su čitav životni vek bili vezani za radno mesto, za istu mašinu što nije prijatno.  To je ugnjetavanje, depresija, nazovite to kako god, u tome ima nešto neljudsko. Sa druge strane kad nestane to čvrsto tlo pod nogama, ostanete da visite u vazduhu i to stanje takođe nije nimalo prijatno. Zato ponavljam; svako društvo ima svoje prednosti i mane. Postoji jedna mana savremenog društva koju do sada nismo susreli a to je visoka individualizovanost u kojoj je svako prepušten sebi i u kojoj nestaju sigurnosne mreže društvene zajednice. U ovakvom okruženju ima veoma malo podsticaja ljudskoj solidarnosti i veoma malo podsticanja na razmišljanje o zajedničkim ciljevima, povezivanja i zajedničke borbe za opšte dobro. Svi oblici zajedništva danas se svode na proste skupove individua koji ne stvaraju neki novi kvalitet već služe za reafirmaciju i potvrđivanje principa da ako nešto želiš da postigneš to moraš sam, a ako propadneš opet si  sam za to kriv.

Evo primera za tipično okupljanje u čvrstoj modernosti i danas. U čvrstoj modernosti su postojali sindikati čiji su sastanci i skupovi  bili veoma popularni i posećeni. Ljudi su se okupljali i ispovedali jedni drugima probleme sa kojima se na poslu i povodom posla suočavaju. Kroz razgovor oni su dolazili postepeno do svesti;  da su zajedno u neprilici i da je potrebno da se združe; da štrajkuju; da individualno ne mogu postići ništa ali da bi zajedno nešto ipak mogli. Na kraju tih dugih i dosadnih sastanaka se mogao roditi neki novi kvalitet, i umesto individualnih žalbi i jadikovki nastao bi zajednički kod. Umesto pojedinaca koji se beznadežno bore bez ikakvih izgleda da se izbore, pojavila bi se solidarnost.

Ako to uporedimo sa skupovima koji  danas privlače  najviše pažnje, a u Britaniji je to recimo zajednica Čuvara težine (Weight Watchers). Zaista to mislim!  Čuvari težine su veoma moćna organizacija jer mnogo ljudi muči gojaznost.  Nekoliko desetina hiljada njih se okuplja svakog petka kako bi izvršili javno merenje težine. Ako bi se ispostavilo da su se ugojili bivaju izviždani  ako su pak, izgubili na težini dobijaju aplauz i ovacije. Oni na skup dolaze kao individualci a svrha skupa je da im samo pojača taj osećaj individualnosti, jer svi oni vrlo dobro znaju da njihova težina ima veze isključivo sa njima i da drugi ne utiču na to. Na njima je da li  će se pridražavati dijete ili ne. Tako dobijamo novi kvalitet specifičan za tečnu modernost to su Čiviluk zajednice ( Peg Communities). Zašto čiviluk? To je kao kada odemo u pozorište i odložimo kapute u garderobu  za vreme trajanja predstave, nakon predstave pokupimo kapute i svak krene na svoju stranu. O takvoj vrsti zajednice se ovde radi, o zajednici u kojoj se ne uspostavljaju trajne veze.

MK: Slažem se sa Vama, ipak svet nije statičan i postoje načine da se to promeni. Gde pronaći nadu u otpor ovakvom individualizovanom, atomiziranom društvu?

ZB: To je veoma teško reći. Uporno ponavljam da nisam prorok.

MK: Ali sigruno neke sile postoje i deluju…

ZB: Slažem se, ali pogledajte sve obrte  savremene istorije, svaki od njih je došao  potpuno neočekivano i  iz delova sveta gde ih niko nije slutio.  Sociologijom se bavim već 60 godina i dosta toga sam naučio i siguran sam da mi, sociolozi imamo čudesno sredstvo, alat za objašnjavanje svega što se desi. Mi možemo da objasnimo zašto se to desilo ali mi nemamo sredstva za predviđanje budućnosti. U ovom smislu, ja nemam nikakvo sredstvo za predviđanje budućnosti  koje bi mi dalo prednost u odnosu na običnog čoveka, laika, koji ne raspolaže znanjima sociologije. Ja sam poprilično ubeđen da negde, nešto nastaje i raste  što će dovesti do neke promene. Jedino što mogu odgovorno da tvrdim jesu postojeći trendovi, ali koji od njih će prevladati, to ne smem da tvrdim.

MK:  Da li ipak, kao obično ljudsko biće, gajite nadu?

ZB: Gajim nadu, znate postojao je jedan veoma inteligentan regionalni mislilac  grčkog porekla Kastoriadis, koji je postao jedan od najuticajnijih socijalnih filozofa u Francuskoj.  Njemu su postavili pitanje slično ovom vašem. Osoba koja ga je intervjuisala je upitala: “ Kastorijadis, želite li da promenite čovečanstvo?” a Kastorijadis je odgovorio: “Bože sačuvaj, nikada mi to nije palo na pamet; ono što ja želim jeste da čovečanstvo promeni sebe kao što je to činilo toliko puta u prošlosti.” To je nada. Ako pratite razvoj ljudske vrste pronaći ćete tu mnogo čudesnih preobražaja koje niko nije mogao predvideti.

Kada su se Boljševici pojavili u Sankt Petersburgu 1917. u Tajmsu je o tome objavljena kratka vest na petoj ili šestoj strani, niko nije znao ili razumeo šta se dešava.  Niko nije verovao da će Hitler doći na vlast. Dve najveće katastrofe 20. veka su nastale potpuno neočekivano, niko nije slutio koliki će uticaj imati i koliko će potrajati. Zato se valja čuvati predviđanja budućnosti.  Jedan od mojih učitelja me je još pre pola veka posavetovao Zigmunt, nikada se ne bavi predviđanjima, a posebno ne predviđanjem budućnosti.

/intervju Meta Kenarda sa Zigmuntom Baumanom, 13.03.09./

Izvor: thecommentfactory.com

Prevod: π

Povezani članci:

Ko govori u ime zajedničkog dobra?

Italijanska vlada je zakonom koji su opozvali italijanski građani, nameravala da eliminiše sve vodovode u javno-privatnom partnerstvu i pretvori ih u privatne kompanije.  Građanski pokreti za vodu, nasuprot tome, su odneli pobedu na referendumu i sada nameravaju da sve vodovode, pa čak i one u čisto javnom vlasništvu pretvore u autentične institucije javnog prava, u istinski komunalna upravna tela zasnovana na građanskoj demokratskoj participaciji, čiji cilj više nije sticanje profita.

Odlomak iz eseja Tomaza Fatorija o istorijatu i konceptu zajedničkog dobra (Commons)  i njegovoj  savremenoj reafirmaciji  u svetlu istorijske pobede na referendumu  o  privatizaciji  vodosnabdevanja  u Italiji.

Zemlja, voda, vazduh i vatra ( ono što moderno zovemo energijom) su tokom hiljada godina smatrani osnovnim elementima tj. gradivnom materijom života još od osvita filozofske misli antičke Grčke. U  Ovidijevim Metamorfozama (klasiku latinske literature starom više od dva milenijuma) boginja Leto  se obraća grupi seljana koji joj brane da pije vode iz njihove lokve sledećim rečima: Pročitaj više…

Imanuel Volerstin o procvatu antisistemskih pokreta širom sveta

Odlomak iz posebnog predavanja američkog sociologa i istoričara  Imanuela Volerstina o paradigmatskoj promeni i   značaju pokreta Okupirajmo Volstrit i vezi sa sličnim pokretima  od ’68. do danas. U celosti se može pogledati ovde (predavanje)  i ovde (diskusija).

* * *

Ono što znamo o sistemima, a naučili smo prvenstveno od naučnika koji su se bavili izučavanjem kompleksnih sistema da svi sistemi od čitavog univerzuma do subatomskih sistema pa i  društveno istorijskih, imaju svoj životni vek i da ne traju večno. Oni se pojavljuju u određenim okolnostima i potrebno je objasniti kako do  nastanka dolazi, oni zatim imaju pravila koja upravljaju životom sistema sve dok ne otpočne proces koji se ne može zaustaviti a koji vodi sistem sve dalje od  ravnotežnog položaja. U jednom trenutku sistem se toliko udalji od ravnotežnog položaja da ga je nemoguće u taj položaj  povratiti i tada otpočinje bifurkacija (račvanje). Tokom bifurkacije sistem je u strukturnoj krizi, u krizi u kojoj je jedina izvesnost da sistem neće preživeti. Svrha bifurkacije je da se iznađu nove mogućnosti za stabilizaciju novog drugačijeg  sistema. Struje  su različite i nemoguće je predvideti koja od njih  će odneti prevagu. Pročitaj više…

Zajedno/Protiv podela (subota 15.10)

U subotu, 15.oktobra , u 7o  država  i  preko 700 gradova sveta obični  ljudi,  iza kojih ne stoji niko, će  izaći na ulice i trgove i  pokazati da postoje, da upoznaju jedni druge i  razgovaraju,  organizuju se  i ujedine oko zahteva da im se vrati ono što im prirodno pripada, a to je  odgovornost i pravo da učestvuju u odlukama koje se tiču njihovih života. Pročitaj više…

Žižek: Sveti duh je okupirao Volstrit

Obraćanje  filozofa Slavoja Žižeka „okupatorima“ Volstrita:

Svi smo mi gubitnici, ali su pravi gubitnici dole na Volstritu, oni koji  su spaseni našim milijardama dolara. Nas nazivaju socijalistima, a socijalizam postoji samo za bogate. Oni kažu da ne poštujemo privatnu imovinu, a tokom finansijskog sloma 2008.g je uništeno više teško stečene imovine nego što bismo mi bili u stanju da uništimo kada bismo počeli da lomimo i palilmo, danonoćno nedeljama.

Kažu vam da ste sanjari.

Pravi sanjari su oni koji misle da će stvari zauvek stajati ovako kako stoje. Mi nismo sanjari. Mi se budimo iz sna koji se pretvara u noćnu moru. Pročitaj više…

This shit’s got to go!

Ko je gledao Zeitgeist Moving Forward koji je nedavno ,15.01. imao bioskopsku a 26.01. onlajn   premijeru, zna otkud mi inspiracija za ovakav naslov ali ne bih da pravim spojlere pre nego što ljudi na miru pogledaju ovo dokumentarno ostvarenje u trajanju od čitavih dva sata i četrdeset i jedan minut. Dakle, pripremite se na test izdržljivosti, nekada je i Pink Floyd pravio numere  od dvadesetak i kusur minuta pa im nije naškodilo, šta više! Moving Forward je samo zreliji, temeljniji i direktniji  od prethodnih filmova, a samim tim i duži.

Za  samo dva dana film je na You Tube-u  zabeležio čak  700.000 pregleda i 20.000 komentara ( tempom od  25o  pregleda i 7 komentara u minuti) što je fenomen za sebe. Što kaže moja prijateljica  „hajp je odradio svoje“ , iako je u pitanju nekomercijalno ostvarenje dostupno za besplatan daunloud bez zvaničnih kanala distribucije. Simultana bioskopska premijera u 60 zemalja na 30 jezika je nešto čime malo koji igrani a kamoli dokumentarni film može da se  pohvali.  Pored hajpa, to je i rezultat entuzijazma i posvećenosti ekipe koja se potrudila da od prvog dana onlajn premijere  bude dostupan i titl na razumljivim jezicima ( srpsko-bosansko- hrvatskom). Profesionalno i za svaku pohvalu. Pročitaj više…

Enigma kapitalizma

Svet se ne menja samo promenom ideja jer i svi drugi momenti moraju da se promene, ali je nemoguće promeniti ga bez promene ideja.                               David Harvey

Dve godine od izbijanja finansijske krize  i serije događaja koji je prate ostaju bez valjanog akademskog odgovora, pa kriza  još  uvek nosi  karakter elementarne nepogode, stihije,  mistifikovanog fenomena koji je protresao iz temelja svetsku ekonomiju.  Pre godinu dana sam pisao o sistemskoj mani   svetskih finansija poznatijoj  kao  Minski moment koji je u mnoštvu različitih teorija i objašnjenja uzroka i dinamike krize ponudio prihvatljive odgovore . Da li je javnost spremna da prihvati odgovore koji joj se ne dopadaju? Poslovično nije, javnost je sklonija da prihvati optimistička obećanja političara. U nedostatku ozbiljne analize,  poseže se za  kulturološkim i antropološkim tumačenjima  (anglosaksonske vrednosti, grčke karakterne mane, PIGS zemlje itd) ali se krivac pronalazi i u ljudskoj pohlepi, životinjskom instinktu preduzetnika, nesavršenosti finansijskih institucija.

U međuvremenu će se iz krize izaći ili će se na krizu zaboraviti, bauk sistemske nestabilnosti će se nekako odložiti  i  nagurati pod tepih.  Izvor problema  će ostati  bez adekavatnog rešenja, odložen poput satnog mehanizma.

U Engleskoj se, ovim povodom  desilo nešto vrlo simpatično, kraljica je tokom posete LSE (The London School of Economics and Political Science) postavila direktno pitanje mudrim glavama:  „Kako to da niste ovo predvideli ?“. Obzirom da Njeno veličanstvo ne sme da ostane bez valjanog odgovora, uvaženi akademici su se dobro pomučili da sastave jedno opširno pismo u kojem su obrazložili kako su svi svoj posao radili  kako treba ali su prevideli  nešto krupno, fundamentalnu grešku ( unutrašnju kontradiktornost akumulacije kapitala) . Sledi zdravorazumsko  pitanje, kako je to moguće?  Kako je moguće predvideti nešto tako krupno? Zar to ne povlači pitanje poverenja u kompletno društveno uređenje ? Očigledno je bilo lakše zamajavati javnost nego Njeno veličanstvo.

Postalo je lukrativno tumačiti krizu, i postoji mnoštvo autora i bestselera koji su na ovoj temi stekli pažnju javnosti. Jedna od poslednjih knjiga koja se pojavila i privukla pažnju  je  „Enigma of Capitalism“ profesora David Harvey-a. Autor je profesor antropologije na univerzitetu u New York-u, i jedan od vodećih socijalnih teoretičara, zaslužan za reafirmaciju marksističke metodologije u kritici globalnog kapitalizma, posebno neoliberalizma.  Ova knjiga krizu analizira iz jedinstvene, marksističke perspektive, što je izdvaja od ostalih . Teško da će se ovaj naslov  uskoro pojaviti na srpskom ali ako pažljivo odslušamo briljantno predavanje održano na LSE, u aprilu ove godine, ili makar samo delić propraćen genijalnom animacijom RSA, videćemo da ta enigma zapravo nije nerešiva ali tek nakon što sebi postavimo sledeće pitanje:

Nije li vreme da prevaziđemo kapitalizam i krenemo u susret novom društvenom uređenju koje će nam omogućiti da živimo u odgovornijem, ravnopravnijem i humanijem društvenom sistemu?

Potrošnjom protivu oskudice

Jedna od nesumnjivih tekovina tranzicije našeg društva je ustoličenje potrošača na poziciji na kojoj je u socijalističkom društvu figurirao radnik. Od društva koje je deklarativno štitilo one koji proizvode postali smo društvo koje opet deklarativno štiti one koji troše. Zapravo, ništa se suštinski nije promenilo osim zakonske regulative, i potrošači su marionete u lutkarskom pozorištu, baš kao što su to nekad bili radnici. Ubrzano se radi na novom Zakonu o zaštiti potrošača koji ima za cilj da definitivno osigura lažni presto njegovom veličanstvu potrošaču i osujeti zle trgovce i monopoliste u pokušajima  manipulacije  potrošača.

Danas je Svetski dan potrošača i tim povodom se organizuju brojna predavanja, skupovi i tribine  o pravima potrošača od strane još brojnijih asocijacija, udruženja i organizacija potrošača. Ministarstvo trgovine se velikodušno uključilo u čitavu akciju pa je Dan potrošača pretvorilo u Nedelju potrošača snižavajući cene 24 proizvoda u  čak 11 trgovinskih lanaca. Nema sumnje da će se to lepo odraziti na promet i krvnu sliku posustalih trgovaca i monopolista.

Institut za javno zdravlje organizuje tribinu o bezbednosti hrane i kontroli namirnica radi zaštite zdravlja potrošača, a tema skupa „Naš novac-naša prava“ je položaj korisnika finansijskih usluga u Srbiji i zaduženost građana kod poslovnih banaka. Svi naglašavaju da je ključno sprovesti edukaciju potrošača, pa valja očekivati i večernje škole i radionice za razvoj potrošačkog instinkta.
Pokret za zaštitu potrošača Beograd i Asocijacija potrošača Srbije kao i Nacionalna organizacija potrošača Srbije su postale članice Potrošačke internacionale (potrošači svih zemalja, ujedinite se..jel!?)

U susret Svetskom danu potrošača obratio se i ministar ekonomije Mlađan Dinkić zbunjujućom  porukom da je u potrošnji spas. Nije najjasnije na čiji spas je mislio, na spas kućnog budžeta sigurno nije. Možda bi najbolje bilo da smesta pohrlimo u potrošnju i zaduživanje, a posle natenane razmišljamo o krajnjim dometima  makroekonomske misli Ekonomije Destrukcije.

Prigodno obeležavanju dana potrošača kao nekada,sad već zaboravljenog, praznika rada ( kad to beše,jel?) i potrošači dobijaju šansu da se požale medijima . Pa je nekome crk’o nov frižider, nekom se upalio uljni radijator, nekom su prodali TV bez digitalnog tjunera pa ne može da ostvari „pravo“ da uživa u Tijanićevom digitalnom servisu itd. Opet Tijanić se sprema da uruči čestitke potrošačima u vidu opomene pred utuženje (200.000 domaćinstava), ali pravo na izbor da se ne gleda javni servis i ne plaća pretplata se nešto i ne spominje. To je valjda izuzetak iz potrošačkog prava na izbor.

Sve to pomalo vređa inteligenciju pa sam osetio potrebu da se pridružim obeležavanju praznika potrošača prigodnom porukom.

Potrošnja je boles’!

Budite oprezni, jedno je  pravo na zadovoljenje egzistencijalnih potreba a nešto sasvim drugo tzv. pravo potrošača koje se tako dušebrižno nameće.

A zašto mislim da je konzumerizam opasna društvena boljka i kuda sve to naposletku vodi,o tome ćemo detaljnije i ozbiljnije u nekim narednim javljanjima.
*ilustracija preuzeta ovde

Post Navigation

%d bloggers like this: