Znanje je roba
Slobodan Jauković, pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje, koji je prošle godine zapanjio javnost izjavom „da studenti treba da se obrate Miškoviću da im plati školarine ili ako su već tako demokratski nastrojeni da se se obrate i Obami lično za plaćanje školarine“ na tribini „Da li je znanje roba?-O besplatnom visokom obrazovanju“ u CZKD-u u subotu nas je suočio sa činjenicom da znanje jeste roba ali i da je to posledica našeg izbora. Znanje je roba, kultura je roba, zdravlje je roba, sve je roba, profit je bog i to je ono što jeste.
Dodao bih kratko da ono što preduzimamo (i hoćemo li uopšte nešto preduzeti !?) u vezi sa onim što jeste je takođe naš izbor.
промена идеја! 
Znaš kako, znanje zaista jeste roba (ili kao čista moć kada se to do kraja ogoli) a to se ček ne odnosi samo na sadšnjost. Tako stvari funkcionišu hiljadama godina unazad.
Znanje jeste roba i to je posledica neselektivne primene neoliberalne ideologije u svim društvenim sferama pa i u obrazovanju. Interesantno je čuti pomoćnika ministra kako s jedne strane duboko prezire „kaubojski“ neoliberalizam a sa druge strane ga pedantno primenjuje.
Znanje je javno dobro i kao takvo ne bi smelo da potpadne pod opštu komodifikaciju, treba odrediti neku meru, balans.
Obrazovni sistem treba da teži da olakša pristup i uključi što više ljudi u razvoj baze znanja a ne da ga čini eksluzivnim i privilegovanim.
No, tokom studenske blokade se videlo koliko malo sluha i podrške u društvu ima za ovako važno pitanje.
Tacno je da je znanje roba, ali ova konstatacija nije razjasnjena. Znanje koje se stice za vreme skolovanja, ili prakse, je potencijalno znanje, koje ce da postane roba ukoliko putem uposlavanja se proda. Znaci znanje je roba jer ima mogucnost da bude prodato. Isti je slucaj i sa parama, i oni su roba jer sadrze mogucnost prodaje. I znanje i pare su cinioci rada. Oni imaju iste osobine, a to su: svoinski odnos, trzisni odnos, cena i vrednost. Ove osobine omogucavaju im da, osim robe, mogu i treba da budu i kapital. To je tako, jer ulazak u obavljanje posla /rada/ pravi se iz interesa. Iz same osobine proizilazi da interes sadrzi dva dela i to: pocetna cena, koja se ostvaruje na trziste rada /truda/ i trziste parama, u obliku place za radnike i kamata za gazde, i drugi dio interesa je putem ucesca u kranjem rezultatu- profita ili zagube. Pravo za takvo ucesce sadrzi se u to, sto ulazak u obavljanje posla zasniva se iz uloga koji imaju vrednost. Za trud, kad vec sasvima e jasno da ima cena, njegova vrednost je jednaka ceni, ili cena pretstavja parican izraz vrednosti truda. Ukoliko se sfati tako, sto do danas nije slucaj, raspodela profita onima koji su ga stvorili svoim ulogom koji ima vrednost, pretstavlja otstranjivanje greske sto su pravile dosadasnje i sadasnji sistem. Kapital se postaje, samo u slucaju kada cinioci rada: pare i trud ucestvuvaju u raspodeli profita /ili zagube/ uzimajuci za kljuc vrednost sa koim su ucestvovali u rad-posao. To je jedino ispravno resenje, iz kojeg proizilazi podnosljivii odnos izmedzu ponudu u traznju. Zbog prisvajanja profita u celosti od strane gazdama, nastaje pretvaranje kupovne moci, dio koj pripada radnicima, u proizvod ili uslugu, ili ponudu bez pokrice. Ta ponuda se trupa, posle koje usleduje kriza, a iz krize proizilaze ratovi, trazeci trzista, siromastva zbog zastoja i mnogo drugih posledica. U uslove kada ima razvoj, korist je veca, nego sada. Potrebno je ovo svacanje prvi da prihvate i primene radnici, koi kada im se ukaze prilika oni da otvore firme, da promene taj princip prisvajanja profita, ako zele da ne budu njihovvi radnici isti kao sto su bili oni.