промена идеја!

Archive for the category “Klub ličnih klasika”

Intervju sa Zigmuntom Baumanom – Bauk pobune

Živimo u vremenu (sličnom «interregnumu» starog Rima), koje je Gramsci nazivao «ad interim» (u međuvreme prim prev.), periodu koji je nemoguće da se dugo izdrži, odnosno u vrijeme u kojem stari načini po kojima su se odvijale stvari više ne funkcioniraju ili se čine neefikasnim, dok nisu još izmišljeni, a još manje iskušani u praksi, novi instrumenti. Sigurno živimo u periodu promjene koji ne možemo definirati periodom tranzicije, jer tranzicija znači prelazak od «ovdje» prema nekom «tamo», pa iako prilično dobro poznajemo «ovdje», odakle nastojimo pobjeći, nemamo nikakvog pojma o onom «tamo», kamo želimo stići, a da i ne spomenem da bismo tamo mogli biti dovedeni bez naše volje, kako zbog pogrešnih akcija, tako i zbog pomanjkanja aktivnosti. Tapkamo u mraku. Naše me ponašanje potsjeća na Diogenov odgovor, kad su ga pitali zašto uoči invazije Perzijanaca nastavlja da valja svoju bačvu (koja mu je služila kao kuća): «Vidim kako moji sugrađani oštre mačeve, zabrtvljuju prozore, barikadiraju vrata, pa sam odlučio da i ja napravim nešto…». Kako bismo zaustavili prijeteću ekonomsku i političku katastrofu i mi ne činimo ništa efikasnije od zabrtvljivanja prozora i valjanja bačve za zaustavljanje perzijske vojske.

u celini na >> http://noviplamen.net/2012/04/12/intervju-sa-zygmundom-baumanom-bauk-pobune/

povezani članci: zigmunt-bauman-glavni-izvor-straha-i-neizvesnosti-danasnjice-je-opste-odsustvo-kontrole/

Advertisements

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo    i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica. Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.  Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubiliOvo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991)

Glupost kao način življenja

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu:

Od ranog  detinjstva me je kopkalo jedno veoma važno pitanje: „Šta to ljude čini posebnim i jedinstvenim?  Postoji li neka osobina koju ne delimo sa životinjama?“ Prvi odgovor koji sam dobio je  da ljudi imaju dušu, a životinje je nemaju. Obzirom da sam voleo i još uvek volim životinje, to mi je zvučalo neobično i poražavajuće.  Nadalje, ako je Bog bio toliko milostiv, u šta sam takođe tada verovao, on ne bi vršio takvu diskriminaciju.  Zato nisam bio ubeđen u ovakav odgovor.

Manfred Maks Nif

Nekoliko godina kasnije, pod uticajem prvih učitelja, naveden sam na zaključak da smo mi jedina inteligentna bića, dok životinje raspolažu samo instiktima. Nedugo zatim sam shvatio da sam ponovo na pogrešnom tragu.  Zahvaljujući doprinosima etologije sada znamo da životinje takođe raspolažu inteligencijom.  Razmišljao sam dalje sve dok jednog dana nisam pomislio da sam konačno shvatio, ljudi su jedina bića koja imaju smisao za humor. Ponovo sam bio razočaran studijom koja pokazuje da čak i ptičice zbijaju pošalice  i međusobno se šegače.  Umalo sam odustao od daljeg traganja, već  u studentskom dobu, kada sam se obratio ocu sa ovom frustrirajućom dilemom.  On me je prosto pogledao i upitao: „ Zašto ne pokušaš sa glupošću?“  Premda me to isprva šokiralo, godine su prošle i sada zvanično mogu da objavim,  osim ako neko drugi ne položi pravo prvenstva,  da sam ja verovatno pronalazač  veoma važne i nove discipline – glupologije. Zato čvrsto stojim iza stanovišta da je glupost jedinstvena osobina ljudskih bića. Nijedno živo biće nije glupo, izuzev nas.

Naravno, ovakav stav može delovati čudno i kapriciozno na prvi pogled. Ipak, ja sam u zimskom semestru 1975.g. na Velesli koledžu (Masačusec) otovoren i za studente MIT-a održao kurs pod nazivom „ Ispitivanje prirode i uzroka ljudske gluposti“.  Dalo se pretpostaviti da će to biti veoma posećen kurs.  Ljudi su očekivali  da će ta predavanja biti veoma zabavna, što na koncu prvo i drugo predavanje i jesu. Tokom trećeg predavanja, učesnici su se uozbiljili i promenili u licu. Kako se kurs odvijao dalje  mi smo skupa otkrili da je u pitanju smrtno ozbiljna tema.

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva.  Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

povezani članci:

Erih From o revolucionarnom karakteru

Revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama.

Drugo što revolucionarni karakter nije, malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike.

Kritičko raspoloženje  je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani zdrav razum, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna.

Poslušnost nije patriotizam

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano.

On voli i poštuje život.

On je skeptik i čovek koji ima vere. On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti.

On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno.

On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima.

On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti.

On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera.

 To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe.

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Odlomci eseja Revolucionarni karakter Eriha Froma (u celini čitaj  ovde)


Henri Dejvid Toro- O dužnosti građanina da bude neposlušan

Od sveg srca prihvatam moto: Najbolja je vlada koja najmanje vlada, i voleo bih da vidim da se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: Da je najbolja vlada koja ne vlada. A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Vlada- u stvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju- podložna je zloupotrebi  i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju…

***

Vlada nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka,  jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoju predstavu o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za sopstveno dobro.  Moramo priznati da je to izvrsno.

***

Vlada je sredstvo pomoću kojega ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i , kao što je rečeno kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada.

***

Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak da se takvo što postigne.

Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period nije u tome što je ona, najverovatnije u pravu, niti što se manjini  čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina uvek odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta nije ne odlučuje većina, već savest?- u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima  na koja se može primeniti pravilo efikasnosti? Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim.  Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja imasavesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti?

***

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra dame ili triktraka, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje.  Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, možebiti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini.

Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost slučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine.

***

Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je neka radi. Škripanje će možda prestati- mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju te mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.

***

Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto,  a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenje, sam njen ustav je zlo.  Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena nabolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.

***

Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate.  Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svojom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio: A  šta ja da činim? – moj odgovor je: Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku. Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik da ostavku, revolucija je izvršena.

***

Konfučije je rekao: Ako se država rukovodi principima razuma , siromaštvo i nesreća su sramota; a ako se država ne rukovodi principima razuma bogatstvo i počast su sramota.

***

Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do  demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji mogući oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizilazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala u skladu sa tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekolicina živi daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju svoje dužnosti prema svojim susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.

Odlomci eseja O dužnosti građanina da bude neposlušan iz knjige  Valden -O građanskoj neposlušnosti  Henri Dejvid Toroa, američkog pisca i filozofa (1817-1862)

 

 

Snaga rođena iz istine i ljubavi

Satyagraha (na sanskritu satya– istina agraha-insistiranje, navaljivanje)  u slobodnom prevodu znači „sila istine“. U širem značenju je to filozofija i doktrina  nenasilnog,  građanskog otpora Mahatme Gandija.Prema ovoj doktrini  sredstva i ciljevi su nerazdvojni. Sredstva za postizanje cilja svezana su  sa ciljem. Otuda je kontradiktorno služiti se nepravednim sredstvima za postizanje pravednih ciljeva ili koristiti nasilje da se postigne mir. Kakva su sredstva takav je i cilj.

Istina podrazumeva ljubav.

Satyagraha- snaga rođena iz istine i ljubavi. *

iz Vikipedije- Slobodne enciklopedije

1.decembar 2011.g. Lu Rid & Filip Glas u kratkom filmu  Visible Shape ( u slobodnom prevodu Otelotvorenje)   kao podrška  Occupy Lincoln Center u Njujorku, nakon izvođenja  opere Filipa Glasa  Satyagraha   koja opisuje put nenasilne borbe mladog Gandija u Južnoj Africi.

6.decembar 2011.g–  Occupy London /Bank of Ideas podrška Thom Yorke (Radiohead) &  Robert 3D Del Naja ( Massive Attack)

Pseudoplagijat

Nisam kadar da shvatim zašto se na javne puteve ne puštaju ljudi koji nemaju pravo vožnje, dok na knjižarske police mogu da se probijaju u proizvoljnom broju knjige lica koja nemaju u sebi trunke pristojnosti – a da čak i ne govorim o znanju. Inflacija štampane reči izazvana je sigurno ekponencijalnim rastom broja onih koji pišu, ali u jednakoj meri i izdavačkom politikom.  Detinjstvo naše civilizacije bilo je stanje u kome su čitati i pisati umela samo izabrana, valjano obrazovana lica, i sličan kriterijum delovao je još i posle pronalaska štampe, a ako su čak i objavljivana dela glupakâ (što je valjda nemoguće u potpunosti izbeći), onda njihov broj nije bio astronomski, kao danas. Sada u poplavi šmire moraju da tonu vredne publikacije, pošto je lakše naći vrednu knjigu među deset loših, nego njih hiljadu u  milion loših. Uz to neizbežna postaje pojava pseudoplagijata- nehotičnog ponavljanja tuđih misli za koje čovek i ne zna da su tuđe.

Ne mogu da budem uveren da ovo što pišem nije slično nečemu što je već napisano. To je rizik vremena u kome je čovečanstvo eksplodiralo.

Stanislav Lem, Glas gospodara ( 1968)


Onkalo – skrovište za večnost

Divimo se i čudimo pred velelepnim građevinskim i inženjerskim poduhvatima drevnih civilizacija. Trudimo se da odgonetnemo njihovu svrhu i značenje. Pokušavamo da proniknemo u tehnologiju, motive i kulturu koja je za sobom ostavila te neporozne tragove u svetu u kome, čini se, sve nestaje bez traga.

Da, ljudski um i ruke su u stanju da sagrade ono što ni vekovi,  čak ni desetine vekova  neće uspeti da poruše. Ali šta je sa hiljadu vekova?  Nije li vek vekova van domašaja ljudskog uma pa i ruku?

Izgradnja legata moderne civilizacije Onkalo je zapravo već u toku u Finskoj. Izgradnja će trajati  narednih sto godina s nadom da će zadužbina odoleti zubu vremena narednih sto hiljada godina i da ga u tom okeanu vremena niko neće uspeti  ikada da  pronađe.  To nije hram, spomenik ljudskoj pameti  i superiornosti već je to jedina bezbedna gigantska  deponija radioaktivnog otpada, to je pokušaj da se zaštitimo od sebe samih. Diskretno i mistično svedočanstvo za posetioce iz budućnosti  o tome šta znamo,  znamo da ne znamo i ne znamo da ne znamo.

U ovom potresnom naučno-fantastičnom zapletu realnosti   koji doseže imaginaciju Stanislava Lema nastaje dokumentarno remek-delo  M. Medsena Into Eternity  koji  zajedno sa finskim neimarima iz tvrde stene i večite tame iskopava i  iznosi na svetlo dana teška i neodložna pitanja za modernog čoveka.

Da li znamo, kao vrsta, koja je prava  cena našeg načina života i da li smo spremni da je prihvatimo?

 

U slavu dokolice

Postoji saglasnost u našem društvu da radimo  malo i da je potrebno da promenimo radne navike i  radimo više. Političari, biznismeni, tajkuni, profesori, mediji , sveštenici, očevi i oci ne propuštaju priliku da istaknu  kako je uzrok slabih rezultata i opšteg neuspeha  slabo zalaganje i ukorenjene loše navike.  Najčešći recept koji nam prepisuju afirmisani  zapadnjački  doktori za uspeh je takođe  više rada. Čitava kampanja, s desna, s leva , iznutra i izvana će i ovde pre ili kasnije uroditi plodom i dovesti do preispitivanja odnosa prema radu, a posledično i do više uspeha.  Nije isključeno da će nas to dalje odvesti u  preispitivanje samog uspeha.

Evo zato,  prevencije radi i u susret Međunarodnom prazniku rada, odlomka iz  eseja Bertranda Rasela U slavu dokolice ( In Praise of Idleness) koji za promenu promoviše vrline dokolice. Pročitaj više…

Post Navigation

%d bloggers like this: