промена идеја!

Džeremi Rifkin o tome kako pokret 99% koristi lateralnu silu u stvaranju globalne revolucije

Prvi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Dešavalo se to i ranije, 1848. g. i 1968.g. Mladi sveta su okupirali ulice u protestu protiv nepravde i autokratskih režima i gramzivih poslovnih interesa zahtevajući osnovno ljudsko pravo da kao ravnopravni građani uzmu učešće u društvenim pitanjima.

15.oktobra, milioni mladih, njihovih roditelja i starijih pohrlili su na ulice velikih i malih gradova širom sveta kako bi osudili ekonomski sistem koji štiti 1% bogatih na račun  99% ljudi. Demonstranti su frustrirani nedostatkom poslova. Ljuti na vlade koje spasavaju globalne bankare i subvencionišu velike korporacije istovremeno ukidajući vitalne javne službe za srednju klasu i siromašne.  Takođe, oni su zabrinuti zbog klimatskih promena izazvanih industrijskom emisijom ugljen-dioksida koje sada prete da ugroze globalni ekosistem i pokrenu masovno odumiranje života na zemlji.

Nedavno sam imao priliku da  provedem  vreme sa brojnim organizatorima 15O globalnog protesta u Španiji i Italiji- zemljama u kojima su održani najmasovniji ulični protesti. Stekao sam jasan utisak da mladi ovih zemalja, kao i demonstranti  na Volstritu i širom sveta, žele  više od proste reforme postojeće političke i ekonomske prakse. Oni osećaju da je nešto suštinski pogrešno u načinu na koji je politički i ekonomski sistem ustrojen i počinju da tragaju za novom ekonomskom vizijom koja bi bila u stanju da ljudima vrati poslove, uspostavi model upravljanja sa boljim odzivom i zaštiti biosferu planete.  Pronalaženje te nove vizije zahteva razumevanje uticaja tehnoloških sila  koje ubrzavaju duboki društveni preobražaj.

Velike ekonomske revolucije u istoriji su se dešavale prilikom sudara novih komunikacionih tehnologija  sa novim energetskim režimom.  Novi energetski režimi omogućavaju ekspanzivniju i integrisaniju trgovinu. Prateća  revolucija u komunikaciji upravlja novim složenim komercijalnim aktivnostima koje su razvijene zahvaljujući protoku nove energije. U 19.veku pristupačna tehnologija štampanja  i uvođenje sistema javnog obrazovanja je oformila  pismenu radnu snagu i osposobila je da podrži  povećani obim komercijalnih aktivnosti koji je omogućen novom tehnologijom uglja i pare. To je dovelo do prve industrijske revolucije. U 20.veku, centralizovana električna komunikacija, prvo telefon, a kasnije i radio i televizija, su  postali medij za upravljanje još složenijom erom nafte, automobilizma i  masovne potrošačke kulture dajući joj karakter druge industrijske revolucije.

Stara vladajuća elita

Režim komunikacija/energija određuje način na koji su društva organizovana ali i način na koji su su plodovi trgovine i razmene raspodeljeni u društvu, način na koji se  politička moć sprovodi kao i način na koji uspostavljaju ukupni društveni odnosi. Prva i druga industrijska revolucija su nastale na vrhovima  najsnažnijih energetskih režima koji se mogu zamisliti. Fosilna goriva- ugalj, nafta i prirodni gas su izuzetni  energenti jer ih ima samo na određenim nalazištima. Oni zahtevaju značajne investicije u  vojno obezbeđenje ovih nalazišta  i konstantno geopolitičko upravljanje kako bi se obezbedila stalna dostupnost energenata. Oni takođe zahtevaju centralizovane, upravljačke i kontrolne sisteme, visoku koncentraciju kapitala kako bi se ta energija eksploatisala i dovela do krajnjeg potrošača.  Sposobnost akumulacije kapitala- suština modernog kapitalizma- je ključna za funkcionisanje sistema u celini. Centralizovana energetska infrastruktura, za uzvrat, određuje uslove za ostatak ekonomije, pospešujući slične poslovne modele u ostalim sektorima.

Naftna industrija je jedna od najkrupnijih industrija  na svetu. Takođe to je jedan  od najskupljih poduhvata za eksploataciju, obradu i distribuciju energije koji se može zamisliti.  Doslovno sve ostale ključne industrijske grane koje su izrasle iz naftne industrije i koje se hrane iz iste  slavine, kao  finansijski sistem, automobilska industrija, industrija električne energije, telekomunikacija…  su predodređene na  veličinu kako bi postigle sopstvene ekonomije obima i kao naftna industrija, zahtevaju ogroman kapital i centralizovanu organizaciju  kako bi uopšte funkcionisale.

Tri od četiri najveće kompanije u svetu danas su naftne kompanije, Royal Dutch Shell, Exxon Mobil i BP.  Pored ovih giganata postoji 500 kompanija koje reprezentuju sve ostale sektore i industrije sa ukupnim prihodom od 22 biliona $ (22 hiljade milijardi $) što je ekvivalentno jednoj trećini svetskog BDP-a (62 biliona $) i koje su nerazdvojno povezane i čiji opstanak zavisi od fosilnih goriva.

Razume se da su dobitnici naftne ere, uglavnom osobe iz energetskog i finansijskog sektora kao i oni koji su imali dobru stratešku poziciju tokom prve i druge industrijske revolucije. Oni su stekli izvanredna bogatstva.

2001. g. predsednici upravnih odbora  najvećih kompanija u Americi su zarađivali, u proseku 531 put više od prosečnog radnika, dok je 1980.g. taj odnos bio svega 1:43. Još strašnija je činjenica da je između 1980 i 2005, preko 80% povećanja prihoda u SAD završilo u džepovima najbogatijih 1% populacije.

2007.g.   najbogatijih 1% je prijavilo čak  23,5% od ukupne poreske osnovice, 1976. g. je njihovo učešće bilo svega 9%. U međuvremenu,  prihod prosečne porodice je u padu a siromaštvo u porastu.

Najpogodniji opis vertikalne organizacije ekonomskog života koji opisuje prvu i drugu industrijsku revoluciju je teorija kap-po-kap. To je ideja da kada  oni na vrhu industrijske piramide profitiraju, da će ostatak bogatstva naći svoj put dole ka malim biznisima i običnim radnicima i da će čitav ekonomski sistem biti na dobitku.  Niko ne poriče da je životni standard miliona ljudi  viši danas na kraju druge industrijske revolucije nego što je to  bio na početku prve industrijske revolucije, ali je nesporno  i da su se oni na vrhu nesrazmerno obogatili, prvenstveno u SAD,  gde  tržište ne poznaje  ograničenja  i gde se tako malo čini da se dobici industrijske razmene šire preraspodele.

( u nastavku – Nova ekonomska paradigma i kako  internet generacija koristi lateralnu silu u preobražaju političkog miljea)

Advertisements

Single Post Navigation

2 thoughts on “Džeremi Rifkin o tome kako pokret 99% koristi lateralnu silu u stvaranju globalne revolucije

  1. Nemojte tradziti da neko napravi preraspodela bogatstva. To se moze napraviti samo ukoliko drustveni sistem ispravi svoju gresku, zbog koju pravi pogresnu raspodelu. Pogresna raspodela nastaje zbog pogresnu ideologiju kapitalizma koja tvrdi /tako se i radi da rezultat rada- profit i gubitak /saldo profit/ pripadaju samo vlasnicima pare. To bi bilo tako, ukoliko rad se obavlja samo sa ulozenih para. Kada vec rad se obavlja i sa ulaganje truda, taj trud ima vrijednost isto kao i ulozene pare. Njegova vrijednost je u visini ostvarene neto place, sto i sam vlasnik priznaje . Znaci i ulozene pare /sopstvene i kreditne- uprosjecene/ i ulozeni trud /u vrijednosti ostvarene neto place/ su ciniteli rada. U koliko ucesnici u radu ne dobiju to sto ih sleduje, nastaje poremecivanje bogacenja /kupovne moci/, koje je uzrok raslojavanja. To sto se vlasnici parama bogate, nije iz pogresno prisvojenog dela iz truda-radnike, nego iz nihovog djela. Iako oni vrse prisvajanje , te pare idu kod njih, ali u vrijednosti tih para ostaje im roba nepotrosena. Na taj nacin stvara se visak ponude, koja je uzrok pojave krize. Na taj nacin, oduzima se mogucnost bogacenja truda- radnike, a i vlasnicima pare ogranicava se kapacitet razvoja, i sve dok se ne oslobde toga viska ponude ispot cene ili bacajuci u otpade, rad im se koci. Zato, to sto se tako pravi , ukoliko se dodze do saznanje, i se otstrani, nije na stetu nikome, a je u korist svima. Prema tome, vrijeme stvaranja nekakvih ubedzenja da je neko krivac, ukoliko se ovo razume, nema. Preostaje da se saznanje koje sam izneo objasni ljudima i vlasnicima parama, i promena usledi samo razumnim putem, jer dosta nam je pogrijesnih ideologija, koja su nanjeli ogromna steta i materijalna i ljudska.

  2. Nije mi jasno zasto toliko komplikujete objasnjenje raslojenosti na bogate i siromasne. Mora da shvatite da taj nacin poslovanja, kada ostvareni profit prisvajaju samo vlasnici parama, on razdvaja- raslojava. Evo zasto: Citajuci komentare, vidim da niko nezna pravi uzrok raspadanja Jugoslavije. Pravi uzrok jeste sto drustveni sistem – socijalizam bio je pogresan, isto kao sto je pogresan i sadasni sistem- kapitalizam. Greska je u tome, sto kada nova vrednost- profit prisvaja samo jedan cinitelj rada, u slucaju socijalizma trud /radnici/, a danas pare /gazde/, dolazi do razdvajanje /raslojavanje/ na siromasne i bogate i izmedzu lude i izmedzu drzave. Evo malo vece objasnjenje. Kapitalizam kao sistem, nije u krizi. Za uslove koje vladaju, a to su: robno – novcane odnose, kapitalizam pretstavlja nuznost, drugi izbor nema. Pojave drugaciji sistemi, su pogresan izbor. Problem je u tome, sto kapitalizam sve do danas nije uspeo da shvati, zbog cega rezultat njegovog funkcionisanja je: krize, ratovi, siromastva, bezposlica i druge posledice. To ne znaci, da kao sistem nevalja, pa treba ga srusiti, on jeste rusljiv kada radi na taj pogresan nacin, ali kada se uzme predvid nejgova nuznost onda ta rusljivost se odnosi na popravljanje. Za dobijanje saznanje, gdje se nalazi uzrok, /greska/ najsrecnija okolnost je desavanje pojave socijalizma. Ovaj sistem imao je za cilj da srusi kapitalizam. Sama cinjenica sto nije doslo do toga, a mnogo brzo srusio se je sam, to je dokaz-cinjenica da je bio pogresno ustrojen, tacnije njegova ideologija je bila pogresna. Kada vidimo rezultate njegovog funkcionisanja, koi baziraju na ideologije, a to je: da samo trud /radnici/ stvaraju novu vrednost /profit/ i oni treba da je prisvoje, proizislo je neprestanno povecavanje kupovne moci /potraznja/, a opadanje moci cinitelja rada- pare da stvori proizvode i usluge kao ponudu, koje odgovaraju takvoj potraznji. Zbog toga imali smo miliunsku inflaciju. Kada se uzme predvid, kakva je situacija danas, kada ideologija sadasnjeg kapitalizma tvrdi da novu vrednost – profit stvaraju samo pare /gazde/, a rezultat je smanjena kupovna moc /potraznja/, a cinitelj rada – pare, stvara proizvode i usluge sve vise i vise, koje ne odgovaraju prisutnoj potraznji. Ovo nam jasnije pokazuje, da taj nacin prisvajanja profita, samo od jednog cinioca rada je gresan. Taj nacin ne odgovara realnosti stvaranja profita, u socijalizmu se stvara manjak ponude, a u sadasnjem kapitalizmu visak ponude. Kada se taj manjak ili visak ponude poveca do granice izdrzlivosti, posle nje nastupa kriza. Prema tome, iz ova dva primera, slobodno i tacno moze se utvrditi saznanje /zakljucak/,a to je: Ako zelimo da se ostvaruje razvoj, on se nalazi u raspodeli profita /u slucaju zagube i zagube/ izmedzu cinioci rada, a to su: trud /radnici/ i pare /gazde/. Oni su zasluzni za stvaranja tog profita. Stvaranje profita je vezano sa ulogom koji ima vrednost, sa koim se ulazi u rad. Za gazde to je ulozene sopstvene i kreditne pare u proseku, a za radnike ulozeni trud u vrednost ostvarene place /neto placa/, za oba cinitelja na nivou obracunskog perioda. I gazde i radnike mogu da se nadzu u dvojnu ulogu, da imaju ulog i u vidu pare i u vidu truda.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: