промена идеја!

U slavu dokolice

Postoji saglasnost u našem društvu da radimo  malo i da je potrebno da promenimo radne navike i  radimo više. Političari, biznismeni, tajkuni, profesori, mediji , sveštenici, očevi i oci ne propuštaju priliku da istaknu  kako je uzrok slabih rezultata i opšteg neuspeha  slabo zalaganje i ukorenjene loše navike.  Najčešći recept koji nam prepisuju afirmisani  zapadnjački  doktori za uspeh je takođe  više rada. Čitava kampanja, s desna, s leva , iznutra i izvana će i ovde pre ili kasnije uroditi plodom i dovesti do preispitivanja odnosa prema radu, a posledično i do više uspeha.  Nije isključeno da će nas to dalje odvesti u  preispitivanje samog uspeha.

Evo zato,  prevencije radi i u susret Međunarodnom prazniku rada, odlomka iz  eseja Bertranda Rasela U slavu dokolice ( In Praise of Idleness) koji za promenu promoviše vrline dokolice.

Aušvic koncentracioni logor Arbeit mach frei

Kapija Aušvica Arbeit mach frei by Giulio Menna via Fotopedia

Kao i čitava moja generacija, i ja sam vaspitavan u skladu sa izrekom da dokon pop i goveda krsti i s đavolom tikve sadi. Obzirom da sam bio smerno dete, verovao sam u sve što su mi govorili, i stekao savest koja me je nagonila da vredno radim sve do sada. Iako je moja savest kontrolisala moje akcije, moja uverenja su pretrpela  revoluciju. Mislim da je previše rada ostvareno u svetu, i da je neizmerna šteta učinjena uverenjem da je rad vrlina, i da je ono što je potrebno  propovedati  u modernim industrijskim zemljama sasvim drugačije od onoga što se oduvek propovedalo.

Svi znaju za priču o putniku koji je u Napulju susreo dvanaest prosjaka koji su se izležavali na suncu (bilo je to pre Musolinija) i ponudio liru onome koji je najveća lenština među njima.  Jedanaest prosjaka je poskočilo za nagradu tvrdeći da njima pripada, ali je putnik liru dao dvanaestom  i tako postupio ispravno.  Ali u zemljama koje ne uživaju mediteransko sunce sa dangubom  je  teže, i potrebna je velika javna propaganda da se dokolica uzdigne i uspostavi.  Nadam se, da će  nakon čitanja sledećih stranica vođe YMCA ( Hrišćanska omladinska zajednica- protestantska  organizacija za sprovođenje hrišćanskih principa u praksu) otpočeti kampanju koja će podstaći mlade ljude da ne rade ništa.  Ako se to zaista i desi, nisam živeo uzalud.

Pre nego što istaknem argumente u odbranu dokolice,  moram da odbacim jedan koji mi je neprihvatljiv.  Uvek kada se neka situirana osoba, koja ima dovoljno za život, uhvati nekog svakodnevnog posla, podučavanjem ili slepim kucanjem,  prigovara joj se da na taj način uzima nekome hleb iz usta i da je to zato rđavo.  Ako je ovaj argument ispravan, sve što je potrebno za dangubu jeste da su nam svima usta puna hleba.  Ono što ljudi koji govore slične stvari olako zaboravljaju je da ono što čovek zaradi to i potroši, a kroz trošenje upošljava.  Sve dok čovek troši svoje prihode, hrani  istom količinom hleba druge koju je uzeo od njih zarađujući.  Pravi pokvarenjak,  iz ovog ugla posmatrano, je onaj koji štedi.  Ako svoju zaradu samo gura u čarapu, kao poslovični francuski seljak,  očigledno je da nikom ne daje  posla. Ako pak uloži svoju ušteđevinu, stvar je manje očigledna, a drukčije posledičnosti  nastaju.

Obično se ta ušteđevina daje na zajam  državi.  A ako uzmemo u obzir da se  gro troškova civilizovanih država odnosi na otplatu bivših i pripremu budućih ratova,  čovek koji pozajmljuje državi je kao  šekspirovski negativac koji unajmljuje ubicu.  Neto rezultat ekonomskih običaja čoveka je da uveća oružanu moć države kojoj pozajmljuje svoju ušteđevinu. Očigledno je da bi bilo bolje da je novac potrošio,  makar na piće ili kocku.

Mora se priznati, slučaj je sasvim drugačiji kad se ušteđevina investira u proizvodna preduzeća.  Kad ta preduzeća uspeju i proizvedu nešto zaista korisno, to se može odobriti i prihvatiti.  U današnje vreme, ipak, niko neće osporiti da su preduzeća uglavnom neuspešna.  To znači da veliki deo ljudskog napora, koji je mogao biti utrošen na zadovoljstva, je potrošen na proizvodnju mašina koje, proizvedene, leže beskorisno i  ne čine dobro nikome.  Čovek koji uloži ušteđevinu u preduzeće koje propadne povređuje i druge i sebe. Ako  potroši novac na recimo… zabavu svojih prijatelja, oni će (nadajmo se) biti zadovoljni ali i svi oni kod kojih je potrošio novac poput mesara, pekara, trgovaca i švercera. Ali ako potroši recimo na polaganje šina za šinsko vozilo u mestu u kome ćes se ispostaviti da nisu potrebna ili poželjna, on  je preusmerio masovan rad tamo gde ne donosi zadovoljstvo nikome.  Međutim, kad postane siromašan zbog promašene investicije biće smatran žrtvom nezasluženog peha,  za razliku od onoga koji je spiskao novac na zadovoljstvo drugih, koji će biti prezren kao neozbiljna i lakomislena osoba.

Sve ovo je samo uvod u  ono što želim da kažem krajnje ozbiljno,  a to je da velika šteta nastaje u modernom svetu od verovanja u vrlinu rada i da put ka sreći i prosperitetu vodi kroz njeno oragnizovano suzbijanje.

Advertisements

Single Post Navigation

6 thoughts on “U slavu dokolice

  1. Rekla bih, ispravan ugao gledanja na stvarnost.

  2. Mudra glava, uvek iznenadi.

  3. Bilo kako bilo… bez ideje nema uspeha… od dokolice pa do nobelove nagradice 🙂 a i šire haha

  4. savrseno i šerovano

  5. Povratni ping: Bertrand Rasel – Za šta sam živeo « promena ideja!

  6. Povratni ping: Bertrand Rasel: U slavu dokolice « Home

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: