промена идеја!

Sve što raste i treba da raste

Ovaj članak je odlomak   iz knjige Ričarda Hajnberga sa radnim naslovom Kraj rasta –  Prilagođavanjae novoj ekonomskoj realnosti (The End of Growth – Adapting to Our New Economic Reality) koja je u pripremi za izdavanje  u septembru 2011. godine . Izvorno je objavljen na veb lokaciji Post Carbon Institute.

Ekonomije su sistemi, i kao takvi , makar  u izvesnoj meri,  slede pravila analogna onima koji upravljaju biološkim sistemima.  Biljke i životinje nastoje da rastu brzo u povoju, ali zatim postignu manje ili više stabilnu veličinu u zrelosti. U organizmima, stopa rasta je uglavnom kontrolisana od strane gena, ali i od dostupnosti hrane.

U ekonomijama, rast je u vezi sa ekonomskim planiranjem,  ali i sa dostupnošću resursa –  pretežno energetskih ( „hrana“ za industrijske sisteme), kao i od kredita ( „kiseonik“ za ekonomiju).

Tokom 19. i 20. veka,  dostupnost jeftinih i obilnih  fosilnih goriva omogućila je dinamičnu ekonomsku ekspanziju. Ekonomski planeri su počeli da podrazumevaju ovakvu situaciju. Finansijski sistemi su usvojili očekivanje dinamičnog rasta kao obećanje prinosa na investicije.

Ali baš kao što organizmi prestaju da rastu,  prestaju i ekonomije.  Čak iako planeri ( društvena DNK regulacija)  diktiraju novi rast, u određenom trenutku povećani dotok „hrane“ i  „kiseonika“  mogu postati  oskudni.  Takođe je moguće da se industrijski otpad akumulira do te mere da biološki sistemi koji nose ekonomsku aktivnost ( šume, usevi, ljudska tela) postanu zatrovani i zagušeni.

Ipak, mnogi ekonomisti ne posmatraju stvari na ovaj način. Verovatno iz razloga što su vladajuće ekonomske teorije nastale tokom netipičnog istorijskog perioda konstantnog rasta koji se sada završava.  Ekonomisti prosto generalizuju na osnovu svog iskustva i znanja, oni ukazuju na decenije konstantnog rasta u prošlosti i projektuju to iskustvo u budućnost.  Pored toga, oni imaju i objašnjenje zašto su moderne tržišne ekonomije imune na ograničenja koja važe za biološke sisteme. Dva osnovna tumačenja  se oslanjaju na supstituciju i efikasnost.

Ako koristan resurs postane oskudan,  cena tog resursa raste, i to stvara podsticaj za korisnike da pronađu zamenu.  Primer, ako nafta postane dovoljno skupa,  energetske kompanije mogu proizvesti tečna goriva iz uglja ili mogu razviti energetske izvore o kojima se danas ni ne sanja.  Brojni ekonomisti teoretišu da je proces supstitucije beskonačan. To je deo magije slobodnog tržišta.

Povećanje efikasnosti znači ostvariti više sa manje.  U SAD, broj dolara (sa uklakulisanom  inflacijom)  stvorenih u ekonomiji po jedinici utrošene energije se povećao tokom prošlih decenija.  Količina energije u BTU (British Thermal Units)  potrebna za proizvodnju dolara BDP ( bruto društveni proizvod) pala je sa 20.000 BTU po dolaru iz 1949. g. Na 8.500 BTU po dolaru u 2008.g. Deo ovog značajnog povećanja efikasnosti  je posledica  preseljenja proizvodnje  u treće zemlje, koje troše ugalj, naftu, prirodni gas da proizvedu  dobra za nas. Da sami proizvodimo sopstvene patike i LCD televizore, mi bismo takođe morali da povećamo utrošak energije.  Ekonomisti ukazuju na poseban  oblik efikasnosti koji nije u direktnoj vezi sa energijom. Naime, proces identifikovanja najjeftinijih izvora sirovina i oblasti u kojima će radnici ostvariti produktivan rad za najnižu zaradu.  Kako povećavamo efikasnost, koristimo manje energije, resursa, rada, novca i postižemo više. To omogućava novi rast.

Pronalaženje zamene za iscrpljene resurse i podizanje efikasnosti  su bez sumnje efektivne adaptivne strategije tržišnih ekonomija.  Međutim, ostaje otvoreno pitanje koliko će ove strategije delovati u realnom svetu, kojim upravljaju prirodni zakoni  pre nego ekonomske teorije.  U stvarnom svetu, neke stvari nemaju svoju zamenu, ili su zamene preskupe, ili nisu adekvatne ili ne mogu biti dovoljno brzo proizvedene.  Efikasnost prati zakon opadajućih prinosa,  prvi dobici u efikasnosti su obično jeftini, ali svaki dodatni, granični dobitak teži da postane skuplji, sve dok dalji dobici u efikasnosti  postanu  preskupi.

Na kraju, nemoguće je iseliti više od 100% proizvodnje, nemoguće je transportovati dobra bez energije, i  ne može se pridobiti trud radnika i računati da će kupovati naša dobra ako ih mizerno plaćamo.

Za razliku od ekonomista,  većina naučnika ( prirodnih nauka) priznaju da se rast  bilo kog  funkcionalnog, ograničenog  sistema  u jednom trenutku mora zaustaviti.

U nastavku- Složeni rast i dva scenarija kraja

Advertisements

Single Post Navigation

One thought on “Sve što raste i treba da raste

  1. Vladante on said:

    „It’s the End of the World as We Know It (And I Feel Fine)“ R.E.M.

    Dobri clanci. Nije uludo protraceno vreme za prevodjenje. Sirim dalje.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: