промена идеја!

Kratka istorija napretka

Ronald Rajt u knjizi Kratka istorija napretka u  isto vreme i sa identičnom tezom  kao i Džered Dajmond u Krahu (vidi članak) poseže za arheologijom kao ultimativnim oruđem za rasvetljavanje izazova budućnosti, i kroz sudbine nestalih i opstalih civilizacija preispituje nosivost moderne civilizacije. Ako ne poznajete istoriju, to je kao da ste rođeni juče upozorio je Hauard Zin, a ispostavlja se da je istorija  civilizacije  toliko   kratka da se može zaključiti da je nastala upravo  juče. H.DŽ.Vels u ovoj raspravi cinično dobacuje …Čovek je najobičniji skorojević.  Otvarajući ovo kratko ali  jezgrovito putovanje kroz sudbine „drevnih“  civilizacija Ronald Rajt pokušava da pronikne odgovor na Gogenova pitanja kriptovana  u  čuvenoj slici :  Odakle potičemo? Šta smo? Kuda idemo?

U odlomku iz prvog poglavlja autor se bavi kulturnim  korenima i ograničenjima  dominantne, opšteprihvaćene ideje  progresa koji se uzdiže do  gotovo religijskih proporcija savremenog  mita i ideologije.

Naša civilizacija, koja obuhvata većinu svojih prethodnica, jeste jedan veliki parobrod koji juri u budućnost. Putuje brže, dalje i s više tovara od svih brodova pre njega. Možda nećemo moći da predvidimo svaku hrid i svaku opasnost, ali ako budemo čitali kompas, uvideli koliko smo napredovali, razumeli plan broda, sračunali broj nesreća i procenili sposobnost posade, mislim da možemo doneti mudru odluku u vezi s pravcem kojim treba da pođemo da bismo izbegli tesnace i ledene bregove što vrebaju na tom putu.

A verujem da to moramo učininti, bez odlaganja, jer previše je brodoloma iza nas. Lađa na kojoj smo sada nije samo najveća lađa svih Kratka istorija napretka Ronald Rajtvremena, ona je i ujedno i jedina koja je preostala. Budućnost svega što smo postigli, od razvoja naše inteligencije, zavisiće od mudrosti naših postupaka tokom sledećih nekoliko godina. Kao i sva druga stvorenja, i ljudi se probijaju u svetu učeći na svojim greškama; ali za razliku od drugih stvorenja, naše je prisustvo toliko gorostasno da su greške luksuz koji sebi više ne možemo da priuštimo. Svet je postao tako mali da nam se više ne može oprostiti nijedna velika greška.

Uprkos pojedinim događajima iz dvadesetog veka, većina ljudi koji pripadaju zapadnjačkoj kulturnoj tradiciji i dalje veruje u viktorijanski ideal napretka, uverenje koje je istoričar Sidni Polard jezgrovito definisiao 1968. godine kao  pretpostavku da u istoriji čovečanstva postoji jedan osnovni model promena… da se sastoji od promena koje se ne mogu preokrenuti i koje se odvijaju samo u jednom smeru, a da je taj smer smer poboljšanja. Sama pojava, na Zemlji, stvorenja koja mogu da formulišu takvu misao, ukazuje na to da je napredak zakon prirode: sisari su hitriji od reptila, majmuni pronicljiviji od volova, a čovek je najmudriji. Naša tehnološka kultura ljudski napredak meri tehnologijom: batina je bolja od pesnice, strela je bolja od batine, metak je bolji od strele. Došli smo do tog uverenja iz empirijskih razloga: zato što je imalo smisla.

Polard primećuje da je ideja materijalnog napretka veoma skorašnja- značajna samo tokom otprilike poslednjih trista godina- i da se blisko podudara s usponom nauke i industrije i s njim povezanim opadanjem tradicionalnih verovanja. Više i ne razmišljamo o moralnom napretku-kome je u ranijim vremenima pridavan najveći značaj- osim da pretpostavimo da ide podruku  materijalnim. Civilizovani ljudi, imamo običaj da mislimo, ne samo da mirišu bolje od varvara i divljaka nego se i ponašaju bolje od njih. Vratiću se na ovo u sledećem poglavlju  kada se budem bavio time šta se podrazumeva pod civilizacijom.

Naša praktična vera u napredak razgranala se i očvrsnula te postala ideologija – svetovna religija koja je, baš kao i religije koje je napredak osporavao, slepa za pojedine mane u svojim preporukama. Napredak je stoga postao mit u antropološkom smislu. Pod ovim ne podrazumevam verovanje koje je neubedljivo ili neistinito. Uspešni mitovi su moćni i često delimično istiniti.  Kao što sam napisao u jednoj drugoj knjizi: Mit je raspoređivanje prošlosti, stvarne ili izmišljene, u šablone koji potkrepljuju najdublje vrednosti i težnje jedne kulture… Mitovi su tako bogati značenjem da po njima živimo i umiremo. Oni su mape pomoću kojih se kulture upravljaju kroz vreme.

Mit o napretku nam ponekad dobro služi-nama koji sedimo za najboljim stolovima, u svakom slučaju- i možda će i ubuduće biti tako. Ali ja u ovoj knjizi tvrdim i da je napredak postao opasan. Napredak poseduje unutrašnju logiku koja nas može odvesti van svake pameti, te i do katastrofe. Zavodljiva staza uspeha može se završiti zamkom.

Advertisements

Single Post Navigation

14 thoughts on “Kratka istorija napretka

  1. Za koliko godina unazad ti znas o svojoj familiji? Poz.

  2. U knjizi se nalazi i jedna od misli koju cesto citiram:

    „Od prvog odlomljenog kamena do prvog istopljenog komada gvožđa trebalo je da prođe gotovo 3 miliona godina. Od prvog komada gvožđa do hidrogenske bombe, trebalo je da prođe samo tri hiljade.“

  3. peric on said:

    Ljudska rasa je samo jos jedan od „nedovrsenih“ proizvoda bioloske evolucije, nasli smo se na pramcu tog borda jer su Hominidi bili najuspesnija grana od svih primata, a sve zahvaljujuci pre svega razvoju hipotalamusa. Ako je ljudska vrsta deo te faze obrade, najbolji poluproizvod do sada, tj. ako je istina da ipak nismo anomalija Hominida (koja je zbog seksualnoh nagona zastranila u razvoju mozga) onda se nas celokupan napredak, socijalni, tehnoloski, bioloski, kulturni, svaki drugi, moze opisati samo kao odraz te fundamentalna potrebe prirode da stvori taj „finalni“ proizvod, kao jos jedna medjufaza na prelasku sa jedne evolucione stepenice ka drugoj. Ono sto me brine je da svaka nova stepenica nema obzira za prethodne.

  4. Interesantno viđenje,hvala na komentaru.
    Svakako da je čoveku ugodnije na istorijskoj nego na biološkoj vremenskoj skali jer na njoj deluje veći i značajniji, istorijska skala donosi i izvesnost, na njoj se lakše orijentiše (Odakle potičemo-Ko smo-Kuda idemo)Sve se to na biološkoj skali gubi i čovek dobija manje značajno i neizvesno mesto u evoluciji. Čovek i kada priznaje teoriju evolucije i dalje smatra da polaže eksluzivna prava na njen nastavak.

  5. peric on said:

    Jednim delom je i nedostatak svesti Homosapiensa o biološkoj skali (koja je jedina merodavna, a na koju on ozbiljno utiče) i doveo do toga da danas smatra da su eksluzivna prava njegova. A drugim delom i sama priroda „prirode“. Zapravo, veći deo onoga što mi zovemo „napretkom“ se u suštini sveo na stvaranje beskonačnog niza konformizama (otuda i kažemo „ugodnija“ mu je istorijska skala).

    Na najdubljem egzistencijalnom nivou, čovek ima potrebu da se odvoji od te prirode u kojoj je smrtan i slabašan, ili kako je to Uelmek rekao, od prirode u kojoj je svestan apsolutne besciljnosti sopstvenih težnji. U takvoj prirodi separacija (uz tehnološki konformizam) su jedino što mu preostaje dok čeka sopstveni kraj u evolucionoj obradi.

    Činjenica da danas i posle par milenijuma nauke, blizu 8 milijadi jedinki Homosapiensa veruje da je njihovu sopstvenu populaciju neko eksluzivno „stvorio“ i namenio joj čitav živi svet na njoj, samo govori još jednom koliko je bolna i teško prihvatljiva istina da je priroda ipak surovi diktator, fokusiran jedino na svoj nedovršeni „poluproizvod“.

    • „Na najdubljem egzistencijalnom nivou, čovek ima potrebu da se odvoji od te prirode u kojoj je smrtan i slabašan…“ Sklon sam da poverujem da je izvor te potrebe kultura koja je stvorena na mitu izvesnosti, pre nego odraz čovekove prirode. Ovih dana svi pratimo šta se zbiva u Japanu i na koji način se ova specifična kultura nosi sa iskušenjima. Imam utisak da je njihova tradicionalna kultura prilagođena na neizvesnost i surovu diktaturu prirode. Ako u ovome ima istine onda ima i nade.

  6. peric on said:

    Pod diktaturom prirode mislio sam više na širi skup faktora koji se ne odnose samo na prirodne nepogode. Pogotovo na naš problem prenamnoženosti, i na stvari kao što su biološki mehanizmi prirodne selekcije, pa do oblika dominacije i uspotavljanja socijalne strukture unutar populacije u kojoj počinje rasti konkurentnost. A u sve to onda uneti niz novih devijacija koje svakodnevno stvaramo…hmmm…najteže je čoveku uvek bilo da bude objektivan prema sopstvenoj vrsti.

    Takodje, slažem se da je Japanska kultura odličan primer nagona za opstankom i prilagodjavnjem koje iz njega proističe. To je prost i slikovit primer da biti „živo biće“ na Zemlji nosi ogroman teret, bez obzira i ako ono poseduje inteligenciju. Na žalost, ljudi postaju toga svesni tek kada se slučajno nadju (ili sami sebe dovedu) u takvu situaciju.

    Jedno pitanje, čitajući neke vaše članke vidim da gajite odredjen skepticizam prema tehnologiji. U kojoj meri smatrate da je njeno prisustvo bilo bitno kod Japanskog iskustva ?

    • Japanska tehnološka naprednost se tumači i kao rezultat okolnosti da su češće nego drugi morali da krenu iz početka, iz ruševina i iz pepela i učine dodatni napor u inovaciji i kvalitetu. A što se tiče ove nesreće, dejstvo tehnologije je opet dvojako, s jedne strane visoki tehnološki standardi gradnje su nesumnjivo spasli veliki broj života (ipak je to 9 st. Rihtera) a sa druge strane tehnološka katastrofa se nadovezala na prirodnu i preti dugoročnim posledicama. Čini se da je najjača karika tamo snaga zajednica koja opstaje i u uslovima kad tehnologija otkazuje.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: