промена идеја!

Sumrak u zemlji crnog zlata

Toliko medijskog prostora je utrošeno poslednjih meseci na otkrića Vikiliksa da javnost nije ostala uskraćena ni za najobičnije trivijalnosti i intrige koje su isplivale u tajnim diplomatskim depešama, ali zato najopasnija, najkrupnija i najstrože čuvana tajna koja je isplivala pre par dana je  izazvala  slab odjek u svetskim, a gotovo nikakav u domaćim medijima. Eto dobrog povoda da  kao bloger konkurišem za krišku novinarskog hleba i okušam se u pružanju odgovora na pitanje kako je to  moguće i zašto je informacija koju su domaći mediji bukvalno prespavali toliko važna.

O čemu se zapravo radi?

Još 9. februara  Vikiliks je obelodanio depešu  iz  ambasade SAD  u Saudijskoj prestonici Rijadu u kojoj se  visoki rukovodilac kompanije ARAMCO (najveća naftna kompanija na svetu u državnom vlasništvu)  Saddad Al-Husseini  poverava američkim diplomatama da su zvanični, državni izveštaji o ukupnim rezervama nafte u Saudijskoj Arabiji precenjeni za čitavih 40%  ili 300 milijardi barela nafte.  Uopšte ne morate biti stručnjak za energetska pitanja da bi ste razumeli koliko je ova informacija zapravo teška i opasna , potrebna je opšta  informisanost i evo ukratko nekoliko smernica za razumevanje problema i dalje istraživanje.

Naftonosno polje Živimo u eri energije fosilnih goriva. Otkrićem fosilnih goriva i načina njene primene stvorena je iz temelja savremena industrija, transport i dinamična privredna aktivnost koja je omogućila permanenti rast privrede.  Primenom energije fosilnih goriva došlo je do zelene revolucije  u poljoprivredi  na polju  mehanizacije i veštačkih đubriva. Intenzivna poljoprivredna proizvodnja danas u svim fazama toliko  zavisi od nafte da se  moderna poljoprivreda definiše kao proces pretvaranja nafte u hranu uz upotrebu  zemljišta. Naravno, zelena revolucija je dovela do eksponencijalnog rasta stanovištva na planeti.  Veza između hrane i nafte je nesporna ukoliko uporedimo svetske trendove  cene nafte i hrane. U januaru ove godine cena nafte je skočila preko 100$ za barel a cene hrane su zabeležile najviši indeks od kad se globalno prati cena hrane, tačnije od 1991. godine.  Bez obzira na tržišna kolebanja ništa nije jasnije nego da bez jeftine nafte nema jeftine hrane. Toliko jednostavno, a u suštini veoma opako ako uzmemo u obzir da je nafta ograničnen resurs i da eksploatacija ne može trajati doveka, pogotovu ne u uslovima eksponencijalnog rasta potrošnje koji je nesporan. Ekonomije Kine i Indije  gaze krupnim koracima napred , stvarajući  dodatni pritisak na tržište.  Kina je u decembru recimo pretekla Japan i pitanje je dana kada će prestići i američku privredu. U suštini,  svedoci smo globalnog takmičenja u potrošnji.

Šta je Peak Oil zapravo ?

Peak Oil je trenutak u kome je postignuta maksimalna stopa ekspolatacije nafte  na globalnom nivou, nakon čega dolazi do postepenog ali konačnog  pada maksimalne svetske produkcije nafte. Da li to znači da će nestati nafte? Ne, to je uobičajena pogrešna interpretacija ove teorije.  Peak oil znači da je tačno polovina ukupnih rezervi nafte na planeti već potrošena i da je to kraj ere jeftinih fosilnih goriva a ne kraj ekspolatacije fosilnih goriva uopšte. Nakon tog zamišljenog trenutka, cena goriva počinje nezaustavljivo da raste, jer svetski kapaciteti nisu u stanju da zadovolje rastuću  tražnju. Dalje ekonomske implikacije ovog scenarija su donekle predvidive, globalno takmičenje se završava i ulazi se u sve dublju globalnu  recesiju. Promene koje će nastati će biti nagle i dramatične, pre nego blage i evolutivne.  Traganje za alternativnim, održivim izvorom energije ne obećava u kratkom roku zamenu za fosilna goriva, ni u pogledu količine a pogotovu ne u pogledu cene. Po svemu sudeći, sledi nam bolnija tranzicija nego što su kroz istoriju bile tranzicije sa drva na ugalj i sa uglja na naftu. Predsednik Obama zato požuruje produkciju električnih automobila, plan je da se do 2015. vozi  milion elektromobila  na američkim putevima (samo?). Nisam čuo da postoji plan za  električne traktore, kombajne i uopšte tranziciju poljoprivrede kad se era jeftinih goriva završi.

Uzmimo primer aktuelnog Egipta i peak oil-a. Nekada respektabilan izvoznik nafte na svetskom tržištu je doživeo maksimum proizvodnje 1996. i sada dolazi u poziciju da nije više  u stanju da zadovolji ni sopstvene potrebe za naftom već mora da se orijentiše na uvoz.  U međuvremenu populacija je narasla sa 27.8 miliona 1960. na neverovatnih 81.7 miliona stanovnika 2008. godine.  Negativni efekti duple ekponencije su se već  manifestovali na ulicama. Bez obzira ko nasledi diktatora, diktatura ovih činjenica sleduje svakoj ma koliko demokratskoj novoizabaranoj vlasti. Nije teško razumeti da sličan razvoj događaja u pogledu, nafte-hrane-stanovništva sledi globalno i bez izuzetka. Svakako prve su na udaru,  mnogoljudne zemlje koje su u poziciji da moraju da uvoze i naftu i hranu.

Naravno, postoje i brojni stručni oponenti peak oil-a koji u argumentaciji variraju od stanovišta da ne postoji kraj ekspolatacije nafte i da se nafta brzo  obnavlja u zemljinoj kori do onih koji se uzdaju u nove efikasnije tehnologije u ekspolataciji nafte koji peak oil trenutak mogu da odlože. Prvo tumačenje je blago rečeno nenaučno, a drugo  pokazuje suštinu nerazumevanja fenomena peak oil-a jer efikasnijim načinima eksploatacije se samo brže stiže do maksimuma produkcije.

Drugi deo problema peak oil-a ( koji nas polako vraća ka Vikiliksu i Asanžu) jeste činjenica da niko tačno  ne zna kada će peak oil nastupiti, pa ni najbolje informisani stručnjaci za pitanja energije jer niko ne zna tačne rezerve .  Ukupne rezerve nafte su strogo čuvana tajna i predmet manipulacije u procenama i osnov za tomove knjiga posvećenih peak oil-u i protiv njega. Gde jedni nastoje da na osnovu infomacija koje imaju utvrde globalni peak oil trenutak, a drugi uz pomoć zvaničnih statistika prikažu drugačiju sliku koja ima za cilj zaštitu određenih interesnih grupa. U međuvremenu, svi se skupa  vozimo u automobilu koji nema signalnu lampicu na osnovu koje možemo da znamo da ćemo uskoro ostati bez benzina.

Peak oil se već manifestovao u brojnim zemljama proizvođačima i izvoznicima nafte, pre svega u SAD-u kao najvećem potrošaču,. Nije tajna da je američka adiministracija odavno očajna za jeftinom energijom, toliko da su posegnuli duboko u Meksički zaliv po naftu što smo videli kako se završilo. Očigledno da je nije bilo kopnu, obali i u vidokrugu.  Rusija se udružila sa BP-jem u eksploataciji nepristupačnih nalazišta na Artiku. Ne iz razloga što žele da bele medvede oboje u crno,  ili što imaju potrebu da buše već zato što zajedno mogu da isfinansiraju i izvedu  tako složeno i nepristupačno nalazište jer pristupačnijih nema. Brazil je ogromna prostranstva zasadio trskom za proizvodnju bio-etanola ali se postavilo pitanje šta jesti.

Saudijska Arabija je poslednja naftna oaza koja je  sa svojim super-poljima ulivala sigurnost ostatku sveta da će  u svakom trenutku uspeti da ispumpa dovoljno nafte i odagna košmar peak oil-a.  Naravno, u skladu sa pravilima ekonomskih igara Saudijskoj Arabiji  je u interesu da ohrabri investicije preuveličavajući dostupne rezerve nafte i to  za čitavih 40%.  Poslednja finansijska kriza koja je svet gurnula u recesiju iz koje se još nije izvukao je takođe rezultat igrarija na finansijkom tržištu, ali u poređenju sa ovih 40% virtuelne nafte može se desiti da zaboravimo da se finansijska kriza iz 2008. uopšte i desila.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, ovo otkriće Vikiliksa je najveće i najvažnije otkriće do sada , bez obzira na slab medijski odjek. Živimo u „informatičkom“ društvu u kom se od čitavog čovečanstva krije  sudbinski važna informacija o ukupnim rezervama nafte. To je nešto što globalna  javnost ima pravo da zna i to ne samo u slučaju nafte već i svih ostalih  važnih resursa. Sad znamo da će se to desiti   za tih 40% ranije  pre nego kasnije i da je „zlatnom“ dobu  jeftinih fosilnih goriva kraj.

Gonjeni Džulijen Asanž je ovom informacijom zaista zadužio čovečanstvo, a konačni sud će i onako,  umesto Nobelovog komiteta, doneti vreme.

Advertisements

Single Post Navigation

5 thoughts on “Sumrak u zemlji crnog zlata

  1. Prve najave kraja ere fosilnih goriva, ali i prvi olimpijski skokovi cene naftnif derivata, plasirani su pre oko tri – četiri decenije. (Stariji čitaoci će se setiti da je postojao sistem par – nepar po kojem su jednog dana samo vozila čiji se registarski broj završavao sa parnim brojem vozila drumovima, a sutradan ekipa sa neparnim brojevima i tako do kraja tog dugog serijala.)

    Moja generacija je rasla u uverenju, odnosno tako smo učeni u školama i po fakultetima, da nafte ima dovoljno do 2030. godine – nešto manje ili više. Dakle, za mene je ovo što vidim danas iznenađenje, ne Vikiliks – i inače sam pobornik stava da je to Vikiliks glavni grad virtuelne države u kojoj dečak Asanže viče „Car je go!“. Jeste, znamo svi to odavno…

    Dakle, uz poštovanje za odlično napisan post i kvalitetnu kandidaturu za novinarski posao (mada ti taj hleb ne preporučujem) nevoljno moram da primetim da je svako ko je hteo odavno mogao da zna priču o poslednjim kapima nafte.

    Nevolja je što ljudi ne žele da čuju takve stvari! Zato ih nisu pažljivo slušali pre skoro pola veka, zato ih neće slušati ni danas.

    Neverovatna promena izgleda Šeron Ston daleko je zanimljivija. Priznaću, i meni.

    • Istina je, još 1956. je profesor Habert ustanovio čuvenu „krivu“ a jedan drugi profesor zaključio da je najveća opasnost po čovečanstvo nesposobnost većine da razume prostu aritmetiku tj. eksponencijalnu funkciju. Sad da li je nesposobnost ili sklonost ka ignorisanju činjenica nije bitno jer se i jedno i drugo teško leči. Opet oni koji su pratili priču uzdali su se da makar „šeik nije go!“ 🙂

      Hvala na komentaru i (esnafskoj oceni) 😉

  2. Dugoročno, nuklearna energija je jedini odgovor. Šteta samo što ju je gomila nju-ejdž i eko fananatika demonizovala bez ikakvih ozbiljnih argumenata.

  3. i da, taj asanž je najobičniji šarlatan. međutim, bio bio bih licemer kada bih rekao da mi cela ta frka oko njega nije zabavna.
    veoma zabavna.

    • @vrabac I ako stavimo po strani ekološki hazard eksploatacije nuklearne energije, jasno je da je po sredi totalitarna tehnologija koja podrazumeva postojanje centralizovane, monopolizovane/državne strukture koja ima pristup resursima i finansije da na skupom razvoju potencijala nuklearne energije radi i to samo u uslovima dinamičnog ekonomskog rasta. Recesija je veća pretnja za nuklearnu energiju nego, kako kažeš eko-fanatizam. Trenutno se oko 15% energije dobija iz nuklearnih elektrana a zalihe uranijuma se procenjuju na 100 godina pri sadašnjoj stopi eksploatacije (nap. ako ne bude permanentnog rasta eksploatacije). Tako da se i tu radi o potrošivom resursu baš kao i u slučaju nafte. Mada, ne bi bilo čudo da ponovimo istu konstrukcijsku grešku i ponovo sagradimo kulu od karata.
      Hvala na komentaru.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: