Štek

Sređivanje fioke za lična dokumenata, rešenja, ugovore, račune, žalbe i presude i kojekakve sitnice  što se vremenom nakupe,  mi je uvek bila mrska rabota.  Danas sam uspeo da se nakanim i počnem,  i tu je naravno poispadalo svašta na svetlo dana.  Nisam očekivao naknadu za uložen trud, ali je stigla u vidu isečka iz nekog kulturnog dodatka na požutelom novinskom papiru.  To je pesma Rista Vasilevskog „Varvari“.  Ova sitna duševna ušteđevina  je sve što trenutno imam da podelim. Čitamo se!

Varvari

Varvari ne moraju doći niotkud

mogu se roditi pored nas,

živeti sa nama,

čak i u istoj postelji.

Jednostavno ih je rođenje usmerilo,

naučilo čemu nas nije,

odredilo im meru

koju teško prihvatamo.

Tako postaju najbliži zlu,

zlo koje čine godi im,

a da toga, možda, nisu svesni.

Ali, svi sukobi i ratovi,

koliko su dolazili spolja,

toliko su stizali iznutra,

koliko su ih izazivali drugi,

toliko smo ih mi prihvatali.

Nije da nas nije bilo u njima,

i žrtava koje nismo  i mi izazvali.

Lice varvara niko ne vidi

u ogledalu u kome se sam ogleda.

Najbolje ga vidi na drugome,

kao što se oružje najbolje vidi

u tuđoj ruci.

O svojoj smrti

niko nije govorio

kao što je činio o tuđoj,

naročito onoj bliskoj,

ma ko da ju je izazvao.

Niko ne priznaje zločin

koji je učinjen drugome,

svako ga pravda,

time što ga je učinio.

Tako, varvari,  izdržavaju

među tolikim varvarima.

Risto Vasilevski

Ipak, to nije sve iz poetskih rezervi, na isti način je isplivala  i Vislava Šimborska sa pesmom „Saobraćajna nesreća“  u prevodu Biserke Rajčić, pa ću i nju da isheklam ( mislim pesmu).

Saobraćajna nesreća

Još uvek ne znaju

šta se pre pola sata

dogodilo tamo, na putu.

Na njihovim satovima

vreme takvo je kakvo je,

popodnevno, četvrtačko, septembarsko.

Neko cedi makarone.

Neko sakuplja lišće u bašti.

Deca cičeći trče oko stola.

Nekom mačka dopušta da je miluje.

Neko plače-

kao i obično pred

televizorom,

kada rđavi Dijego vara

Huanitu.

Čuje se kucanje-

ništa naročito, komšinica donela pozajmljeni tiganj.

U dubini stana zvoni telefon-

trenutno u vezi sa oglasom.

Ako bi neko stao na prozor

i pogledao u nebo,

već bi mogao da vidi oblake

donete iznad mesta nesreće.

Istina pokidane i razbacane,

ali to je kod njih bilo na dnevnom redu.

Vislava Šimborska,

(iz zbirke „Dve tačke“, KOV, Vršac,2006)

i za kraj pesma Radomana Kanjevca sa kojom je ovo neobično štekanje poezije iz novina  zapravo i počelo.  U svakom slučaju,nije bilo uzalud 😉

Kad sam najviše sam

Kad sam najviše zadužen

i kad bi me svaki trošak odveo  pravo u pakao

Ja svratim u prvi otmeni restoran

I na sopstveno iznenađenje poručim najskuplje piće

I svoje omiljeno jelo sa nekim retkim pečurkama

Kad sam najviše umoran

Umesto da prelistam novine i legnem da se odmorim

Ja tek tada počinjem da planiram

Stihove rasparene i opuštene kao mladi,  raspevani vojnici

Kad najviše žurim

Osećam neodoljivu potrebu

Da sednem na prvu klupu

i nahranim golubove

Kad sam najviše besan

Umesto da vičem ili gušim u sebi osećaj povređenosti

Najradije bih se izvinio vinovniku

Zbog toga što je nakratko probudio moju rapsodičnu prirodu

Kad sam najviše srećan

Osećam neku melanholiju

Jer ne mogu da verujem da će taj osećaj trajati

Duže nego što je pisano u zvezdama i planetama

Kad sam najviše tvoj

Tek tada uključi svoje prislušne uređaje

Satelitske snimke i profesionalne doušnike

Jer ono malo slobode što mi je preostalo

Pokloniću prvoj slučajnoj prolaznici

Sa kojom ranije ne bih delio ni sedište u autobusu

Kad sam najviše sam

Osvrnem se na bolji deo svoga života

I shvatim da ni dobro, ni loše

Ako je čovek pošten prema sebi, nije bilo uzalud.

Radoman Kanjevac

Single Post Navigation

← Older Entry

Newer Entry →