Lepota zveri (o čoveku i tehnologiji)
Postalo je zastrašujuće očigledno da je naša tehnologija nadmašila našu ( ljudsku) prirodu.
Albert Ajnštajn
Stepen razvoja jedne civilizacije merimo stepenom razvoja tehnologije . Društveni progres je nezamisliv bez razvoja tehnologije, a prosperitet tehnološki naprednih društava sasvim izvestan. Za gotovo sve važnije tekovine i blagodeti modernog života možemo da zahvalimo nauci i tehnologiji, ipak , sve češće se čuju i sasvim suprotni doživljaji tehnologije. Sve više je onih koji u tehnologiji vide pretnju. Tehnologiju optužuju da je vodeći krivac za narastajuće ekološke nevolje, za nuklearni hazard, za dramatično nestajanje biljnog i životinjskog sveta, masovnu eksploataciju ograničenih resursa, nove etičke dileme i krajnje neizvesne perspektive čovečanstva. Dakle, jednima je dobra , drugima loša, dok će velika većina reći da tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša, već neutralna, jer smo mi ti koji biramo na koji način je koristimo. Tehnologija nije neutralna, to je zabluda jer ona je moć na zemlji, a za tu moć se nešto moralo žrtvovati (pitati Fausta). Kad se zapitamo kolika bi bila moć kompanija, kapitala i vojski sveta , bez tehnologije, shvatimo koliko je taj uticaj značajan i koliko je tehnološki sistem neodvojiv od sistema globalne moći i kapitala. Moć korporacija i kapitala izvire iz tehnologije kojom raspolažu. Oni koji raspolažu naprednom tehnologijom prirodno diktiraju trendove njenog razvoja, a da li su u stanju da ih kontrolišu sasvim je drugo pitanje.
Države, vlade (čak razvijenih zemalja) , globalne interesne grupe i poslovni lobiji su i sami sve češće u nemilosti tehnologije. Uzmimo primer EU koja se poslednjih 15 godina iz etičkih razloga suprotstavlja genetski modifikovanoj hrani. Od ove godine EU menja zakonsku regulativu i korak po korak ide ka potpunom uvođenju GMO i izjednačavanju GM sa prirodnom hranom . Prvo je odobreno eksperimentalno uzgajanje GM krompira za stočnu ishranu, sada se već se najavljuje prepuštanje odluke zemljama članicama da li žele genetski modifikovane useve na svojim poljima i trpezama. Razlog za iznenađujući zaokret u politici se ne krije, EU otvoreno priznaje da je na to primorana zbog nedopustivog tehnološkog zaostajanja za SAD, Kinom, pa čak i Brazilom i Indijom na polju biotehnologije. Tehnološki imperativ je tako za svega deset godina slomio otpor, nadvladao političku volju i etička načela veoma moćne zajednice država.
Kako se onda odnositi prema tehnološkoj stihiji koja se manifestuje i kao jedino pouzdano sredstvo koje nam pruža sigurnost ,mir i koja nas štiti u neizvesnom, ponekad neprijateljskom svetu u kom smo se našli, a takođe i kao otuđena sila koja nas gura ka ambisu iza tačke bez povratka?
Imamo jednako puno razloga da slavimo i proklinjemo kako onog uplašenog i usamljenog pretka iz doba paleolita tako i usamljenog i odvažnog astronauta na kosmičkim putovanjima što su nas postavili pred ovakvu dilemu . I tehnoutopisti i transhumanisti baš kao i novi ludisti i anarho-primitivisti imaju puno argumenata u odbranu svojih uverenja.
Tehnološki optimisti za svaki problem nude isključivo tehnološka rešenja koja indukuju nove i često još veće probleme dok primitivisti zagovaraju konačno odbacivanje tehnološkog i ekonomskog sistema u celosti kao jedini spasonosni put. I zaista, neki od problema će biti tehnološki zaobiđeni i preskočeni (pre nego rešeni). Recimo jednog lepog dana će biti uspotavljen globalni sistem klimatskog inženjeringa koji će jednom zauvek rešiti problem viška CO2 u atmosferi i podariti nam nešto lepog vremena. Naravno teško bi bilo predvideti na koji način će osetljiv klimatski sistem odreagovati na ovu složenu ljudsku intervenciju ali za razmišljanje neće biti vremena, kad hirovi klimatskog poremećaja postanu nepodnošljivi. I biotehnologija ima gotova „rešenja“ za globalno zagrevanje u vidu genetski-modifikovanih biljaka otpornih na ekstremne klimatske uslove, jedna prednost a milion fatalnih nedostataka o kojima je na ovom blogu već bilo reči . Nanotehnologija u svojim zavodljivim obećanjima ide i dalje, jednog lepog dana će sve ekološke brljotine biti ispravljene na molekularnom nivou (!) . Po njihovom shvatanju tehnološka revolucija je nastavak, prečica prirodnog toka evolucije koja vodi čoveka ka transhumanim perspektivama. Rešenja su iza ugla, ali samo u naučno-popularnim programima. Realnost poprima ozbiljne sive tonove, i uvek je dobro plasirati malo ružičastih perspektiva.
Neo-primitivisti poput Ted Kaczynski-a i njegovi anarho-sledbenici jedino rešenje vide u obračunu sa tehnološkim sistemom, pre nego sa političkim ili ekonomskim. Ted Kaczyinski je napustio univerzitet i svoju uspešnu karijeru matematičara (IQ 167) i odlučio da se povuče u divljinu i osamu u trenutku kada je shvatio kuda civilizacija srlja podstaknuta dramatičnim tehnološkim progresom. Sticajem okolonsti i njegova divljina je zahvaćena ubrzanim razvojem i u trenutku kada je zatekao buldožere koji su promenili opis njegovog omiljenog pejzaža krenuo u rat sa tehnološkom civilizacijom još davne 1978.godine. On tada otpočinje seriju uradi-sam terorističkih napada u vidu paket bombi upućenih na adrese naučnih institucija i avio-kompanija. 3 žrtve i 23 ranjene osobe je bilans njegovih napada koji su trajali čitavih 15 godina. 1995. godine je uspeo FBI da uceni da će prestati sa napadima ukoliko se u vodećim dnevnim listovima u celosti objavi njegov esej (od 35000 reči!) poznatiji kao Unabomber Manifesto u kome obrazlaže svoje motive i poglede na svet . Na osnovu teksta je identifikovan i uhapšen, nakon toga i osuđen na doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja. Ipak, njegove ideje nisu ostale bez odjeka u javnosti jer sam tekst odaje intelektualno briljantnu ličnost pre nego psihopatu i masovnog ubicu. Njegove reči sada zvuče još stvarnije nego u vreme kada su napisane i objavljene, za razliku od njegovih metoda i postupaka.
Evo uvoda u Unabomber Manifesto koji skicira radikalno drugačiji pogled na industrijsko-tehnološku revoluciju:
Industrijska revolucija i njene posledice su propast za ljudski rod. Očekivani životni vek jeste produžen nama koji živimo u razvijenim zemljama, ali je društvo destabilizovano, život je postao isprazan, a ljudska bića podvrdgnuta poniženjima, koja prouzrokuju širenje duševne patnje ( u Trećem svetu i fizičke, takođe). Životnoj sredini je pričinjena ozbiljna šteta. Nastavak razvoja tehnologije će situaciju samo pogoršati. Sasvim izvesno će ljudska bića biti izložena još većim poniženjima a životnoj sredini pričinjena još veća šteta. Vrlo verovatno će dovesti do još većeg društvenog razaranja i duševne patnje, a može dovesti i do fizičke patnje čak i u razvijenim zemljama.
Industrijsko-tehnološki sistem može preživeti ili krahirati. Ako preživi, mogućno je da će dostići nizak duševne i fizičke patnje, ali tek nakon što prođe kroz dug i veoma bolan period prilagođavanja i isključivo po cenu trajnog svođenja ljudskih bića i ostalih živih organizama na nivo tehničkih proizvoda i prostih zupčanika u socijalnoj mašineriji. Šta više, ako sistem preživi, posledice će biti neizbežne. Ne postoji način da se sistem reformiše ili prilagodi na način da zaštiti ljude od gubitka dostojanstva i autonomije.
Ako sistem doživi krah, posledice će takođe biti veoma bolne. Ali što se sistem snažnije razvija to će i posledice sloma biti kobnije, otuda je bolje da propadne ranije, pre nego kasnije.
Mi se, otuda, zalažemo za revoluciju protiv industrijskog sistema. Ova revolucija može ali i ne mora podrazumevati upotrebu nasilja, može biti nagla ali i relativno postepena tokom nekoliko decenija. Mi to ne možemo predvideti. Ono što možemo je da grubo skiciramo postupke koje treba da preduzmu svi oni koji mrze industrijski sistem za pripremu revolucije protiv ovakve društvene forme. To neće biti politička revolucija. Njen cilj nije svrgavanje vlada već ekonomske i tehnološke osnove savremenog društva.
U ovom manifestu skrećemo pažnju na samo neke od negativnih razvoja događaja izraslih iz tehnološko industrijskog sistema. Neke druge tek spominjemo ili uopšte ne uzimamo u razmatranje. Iz praktičnih razloga mi ograničavamo diskusiju na oblasti kojim se ne posvećuje dovoljno pažnje u javnosti ili one u kojima smatramo da imamo šta novo da dodamo. Na primer, obzirom da postoje razvijeni pokreti za zaštitu životne sredine i divljeg sveta, malo pažnje ćemo posvetiti degradaciji životne sredine ili uništavanju divlje prirode, iako smatramo da su ove teme od najvišeg značaja…
Iako u zatvorskoj ćeliji, Ted Kaczynski je u junu ove godine podstaknut tehno-ekološkim katastrofama i događajima izdao knjigu Tehnological Slavery u cilju podsećanja javnosti da se njegova predviđanja i strepnje u velikoj meri ostvaruju. Naravno,anarho-primitivisti nisu usamljeni u otporu prema tehnološkim izazovima. Pod sve većim pritiskom posledica tehnološkog života nastaju brojni pokreti koji zagovaraju drugačiji životni stil i otklon od zavodljivih mogućnosti tehnosfere i povratak u prirodno okruženje. U permakulturi se izučavaju mogućnosti harmoničnog odnosa čovek – priroda, uz upotrebu tehnologija i znanja koja imaju demokratski, oslobađajući potencijal prema pojedincu a pritom ne ugrožavaju, već pospešuju prirodnu sredinu. Bill Mollison, osnivač permakulture kaže da ako nestanu svi univerziteti, još uvek ćemo moći da počnemo da učimo iz početka, ali nestanu li sve šume više nećemo imati odakle da učimo. Sve je snažnije izražena i čežnja za povratkom u prirodu i očaravanje jednostavnim stvarima i životnim stilom nasuprot uživanju u novim tehnološkim dostignućima koje je sve teže ispratiti. Na mnogo načina pojedinci iskazuju svoj stav i rezervu prema izazovu postindustrijskog društva, ali to još uvek ostaje u okvirma tihe revolucije i individualnog čina.
Da li nas tehnologija oslobađa ili čini zavisnim? Postoji li treći put?
Paradoksalno, dok naš životni stil postaje jednostavniji zahvaljujući svakodnevnoj upotrebi tehnologije, naša se ukupna društvena realnost dramatično usložnjava. Život bez tehnologije je danas gotovo nezamisliv, utkani smo u tehnološki milje i zavisimo od njega. Tehnološki sistem je nadrastao prirodu, on je naša nova priroda i više ne služi nama, već se služi nama , životom i prirodom kao resursom za samoodržanje . Tehnologija poprima karakter nezajažljive zveri koja uprkos svoj lepoti i zavodljivosti otkriva i svoje drugačije lice.
Ipak, nije svaka tehnologija totalitarna, postoje i tehnologije koje nose demokratski, oslobađajući potencijal. Svaka tehnologija koja zahteva snažne centralizovane društvene strukture koje imaju neograničnen pristup prirodnim resursima i kapitalu su totalitarne prirode i opslužuju masu, nasuprot njima demokratizujući potencijal imaju tehnologije koje decentralizuju društvenu moć i služe pojedincu.
Na kraju, postoji mnogo problema koji ne zahtevaju tehničko ili tehnološko rešenje iako za njima po pravilu posežemo. Zaboravljamo da postoje i drugi aspekti u našim životima, izvan materjalnih. Jedinstveni i neponovljivi, ljudski.
промена идеја! 
http://anarhija-blok45.net1zen.com/zip/Ellul_Tehnika_1954.zip
Poštovani Zorane,
Iskreno sam zahvalan na Vašem opširnom komentaru iako sam tek na 55-oj stranici II poglavlja.
Uz malo sreće čitanje privodim kraju oko Nove 2012.godine, za koju kažu da može biti apokaliptična a ja ne bih da ispustim koje slovo. U tom cilju stradao je toner na štampaču i po’ risa papira i usledilo tvrdo koričenje (cca 4500 rsd). Redakcija prihvata trošak ali iz objektivnih razloga nije u mogućnosti da korespondira do daljeg.
Srdačan pozdrav,
Redakcija
Uh! Velika tema, odličan tekst, suština je tu, sve je koncizno i jasno predočeno, samo što je problem ostaviti komentar a ne ući u digresije pa ću se zadržati na ‘vraćanju prirodi’. Posmatram… tačno, sve je više prisutno da ljudi govore o vraćanju prirodi, prijateljica mi kaže da je u Italiji jedno vreme to bio trend a kasnije gotovo paranoično kupovanje placeva negde blizu izvora, reka i sl. Medjutim, ono što većina vidi kao vraćanje prirodi je ili imati nešto u prirodi (plac, vikendicu) ili život u komunama u uslovima koji su više ruralni nego urbani. U nedavnoj diskusiji iznela sam mišljenje da ne vidim poentu te radikalne ruralne ‘fantazije’. A fantazija jeste, jer mnogi ne bi izdržali ni nedelju dana sa bilo kojom porodicom na selu koja i danas i u Srbiji živi od poljoprivrede, stočarstva i sl. Iako je svako od nas gotovo nekada imao pretke koji su morali biti prirodnjaci, gorštaci, stočari, koji su možda razumeli jezik prirode, poznavali svaku biljnu vrstu koja je rasla na ovom podneblju, taj gen je doživeo odredjene promene (ni mutacije ni devijacije, već prosto izmenio se) i transformisao u nešto drugo. Tu dolazim do tehnologije, i činjenice da od momenta prvih kombajna i kosilica, traktora i savremenih mašina za navodnjavanje ili djubrenje zemljišta, mi nismo počeli da se udaljavamo od prirode već od teškog fizičkog rada. Zbog loše interpretacije, mnogi će ‘povratak prirodi’ zapravo vezati za vraćanje teškom fizičkom radu na selu, u šumi, ma gde, koji su naši preci – seljaci i prirodnjaci prvi napustili, srećni zbog ovog izuma (ne sećam se da je bilo situacija kamenovanja kombajna). Ono što se u stvari dešava jeste da čim odu u tu prirodu, neki kamp, komunu, ašram, šta god, prvo što će reći da osećaju, ljudi pominju ‘mir’. Nema buke, nema milion stanovnika, nema stresnih uslova življenja, i tu se naše arhetipsko biće najpre seti sebe, jer ima vremena da doživi i svoje telo, svoje prisustvo u prostoru i vremenu, koje ga ponovo asocira (dok je u današnjem urbanom okruženju uglavnom disociran). A do disociranosti dolazi zbog toga što želeći sve što je na ponudi, čovek zaboravlja šta mu je stvarno potrebno pa postaje vremenom prenatrpan i informacijama, i hranom, i materijom, i tim mnogoljudstvom, jer nije vodio računa o tome na vreme. Tako da lično, u tom mahnitom vraćanju prirodi koje sve više liči na trend, vidim više ovo poslednje što sam rekla, a ne nekakav ‘bunt protiv tehnologije’.
A što se Ted Kaczynskog tiče, bio on u doživotnom zatvoru ili dobroovljnom (kada ode u šumu da bi tamo dalje živeo), on strahom od novog i neminovnog (da se razumemo), pruža otpor i svom daljem napretku, pa je logično da će i dalje pisati isto što je pisao i pre 30 godina. Veća kazna za njega bila bi da je bio osudjen na život doživotan u urbanoj sredini. 🙂 Jer bi tu mogao da bude primer kako civilizacija menja potrebe, a ne prirodu. Naša priroda je arhetipom čvrsto vezana za prirodu oduvek, kao što je rekao Berček u jednom starom domaćem filmu, „Čovek se ne može naći u prirodi, a da nužno ne postane religiozan.“
Dobrodošla i hvala na komentaru, ovakvi komentari definitivno laskaju 😉 Tema jeste goruća i velika i zahteva neku vrstu društvenog odgovora, a imam utisak da nije čak ni prepoznata.
Hvala Zverka na odličnom prilogu. Upravo čitam Tehniku od Elila koju je „dobacio“ Zoran, a ovaj intervju je odlična preporuka za sve koji ovo nisu čitali.