промена идеја!

If you have nothing to say,say nothing*

Ovaj blog je definitvno  u  krizi, nije pomoglo ni to što sam osvežio izgled i skrasio se na novoj adresi. Pitam se da li se to dešava i drugim blogerima? Evo već deset dana pokušavam da napišem jedan članak  bez uspeha. Nijedna od varijanti ne prolazi neke unutrašnje filtere i ne zadovoljava lične kriterijume . Tema koju sam odabrao mi je važna,  ali i veoma kompleksna. Aktivno razmišljam o svim aspektima problema po nekoliko sati na dan.  Gotovo kao da sam plaćen za to što radim, kao da od toga živim. Pokušavam iznova i ostajem nedorečen, ne uspevam da se na pravi način izrazim.  Reči koje zapisujem i misli koje mi prolaze kroz glavu stoje u nekom čudnom neskladu. Ponekad mi izgledaju potpuno sablasno na papiru, kao da nisu moje.

Oni koji redovno svraćaju na ovaj blog, pomislim,  će sigurno primetiti tu sitnu ali suštinsku prekretnicu   i možda otići razočarani. Znam taj osećaj, umem  i sam da ljutito  skinem s feed-a neke blogove zbog neke trivijalnosti ili traljavosti   autora ili  tanušne  razlike u mišljenju koja mi bude nepremostiva . Prestrogo  je to, znam, ali to otkriva i količinu blogerske ostrašćenosti bez koje valjda ne bi bilo ni uživanja u ovoj uzaludnoj  raboti.

Možda se nešto zaista suštniski promenilo, pa sad reči i rečenice ne teku glatko poput reke od svog izvora ka ušću  istim  koritom  , već se mukom probijaju kroz nepoznate gudure i prave put sebi tamo gde ga nema i nikada ga nije bilo.  Te neke ezotične misli i  rečenice  koje ovih dana odnekud izniču u mom ekosistemu zahtevaju još neko vreme u karantinu pre nego što ih  pustim vani .  Inače, pišem impulsivno. nekad taj proces od ideje do gotovog članka potraje svega 10-15 minuta, i to je odličan  dnevni ritual, kao laka mentalna gimnastika. Obično kuckam i objavljujem pred spavanje, komentare čitam ujutru ,uz kafu, ako ih bude a ako ne, opet dobro pređem na omiljene  blogove ili čitam vesti.  Ovako se merak blogovalo dok ne zapadoh u sveukupnu krizu.  Ma gotovo sam se zabrinuo, kao sam registrovao neki neobičan simptom u telu, pa sad mudrujem šta li je.  Sa ukućanima još ne razgovaram otvoreno a već trčim da overim knjižicu.

A sve to zbog notorne činjenice da nemam šta da kažem, kao da to nije  opšte mesto koje ne zaslužuje preteranu pažnju. Najzad i veliki indijanski poglavica Bik Koji Sedi (Tatanka Yotanka)  je često svoje kratke i jezgrovite iskaze završavao upravo sa „nemam više šta da kažem“ a svaka mu je bila na mestu. Pa da!

* citat iz naslova / Mark Twain

Advertisements

Single Post Navigation

8 thoughts on “If you have nothing to say,say nothing*

  1. Ne brini!
    Najbolji tekstovi nastaju – neplanirano!

    A za sve sto pises ja bih pre koristio citat jednog drugog, istina izmisljenog indijanca – Umpah-paha:

    „Jezik ti se sa pravom pokrenuo u ustima, brate“

  2. Pa šta, krize su skroz normalna stvar. Kad budeš imao šta da pišeš, pisaćeš. U pravu je Nebojša da najbolje priče nastaju kada ih i ne planiraš. 🙂

  3. Meni je oduvek bilo intrigantno da saznam, za recimo pisce…Kada pisu prvu knjigu, potpuno su odapeti u jedno veliko neocekivanje, u jedno nemanje publike u jedno, nemamo pojma kako ce proci…a onda se recimo desi uspeh knjige. I ime pisca postane „nesto“. Pitam se, da li mu je „kuluk“ da pise tu drugu. Da li ima taj „kais“ citalaca?
    Ili rastereceno (ne gradeci licnost oko sopstvenog pisanja) nastavlja dalje, igrajuci se, pucajuci nanovo u nepoznato. I neocekivano.

  4. Naravno, ovaj stvaralacki „kvrc“ ne vazi samo za pisce. Za svakog ciji su radovi refleksija veceg broja ljudi.

    • Da,uplitanje u sopstveno pletivo je neizbežno za svakog ko nešto pokušava da iskaže/izrazi , bez obzira na samu formu. Ivan Galeb u Proljećima…hvata svoju misao i kaže:

      „Eto sam opet odlutao! Na svakom ćošku pobjegnem sam sebi s lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit. To mi je stara mana. Još iz djetinjstva. Vječito su me korili zbog te „niti“ i zbog neprestanih digresija. A ja sam se već onda čudio: što im je toliko do te blažene „niti“! Kao da je „nit“ ono najvažnije i najbitnije što čovjek čovjeku ima da saopći! I činilo mi se da baš u tim „digresijama“ leži sama suština onog što želim da iskažem.“

      Opet sve što se očekuje jeste izvesna doslednost u mislima, a čovek može ostati dosledan samo retkim i dubokim refleksijama, koje na neki način i nisu njegove iako se u njemu razotkrivaju.

  5. Doslednost u mislima da, ali doslednost i promenama misli 🙂

  6. Često me nervira što razni „blog stručnjaci“ (šta god to značilo?!?) presiraju kako se mora redovno pisati da bi blog opstao i bio posećen. Meni su pauze dobre, pogotovo kad osećam da ono što imam da kažem ne uspevam da kažem (a da budem zadovoljna). Blogeri i blogerke uvek zaboravljaju da su na blogu i stari/prethodni postovi i da im se redovni posetioci mogu vraćati (ja to često radim). Nije važno kada neko ima nešto da kaže već kako to uradi. Podržavam reči Umpah-paha 🙂

    • Dobro je što tvoja pauza nije trajala predugo 😉 Jednaka je muka i kad poneko od omiljenih blogera zaćuti, pa ga nema,nema . To su dva lica jedne iste strasti (za čitanjem i pisanjem) a svako traži svoje sledovanje.

      wlcm bck;)

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: