Drugo što revolucionarni karakter nije, malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike.

Kritičko raspoloženje  je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani zdrav razum, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna.

Poslušnost nije patriotizam

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano.

On voli i poštuje život.

On je skeptik i čovek koji ima vere. On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti.

On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno.

On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima.

On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti.

On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera.

 To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe.

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Odlomci eseja Revolucionarni karakter Eriha Froma (u celini čitaj  ovde)

By Original: Matthew Hadley (nickname diff_sky) [CC-BY-1.0 (www.creativecommons.org/licenses/by/1.0)

by pi! (creativecommons.org/licenses/by-nd/3.0/rs/)

by pi! (creativecommons.org/licenses/by-nd/3.0/rs/)

by pi! (creativecommons.org/licenses/by-nd/3.0/rs/)

(!?)

Napisano pod: Uncategorized ]]> http://promenaideja.wordpress.com/2012/01/07/%d1%84%d0%b5%d1%98%d0%b4%d0%b0%d1%83%d1%82-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b5%d0%bf%d0%b5%d0%bd%d0%be-%d1%81%d0%b5-%d0%b3%d1%83%d0%b1%d0%b8%d1%82%d0%b8/feed/ 4 promenaideja Azerbajiani landscape via Wikimedia Commons Žurba Zona Terminal http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/26/henri-dejvid-toro-o-duznosti-gradanina-da-bude-neposlusan/ http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/26/henri-dejvid-toro-o-duznosti-gradanina-da-bude-neposlusan/#comments Mon, 26 Dec 2011 12:38:03 +0000 π http://promenaideja.wordpress.com/?p=2484 ]]>

Od sveg srca prihvatam moto: Najbolja je vlada koja najmanje vlada, i voleo bih da vidim da se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: Da je najbolja vlada koja ne vlada. A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Vlada- u stvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju- podložna je zloupotrebi  i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju…

***

Vlada nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka,  jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoju predstavu o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za sopstveno dobro.  Moramo priznati da je to izvrsno.

***

Vlada je sredstvo pomoću kojega ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i , kao što je rečeno kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada.

***

Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak da se takvo što postigne.

Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period nije u tome što je ona, najverovatnije u pravu, niti što se manjini  čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina uvek odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta nije ne odlučuje većina, već savest?- u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima  na koja se može primeniti pravilo efikasnosti? Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim.  Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja imasavesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti?

***

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra dame ili triktraka, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje.  Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, možebiti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini.

Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost slučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine.

***

Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je neka radi. Škripanje će možda prestati- mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju te mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.

***

Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto,  a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenje, sam njen ustav je zlo.  Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena nabolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.

***

Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate.  Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svojom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio: A  šta ja da činim? – moj odgovor je: Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku. Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik da ostavku, revolucija je izvršena.

***

Konfučije je rekao: Ako se država rukovodi principima razuma , siromaštvo i nesreća su sramota; a ako se država ne rukovodi principima razuma bogatstvo i počast su sramota.

***

Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do  demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji mogući oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizilazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala u skladu sa tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekolicina živi daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju svoje dužnosti prema svojim susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.

Odlomci eseja O dužnosti građanina da bude neposlušan iz knjige  Valden -O građanskoj neposlušnosti  Henri Dejvid Toroa, američkog pisca i filozofa (1817-1862)

Napisano pod: Klub ličnih klasika Tagged: građanska neposlušnost, Henri Dejvid Toro ]]> http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/26/henri-dejvid-toro-o-duznosti-gradanina-da-bude-neposlusan/feed/ 10 promenaideja http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/17/sajmon-kricli-neocekivana-moc-politicke-maste/ http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/17/sajmon-kricli-neocekivana-moc-politicke-maste/#comments Sat, 17 Dec 2011 11:19:24 +0000 π http://promenaideja.wordpress.com/?p=2415 ]]> via Adbuster#99:Big Ideas 2012

autor članka je Sajmon Kričli , profesor filozofije u Njujorku i autor desetak knjiga.

Svedoci smo dramatičnog razvoda između politike i moći. Mnogi građani još uvek veruju da državna politika poseduje moć. Oni veruju da vlade, izabrane kroz parlamentarni sistem, predstavljaju interese onih koji su ih izabrali i da su vlade u stanju da proizvedu efikasnu, progresivnu promenu. Ali one to nisu i one to ne mogu.

Mi ne živimo u demokratiji, već u plutokratiji,  vladavini  bogatih. Korporativna elita uživa  ekonomsku nadmoć lišenu političke odgovornosti.  Tokom poslednjih decenija,  zbog  gledanja kroz prste i složene prirode političke klase, Zapadni svet je postao vrsta  udruženja korporacija povezanih novcem koje služe isključivo interesima svojih poslovnih lidera i akcionara.

Ovakav raspored snaga doveo je do veoma gadnog i rastućeg jaza između superbogatih i nas ostalih.  Državna politika na Zapadu je tokom poslednje četiri decenije postala mašina za kreaciju nejednakosti patinirana ideologijom sve bljutavijeg narcizma.  Kao što je kriza Evrozone nesumnjivo pokazala, državna politika služi  interesima kapitala u formi međunarodnih finansija koji uzima ljudski danak koji ni Marks nije mogao da zamisli u najmračnijim  snovima.  Bez obira na patnju i proteste naroda, „mora se“ voditi računa da se bankari ne uznemire. Ko zna, možda nam i kreditni rejting opadne.

Vreme je da se politika otme od političke klase kroz konfrontaciju sa moćima finansijskog kapitala. Ono što je tako inspirativno u različitim društvenim pokretima  a što olako svodimo na Arapsko proleće je  hrabra odlučnost da se povrati autonomija i pravo na  političko samoopredeljenje.  Zahtevi demonstranata na Tahriru  i drugde  su zapravo veoma klasični,  oni odbijaju da žive u autokratskim diktaturama poduprtim od strane interesa kapitala sa Zapada, korporacija i lokalne korumpirane elite.  Oni žele  da povrate vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, kroz nacionalizaciju glavnih industrijskih sistema.

Razni pokreti na severu Afrike i Bliskom istoku ciljaju isto, autonomiju.  Oni zahtevaju kolektivno vlasništvo nad prostorom u kom žive, rade, misle i razonode se. Da budemo načisto: demokratija nije sve što oni zahtevaju, oni traže socijalizam, a taktike koje su razvijene za postizanje ovog cilja su u osnovi  anarhističke.

Među zapadnim političarima je odomaćen jedan blagonaklon i očinski odnos prema ovim protestima, koji pretpostavlja da oni žele ono što narodi na Zapadu već imaju a to je  uglađeni režim  liberalne  demokratije i neoliberalne ekonomije. Upravo suprotno, pokreti na severu Afrike i Bliskom Istoku su  pre dobar uzor i  primer za evropska i severnoamerička društva  da je drugačiji način razumevanja i uređivanja društvenih odnosa ne samo moguć, već i izvodljiv.

Političari na Zapadu imaju razloga za strepnju, veliku strepnju.  Vreme ističe. Svedoci  smo pojave koherentnih, odvažnih i jasnih pokreta u našim društvima koji odbacuju  razvod politike i moći i koji nastoje da povrate politički uticaj kroz nove forme političkog aktivizma.

Upravo u ovom duhu želim da odam priznanje i čestitam demonstrantima na Volstritu  i  srodnim pokretima širom sveta.

Pritisnite da biste videli ovaj prikaz slajdova.

Predviđati  budućnost je nezahvalno, ali mislim da ulazimo u period velikih društvenih dislokacija koje sa sobom nose bezbroj rizika, dijalektičke inverzije, poraze, opasnosti, lažna svanuća  i lažne poraze.  Ali takođe verujem da svi polako dolazimo do moćnog i jednostavnog  saznanja  da ljudska bića koja zajedno, nenasilno  i složno deluju  mogu učiniti bilo šta i da ih  u nameri ništa ne može zaustaviti.

Nešto se dešava. Nešto se menja u odnosu politike i moći. Mi ne znamo kuda to vodi, ali četiri decenije star ideološki konsenzus koji je omogućio stvaranje groteskne nejednakosti je slomljen, i sve  i svašta je odjednom postalo moguće.  Ono što nam je potrebno je solidarnost, upornost i beskrajno iznenađujuća moć političke mašte.

Napisano pod: Novo poznavanje prirode i društva, Prevodi Tagged: budućnost, demokratija, finansijska kriza, globalna revolucija 2011 ]]> http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/17/sajmon-kricli-neocekivana-moc-politicke-maste/feed/ 4 promenaideja http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/11/snaga-rodena-iz-istine-i-ljubavi/ http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/11/snaga-rodena-iz-istine-i-ljubavi/#comments Sat, 10 Dec 2011 22:53:46 +0000 π http://promenaideja.wordpress.com/?p=2399 ]]>

Satyagraha- (na sanskritu satya- istina agraha-insistiranje, navaljivanje)  u slobodnom prevodu znači „sila istine“. U širem značenju je to filozofija i doktrina  nenasilnog,  građanskog otpora Mahatme Gandija.Prema ovoj doktrini  sredstva i ciljevi su nerazdvojni. Sredstva za postizanje cilja svezana su  sa ciljem. Otuda je kontradiktorno služiti se nepravednim sredstvima za postizanje pravednih ciljeva ili koristiti nasilje da se postigne mir. Kakva su sredstva takav je i cilj.

Istina podrazumeva ljubav.

Satyagraha- snaga rođena iz istine i ljubavi. *

iz Vikipedije- Slobodne enciklopedije

1.decembar 2011.g.- Lu Rid & Filip Glas u kratkom filmu  Visible Shape ( u slobodnom prevodu Otelotvorenje)   kao podrška  Occupy Lincoln Center u Njujorku, nakon izvođenja  opere Filipa Glasa  Satyagraha   koja opisuje put nenasilne borbe mladog Gandija u Južnoj Africi.

6.decembar 2011.g-  Occupy London /Bank of Ideas podrška Thom Yorke (Radiohead) &  Robert 3D Del Naja ( Massive Attack)

Tokom ove 2011. Zemljine revolucije oko Sunca , nada je izvodila svoju revoluciju  preko svih meridijana.

U  januaru se ukazala na istoku kao  himna slobode arapskog sveta…i gromko  progovorila kroz Stefana Hesela, nabujala s prolećnim vodama, a već u maju se osunčala na trgovima  Španije,  Grčke, Italije. U julu i avgustu je letovala na trgovima  Izraela. Jesen je dočekala na zapadu, na  ulicama Njujorka i napravila pun krug u  hiljadu drugih  gradova sveta stigavši   i u naše krajeve.

Sutra je 10. decembar, Dan ljudskih prava   i novi  dan alternativne  akcije ujedinjenih za globalne promene. Ljudi će još jednom  izaći na ulice i trgove da pokažu da ljudska prava žive i da  nisu samo  reči. 

Borba za naša prava, kao ljudskih bića,  je osnov svega što smo zahtevali na svakom trgu i svakom protestu tokom ove istorijske godine za globalne promene. Ne postoji bolji način da okončamo ovu godinu protesta od Globalnog dana akcije u odbranu neotuđivih ljudskih prava od onih koji pokušavaju da nam ih uskrate.              http://dec10.takethesquare.net/srpski/

http://www.99posto.org/srpski

http://www.facebook.com/events/133814280061083/

http://www.facebook.com/events/109007945882554/

Odlomak iz eseja Tomaza Fatorija o istorijatu i konceptu zajedničkog dobra (Commons)  i njegovoj  savremenoj reafirmaciji  u svetlu istorijske pobede na referendumu  o  privatizaciji  vodosnabdevanja  u Italiji.

Zemlja, voda, vazduh i vatra ( ono što moderno zovemo energijom) su tokom hiljada godina smatrani osnovnim elementima tj. gradivnom materijom života još od osvita filozofske misli antičke Grčke. U  Ovidijevim Metamorfozama (klasiku latinske literature starom više od dva milenijuma) boginja Leto  se obraća grupi seljana koji joj brane da pije vode iz njihove lokve sledećim rečima:

 Zašto mi branite vodu? Zajedničko korišćenje vode je sveto pravo čitavog čovečanstva. Priroda ne dozvoljava da bilo ko položi pravo na sunčevu svetlost, vazduh ili vodu. Kada sam se približila to je bilo javno dobro, htela sam svoj udeo.  Ipak, učinite mi uslugu. Gutljaj vode za mene je slatki nektar koji će mi povratiti živost  a mene i moj život učiniti vašim dužnikom.

Latona and the Lycian Peasants, ca. 1605, by Jan Brueghel the Elder.

Ove reči sadrže elemente koji  prožimaju  pravnu regulativu nastalu petsto godina kasnije, u Justinijanovom zborniku. Nasuprot institutu res nullius- stvari koje ne pripadaju nikome i koje može prisvojiti svako ko do njih prvi dođe, vazduh, voda i sunčeva svetlost su prirodna dobra koja pripadaju svima i shodno tome ih nije moguće prisvojiti, učiniti privatnim i eksluzivnim dobrom bilo koje osobe. Nije legalno sticati profit koristeći ova dobra. To su neotuđiva dobra i nisu na raspolaganju čak  ni rimskom imperatoru.  Dobra koja su neophodna  za život, i samim tim u vezi sa osnovnim ljudskim pravima svakog ljudskog  bića. Istini za volju, prirodna dobra su zajedničko dobro svih živih bića, uključujući tu i  biljke i životinje, ukoliko želimo da izbegnemo zamku antropocentričnog stanovišta.

Tokom vekova, došlo je do značajnog porasta u vrsti dobara koje su društveno prepoznate kao zajedničko dobro, i taj krug se proširio izvan prirodnog dobra.  Poprilično bi bilo teško zamisliti u Justinijanovo doba nastanak svetske internet mreže kao novog zajedničkog dobra.

U isto vreme, garantovanje pristupa određenim vitalnim prirodnim dobrima ( kao što je to voda) univerzalno pravo uživanja u nematerjalnim zajedničkim dobrima ( kao što je to  znanje) je uslovilo stvaranje javnih službi. Javne službe su te koje rade  u opštem interesu i garantuju pristup zajedničkim dobrima.

Opipljiva ili neopipljiva, prirodna ili društvena, zajednička dobra su dobra  za koja niko ne može da tvrdi da ih je individualno stvorio, dobra koje kolektiv prihvata kao dar prirode (niko ne proizvodi vodu, vazduh ili šumu)  ili prihvata kao nasleđe od predaka, kao sumu kolektivne mudrosti i kolektivne akcije ( znanje, zakoni, jezici, institucije).

Zajedničko dobro je ono što smatramo  neophodnim za život, ne samo u biološkom smislu. To su strukture koje čine vezu između pojedinaca, opipljivi  ili neopipljivi  elementi kojima zajednički raspolažemo i koje nas čine članovima društva, umesto izolovanim subjektima u međusobnom nadmetanju.  Elementi koje zajedno održavamo ili uvećavamo, u skladu sa pravilima ustanovljenim od strane zajednice, oblast koju je potrebno spasiti iz ruku post-demokratske elite i kojima je potrebno samoupravljanje kroz forme participativne demokratije. Zajedničko dobro je mesto za susretanje i dijalog između članova kolektiviteta koji nastupaju u prvom licu. Demokratija i zajedničko dobro su otuda veoma tesno povezani.

Uprkos tome, tokom vekova, broj zajedničkih dobara koja  su bila uništena ili privatizovana je počeo da raste.  U Justinijanovo doba niko nije mogao da pretpostavi da će jednoga dana nastati kapitalizam koji teži da uzurpira ova dobra, niti da će nastati uzastopni pritisci ka privatizaciji, ne samo zemlje već i semena i biodiverziteta, vode, vazduha i samog znanja ( kroz prava intelektualne svojine). Glas na italijanskom referendumu je bio glas protiv dalje uzurpacije i za demokratsko učešće u upravljanju vodosnabdevanjem  i ostalim zajedničkim dobrima.

Dva referendumska pitanja koja su se odnosila na vodosnabdevanje su privukla najveći procenat glasača i najubedljivije izraženu volju  u čitavoj istoriji referenduma u Italiji.

Pre analize uzroka koji su doveli do ovakvog ishoda glasanja, korisno je pružiti informaciju više o dva referendumska pitanja o vodosnabdevanju.

Prvo pitanje se odnosilo na ukidanje zakonske obaveze privatizacije upravljanja vodosnabdevanjem i prepuštanje upravljanja privatnim kompanijama ( kroz javni tender) ili kroz obaveznu prodaju najmanje 40% akcija onih vodovodnih preduzeća koja su još uvek u javnom vlasništvu privatnicima.  ( u situaciji kada polovina italijanskih javnih vodovodnih preduzeća već ima privatne partnere). Italijanska vlada je zakonom koji su opozvali italijanski građani, nameravala da eliminiše sve vodovode u javno-privatnom partnerstvu i pretvori ih u privatne kompanije.  Građanski pokreti za vodu, nasuprot tome, su odneli pobedu na referendumu i sada nameravaju da sve vodovode, pa čak i one u čisto javnom vlasništvu pretvore u autentične institucije javnog prava, u istinski komunalna upravna tela zasnovana na građanskoj demokratskoj participaciji, čiji cilj više nije sticanje profita.

Drugo referendumsko pitanje, je ukinulo osnov za učešće  privatnih preduzeća, sprečavajući sticanje profita na osnovu upravljanja vodosnabdevanjem.  Na taj način je poništen  interes i jedini razlog uključivanja privatnih kompanija u partnerstvo sa javnim preduzećima.  Građani su izrazili protivljenje garantovanju  “dovoljno prinosa na investirani kapital”. Od svih pitanja, ono koje je steklo najviše potvrdnih odgovora i ostvarilo nespornu  pobedu je ujedno i ono koje se najoštrije suprotstavlja  ekonomskim i političkim moćnicima.  Italijani su izabrali da isključe profit nekolicine stvoren na zajedničkom dobru. Zapravo da spreče parazitizam onih koji upravljaju vitalnim službama sa nefleksibilnom tražnjom, vodosnabdevanjem, dobrom  bez koga se ne može.

Usledio je kulturni preokret

Nestanak koncepta zajedničkog dobra, gde se akumulacija privatnog kapitala izjednačava sa samim bogatstvom, kao i eliminacija direktnog političkog uticaja na tržište, se podudarilo  sa hiper-oligarhijskim shvatanjem  demokratije koja se svodi na povremeno  učešće na izborima, tek da se ispoštuje zadata forma.

Na referendumu je poražen kult apsolutnog privatizma, kojim je dugo bila fascinirana i italijanska levica,  ne uspevajući da napravi razliku između robe i zajedničkog dobra, između područja profita i sfere ljudskih prava, između tržišta i službe  opšteg interesa.  Sve dok konačno nije prevladalo i postalo gotovo prirodno verovanje da je svrha javnih službi da donosi dividende akcionarima, oplođuje kapital i stvara profit.

Među poraženima na junskom referendumu nisu samo privatni preduzetnici i kompanije u potrazi za parazitskim prihodima od vitalnih javnih službi kao što je vodosnabdevanje, već i politička oligarhija u Italiji koja je prečesto podrazumevala sebe vlasnikom zajedničkog dobra.

Pokreti za vodu sada napreduju na leđima kolosalne političke pobede, ali iznad svega i jedne dublje kulturne pobede. Zahvaljujući pokretu, otpočela je transformacija  opšteg razumevanja, koja je uočena u značajnom istraživanju javnog mnenja od strane Demos-Coop-a u julu 2011.godine.

Ovo istraživanje pokazuje promenu hijerarhije u  samom jeziku italijana ( i u javnoj i privatnoj sferi) upotreba  reči kao “individualizam” i “ čvrsto liderstvo” je značajno opala, dok umesto njih dominira “zajedničko dobro”.  Neočekivana revolucija se ukazala  i na lingvističkom i pojmovnom nivou.

Prva lekcija referenduma, se tiče realne mogućnosti za promenu, i stoga je vrsta meta-rezultata, poverenje u samoniklu kolektivnu političku akciju je povraćeno. Godinama su nam pričali priče o tome kako smo nemoćni da odgovorimo na  aktuelne globalne procese u duhu vremena.  Da je nemoguće da sopstvenim snagama zaustavimo privatizaciju, društvenu polarizaciju na siromašne i bogate, da uspostavimo kontrolu tržišta. Kada su, pre deset godina, šačice nepovezanih aktivista preduzeli prve korake za odbranu vode (simbola zajedničkog dobra)  smejali su nam se kao sanjarima i utopistima, nesposobni da razumeju kuda to svet neizbežno srlja.  Pokret za vodu je pokazao da taj kurs nije konačan i da mi možemo da ga promenimo, i da je moguće stvoriti novu političku agendu. Neumorno radeći širom Italije, koristeći mogućnosti interneta, okupljajući se oko ciljeva u  široke saveze –koji kombinuju konkretne ciljeve i univerzalne principe- moguće je izgraditi drugačiji svet i stvoriti novu kolektivnu kulturu. U ovom smislu kraj referenduma je samo novi početak.

Nastanak novih društvenih i političkih formi

Oni koji istražuju karakteristike kampanje referenduma o vodi suočiće se sa političkim i kulturnim procesom koji je teško definisati, kampanja vođena gotovo bez fondova od strane bezbroj društvenih sila  koje su je autnonomno gurale napred, na raznovrsne načine.  Bila je to molekularna, multicentrična kampanja i to ne samo u geografskom smislu. Po prvi put u istoriji Italije, organizacioni komitet je sačinjen isključivo od društvenih organizacija (lokalnih i nacionalnih)  i koordiniran je horizontalno, dok su partije na levici sa druge strane omogućile rast komiteta za podršku. Različitost identiteta i  kulturna pozadina učesnika je tokom procesa stvorila zajednički identitet.

Sledeći ključni element referendumske inicijative nije samo vraćanje smisla u politički život zemlje već promena same suštine politike i zajedničkog života kroz zajedničko dobro i demokratsku participaciju.

Zajedničko dobro je novi horizont smisla, u stanju da poveže različite polja i sukobe, od materjalnih (voda) do nematerjalnih (veb)  i da se obrati svakome,  uključujući tu i  desno orijentisano biračko telo.  Koncept zajedničkog  dobra može da preuredi, i materjalno i simbolički, narušene granice politike i izgradi novu kulturu iz korena. Počev od onoga što nas povezuje i što nam je zajedničko ( kroz prepoznavanje i participativno upravljanje)  je moguće rekonstruisati smisao i svrhu politici.  Ako je Elinor Ostrom pokazala u svojim studijama kako je postojanje zajednice sa snažnim unutrašnjim vezama jedan od glavnih uslova za efikasan kolektivni menadžment zajedničkog dobra, važi i obrnutno… Sposobnost da se povrati osećaj za zajedničko dobro i izgradnja oblika participativnog menadžmenta zajedničkog dobra zauzvrat stvara jake društvene veze.

Ono što se desilo sa referendumom o vodosnabdevanju ukazuje na potencijal ovog univerzuma u nastajanju, u kom su metod i sadržaj neodvojivi.  Nije slučajno to što je pokret za vodu rastao tokom godina  birajući strogo horizontalne i participativne forme, i da je rođen lokalno, razvijajući koherentne i efikasne predloge, stvarajući prostor za realne i virtuelne susrete koji je u početku preoteo a zatim preplavio vodeće medije.

Zaključak:

Tokom poslednjih godina, društvena strujanja se čini se okreću blizu  gravitacione ose, koja ukazuje na potrebu novog izumevanja demokratije. Mi eksperimentišemo sa obnovljenim modelima paritcipacije ( participativna demokratija, deliberativna demokratija)  i otkrivamo tradicionalne forme  direktne demokratije kako bi probili ljusku postdemokratske oligarhije. Nije slučajno to što je pokret za vodu pribegao sredstvima  predlaganju zakona kroz narodnu inicijativu i referendum. Takođe nije slučajnost referendumsko pitanje (koje daje pravo svakoj osobi mogućnost da uzme neposredno učešće u važnim društvenim pitanjima) postalo ključno u čitavoj Evropi. To je suština zahteva Ogorčenih u Španiji koji isto to zahtevaju i praktikuju na trgovima,  takođe i Saveza sindikata metalaca u Italiji koji se bore za pravo da se referendumski izjasne o novim kolektivnim ugovorima .

odlomak eseja  Fluid democracy the italian water revolution transform-Tomasso Fattori

Protest radnika u komunalnoj delatnosti

СИНДИКАТ ЗАПОСЛЕНИХ У КОМУНАЛНО-СТАМБЕНОЈ ДЕЛАТНОСТИ СРБИЈЕ 11000, БЕОГРАД ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 5/III 011/333 5 182 sindkomsrbije@gmail.com

Napisano pod: Novo poznavanje prirode i društva, Prevodi Tagged: demokratija, kritika kapitalizma, zajedničko dobro (Commons) ]]> http://promenaideja.wordpress.com/2011/12/02/ko-govori-u-ime-zajednickog-dobra/feed/ 0 promenaideja Latona and the Lycian Peasants, ca. 1605, by Jan Brueghel the Elder. Sindikalni protest Plakat-2 http://promenaideja.wordpress.com/2011/11/25/imanuel-volerstajn-o-procvatu-antisistemskih-pokreta-sirom-sveta/ http://promenaideja.wordpress.com/2011/11/25/imanuel-volerstajn-o-procvatu-antisistemskih-pokreta-sirom-sveta/#comments Fri, 25 Nov 2011 12:46:03 +0000 π http://promenaideja.wordpress.com/?p=2270 ]]> Odlomak iz posebnog predavanja američkog sociologa i istoričara  Imanuela Volerštajna o paradigmatskoj promeni i   značaju pokreta Okupirajmo Volstrit i vezi sa sličnim pokretima  od ’68. do danas. U celosti se može pogledati ovde (predavanje)  i ovde (diskusija).

* * *

Ono što znamo o sistemima, a naučili smo prvenstveno od naučnika koji su se bavili izučavanjem kompleksnih sistema da svi sistemi od čitavog univerzuma do subatomskih sistema pa i  društveno istorijskih, imaju svoj životni vek i da ne traju večno. Oni se pojavljuju u određenim okolnostima i potrebno je objasniti kako do  nastanka dolazi, oni zatim imaju pravila koja upravljaju životom sistema sve dok ne otpočne proces koji se ne može zaustaviti a koji vodi sistem sve dalje od  ravnotežnog položaja. U jednom trenutku sistem se toliko udalji od ravnotežnog položaja da ga je nemoguće u taj položaj  povratiti i tada otpočinje bifurkacija (račvanje). Tokom bifurkacije sistem je u strukturnoj krizi, u krizi u kojoj je jedina izvesnost da sistem neće preživeti. Svrha bifurkacije je da se iznađu nove mogućnosti za stabilizaciju novog drugačijeg  sistema. Struje  su različite i nemoguće je predvideti koja od njih  će odneti prevagu.

 I upravo to nam se dešava od 1968. godine kapitalistička ekonomija i savremeni globalni  sistem su u strukturnoj krizi.  Mogao bih naširoko da vam objašnjavam kako smo u tu strukturnu krizu zapali ali mi je potrebno vreme i ne želim da trošim previše vremena na to u ovom trenutku. Ali počnimo od strukturne krize.

Šta se dešava u strukturnoj krizi?

Pre svega , strukturne krize se ne dešavaju tokom jednog dana, godine ili decenije one traju po pedeset, sedamdeset godina, i procesi bifurkacije se odvijaju sve do momenta pucanja i konačnog prevladavanja jedne od struja. Da bih lakše opisao te struje  ja imam običaj da nazovem jednu  od alternativnih struja Duh Davosa (prim. Svetski ekonomski forum), a drugu Duh Porto Alegrea (prim. Svetski društveni forum). Čemu ovo poređenje?

Šta je kapitalistički sistem u svojoj suštini, koja su mu svojstva ? To je hijerarhijski, eksploatatorski i polarizujući sistem. Tokom petsto godina postojanja jaz između ljudi na vrhu sistema i na dnu sistema je sve veći i veći, na svaki način. I konačno, mi počinjemo da govorimo o tome, zaslugom pokreta Okupirajmo Volstrit, iako se o tome nije govorilo ranije iako je to možda i glavna odlika ovog sistema.

Kaže se da je kapitalizam  posebna vrsta sistema koji funkcioniše zahvaljujući slobodnom tržištu itd… ali kapitalizam nije jedini oblik sistema koji je hijerarhizovan, eksploatatorski i polarizujući postoje i brojni drugi oblici sistema sa tim osobinama.  Obzirom da je svestan da kapitalizam ne može preživeti jer više nije u stanju da  zadovolji  ni sopstvene potrebe ( kao što je dalja akumulacija kapitala) Duh Davosa sada traga za alternativama koje ne moraju nužno biti bolje, mogu biti i značajno lošije u odnosu na ono što imamo sada.

 Sa druge  strane imamo Duh Porto Alegrea? Šta on predstavlja? On predstavlja pokret za  demokratski i egalitaran svet. Nemojte pitati a kako bi taj svet izgledao, jer ja ne znam kako  tačno izgleda a to ne znate ni vi. Imam običaj da kažem ljudima pretpostavite da je ovo 1450. godina ili 1500. godina i kako vam ja objašnjavam da je feudalizam u strukturnoj krizi i da je jedan od mogućih ishoda te krize kapitalizam (!?)

Ko bi iz te publike iz 1500. godine bio u stanju da opiše strukturu institucija  stvorenih u narednih petsto godina tokom kapitalizma?

Otuda ni ovde niko ne može da pretpostavi parametre institucija , već imate određenu veru  da pokušavate da stvorite takav sistem i to je jedna od alternativa.

Važno je prepoznati da je kapitalizam tokom života imao različite cikluse, uspone i padove, ekpanziju i kontrakciju svetske ekonomije  itd. I za to postoje različiti termini ali to nije od velike važnosti.  Poenta je uočiti šta se dešava tokom tih ciklusa a to je da ma koliko se trudili da uspostavite ravnotežu tj. prevaziđete nestabilnost sistema  krajnji efekti su daleko slabiji od onih koje ste očekivali.  Uzmimo primere Francuske buržoaske revolucije ili Boljševičke revolucije u Rusiji  koje su se odigrale tokom kapitalističke ere. Obe ove revolucije odlikuje ogroman trud i napor da se preuredi svet ali nije teško dokazati da je sistem uspeo da povrati ravnotežu a da su realne promene bile značajno manje od očekivanja i namera ljudi koji su u njima učestvovali.  Dakle uložimo ogroman trud i nakon trideset, četrdeset ili pedeset godina ustanovimo da se malo toga zaista promenilo.

Dobra vest u vezi  strukturne krize je da se tokom strukturne krize dešava toliko fluktuacija, u tako kratkom vremenskom periodu, sa visokim stepenom neizvesnosti da otkazuje  sprega koja sistem vraća u ravnotežu. Dolazi do čuvenog  efekta leptira  a svi smo mi na neki način ti leptiri.  Svakog  trenutka, na svakoj poziciji  u svakoj nanosekundi, svaka akcija svake individue utiče na konačni ishod i u tom smislu slobodna volja se pojavljuje kao faktor realne promene.  Naravno, pod uslovom da svako od nas uloži minimalni napor u pravcu promene.  Vratimo se na aktuelnu situaciju, Okupirajmo Volstrit pokret je senzacija iz nekoliko razloga.

Kao prvo proširio se brže i šire  nego što je to iko mogao da zamisli. Drugo, oni su uspeli da zadrže duh horizontalnog organizovanja i oduprli se pokušajima da prerastu u vertikalnu organizaciju. Dalje oni su istupili prema drugima i rekli da ne žele da budu sekta već da žele  inkluzivnost. Naravno,  zbog inkluzivnosti se gubi nešto na koherentnosti, što je jedan od glavnih problema.

Pokret je do sada u punom sjaju, ali taj sjaj neće dugo trajati kao što vidimo represija i  suzbijanje i kontra pokreti će se pojaviti svuda i već jesu kao što vidimo na primeru Arapskog proleća a vidimo takve pokušaje i na brojnim drugim mestima.. Postavlja se pitanje kako organizovati, restruktuirati, obnoviti, premostiti situaciju.  Po meni je važno da se održi nekakav balans da  pokret ne postane suviše uzak kao ni da ode previše  u širinu. Ali je jako teško pitanje kako to postići. Do sada je sve kako treba ali je potreban konstantan rad i učešće svakog od nas a niko ne zna da li je potrebno 2 godine, 4 ili 6 godina pre nego što dođe do tačke preokreta  i naravno ne znate koja struja će odneti pobedu ali znate da vi imate uticaj konačni ishod svojom akcijom.

Vi (mladi) morate razmišljati dugoročno  jer će biti potrebno 30 do 40 godina da iz tranzicije  izađemo, nadam se u nekom stabilnom sistemu po modelu Porto Alegrea tj.  demokratskom i egalitarnom sistemu kakav još nije viđen.

Da sumiram..najvažnije je da razvgovaramo međusobno i pokušavamo da analiziramo šta se to zbiva u svetu oko nas.  Drugo mi moramo da damo prvenstvo  moralu pa tek onda da se bavimo političkim taktikama. Situacija od nas zahteva trostruko angažovanje  intelektualno, moralno i  političko i to nije jednostavno ali nije ni neizvodljivo.  Poslednja stvar koju želim da vam poručim jeste da zaboravite pretpostavku da je istorija na vašoj strani, jer ona ne drži nikome stranu, i ništa nije  predodređeno. Mi možemo  do 2050. G imati jedan  bolji svet ali i jedan daleko  lošiji svet  i da to prvenstveno  zavisi od vas samih.

Imanuel Volerštajn, autor Savremenog svetskog sistema

Dodao bih kratko da  ono što preduzimamo (i hoćemo li uopšte nešto preduzeti !?)  u vezi sa onim što jeste je takođe naš izbor.

Drugi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Nova ekonomska paradigma

Danas se internet i obnovljivi izvori energije  integrišu stvarajuću infrastrukturu za treću industrijsku revoluciju koja će promeniti odnos snaga u 21.veku.  U dolazećoj eri, stotine miliona ljudi će samostalno  proizvoditi „zelenu energiju“ u svojim domovima, kancelarijama i fabrikama i deliti je međusobno putem  „energetskog interneta“, na isti način na koji danas kreiramo i delimo informacije onlajn.  Stvaranje režima obnovljive energije uskladištene u vodoniku i distribuirane preko „energetskog interneta“ bez emisije zagađenja prilikom proizvodnje i transporta uspostavlja osnovnu infrastrukturu oko koje će se  kreirati na hiljade novih biznisa i milioni novih radnih mesta.

Treća industrijska revolucija će doneti demokratičniji  ekonomski model. Raštrkanost (distribuiranost) obnovljive energije zahteva kolaborativni pre nego hijerarhizovani pristup u upravljanju i kontroli. Ovaj novi lateralni energetski režim uspostavlja organizacioni model za bezbroj ekonomskih aktivnosti koji će iz njega nastati. Distribuirana i kolaborativna industrijska revolucija će napokon svojim modelom omogućiti decentralizovanu (tj. raštrkanu) raspodelu  stvorene vrednosti.

Nova industrija zelene energije ubrzano poboljšava performanse i snižava troškove. Kao što je distribucija informacija postala gotovo besplatna, postaće i zelena energija. Solarna, energija vetra, biomase, geotermalna i hidroenergija su kao i informacija nepotrošivi. Snižavanje  troškova transakcije u muzičkoj industriji i na polju izdavaštva zajedno sa pojavom šerovanja muzike, e-knjiga i blogosfere, su napravili pustoš u tradicionalnim industrijama. Možemo očekivati slične „poremećaje“ kada snižavanje cene koštanja zelene energije omogući proizvođačima, prodavcima i uslužnoj industriji da proizvedu  i distribuiraju  robu i usluge kroz nepregledne društvene mreže uz minimalni trošak finansijskog kapitala.

Kako internet generacija koristi bočnu silu za preobražaj političkog miljea

Demokratizacija ekonomije ide ruku pod ruku sa demokratizacijom upravljanja. Internet generacija ima potpuno novu političku agendu. Njihova politika ima malo toga zajedničkog sa dihotomijom levica/desnica koje karakterišu političku ideologiju prve i druge industrijske revolucije.  Mladi aktivisti 15O pokreta prosuđuju ponašanje institucija drugačijim kriterijumima. Njih prvenstveno interesuje da li se institucije ( političke, ekonomske, obrazovne i društvene) ponašaju u centralističkom maniru i praktikuju moć odozgo nadole u zatvorenom i vlasničkom  stilu ili funkcionišu na distribuiran i kolaborativan način, otvoreno i transparento u načinu na koji obavljaju svoju funkciju.  Novo političko razmišljanje menja pravila igre i ima potencijal da preuredi političke procese i transformiše  političke institucije u svakoj zemlji.

Lateralna (bočna)  sila je nova snaga u svetu.  Stiv Džobs i ostali inovatori njegove generacije su nas doveli od skupih centralizovanih računara  koji su bili u posedu šačice globalnih kompanija do jeftinih desktop kompjutera i mobilnih telefona, omogućivši tako milijardama ljudi da se povežu stvarajući peer-to-peer mreže u Sajber-prostoru. Demokratizacija komunikacija je omogućila trećini ljudske populacije da deli muziku, znanje, vesti i društveni život na otvorenom  igralištu,  obeležavajući jedan od najvećih evolucionih  napredaka u istoriji naše vrste.

Ipak, ovo impresivno dostignuće je tek pola priče. Kada internet komunikacija preuzme upravljanje zelenom energijom, svako živo biće će postati sopstveni izvor  energije (moći), bukvalno i figurativno. Milijarde ljudi deli energiju u nepreglednim društvenim mrežama, kao što sada deli  informacije onlajn, i stvaraju osnovu za demokratizaciju globalne ekonomije i novog početka za ljudsku vrstu.

Protest mladih, koji je započeo tokom Arapskog proleća, a potom u Španiji , Italiji i proširio se na Volstrit a zatim i ostatak sveta, je vesnik te nove ere. Lateralna sila je postala bojni poklič nove generacije, rešene da stvori pravednije društvo, društvo podnošljivije za život.

Mladi su pokazali da znaju kako da upotrebe lateralnu (bočnu) silu putem Fejsbuka, Tvitera, Gugla i ostalih društvenih mreža kako bi izveli  milione ljudi na ulice da protestuju zbog nejednakosti i zloupotreba sadašnjeg ekonomskog i političkog sistema. Ostaje otvoreno pitanje  umeju li  da upotrebe istu energiju kako bi stvorili održivu ekonomiju, milione novih radnih mesta, preobrazili  politički proces i obnovili životnu sredinu  za generacije koje tek dolaze.

Džeremi Rifkin, autor knjige Treća industrijska revolucija: Kako lateralna sila transformiše  energiju, ekonomiju i svet.