Zigmunt Bauman: Glavni izvor straha i neizvesnosti današnjice je opšte odsustvo kontrole

Još uvek se nisu stišale strasti nakon  razvoda braka  demokratije i kapitalizma koji je nedavno  objavio filozof Slavoj Žižek a u toku je još jedan veliki razvod  u  čije intrigantne detalje nas uvodi sociolog  Zigmunt Bauman:

 

/transkript i prevod pi!/

Zamislimo da smo u avionu, gore iznad oblaka. Udobno smo smešteni u sedištima, neki od nas čitaju, neki piju piće, neki dremaju, igraju kompjuterske igrice.. (!?)..i odjednom  stiže vest da prijatna  obaveštenja iz zvučnika zapravo ne potiču iz pilotske kabine i da su to snimci snimljeni ranije,  negde drugde i da nam se niko direktno ne obraća.  Zatim otkrijemo da nema nikoga u pilotskoj kabini i da nas automatski pilot navodi ka nekom aerodromu, ali takođe saznajemo  da je taj aerodrom još uvek u fazi planiranja, u nacrtu …i da još uvek nije ni podnesen  projekat za izgradnju merodavnom telu.

To je zastrašujuća zamisao,  ali to približno i ukratko opisuje prirodu  straha i neizvesnosti  današnjice. To je strah da ništa nije pod kontrolom… da, pre svega, ne znamo šta nas očekuje, niti šta se može desiti sledećeg trenutka.  Druga stvar je… čak i da znamo mi sumnjamo da možemo išta  da učinimo kako bi otklonili opasnost i izvukli se iz nevolje.

Niko nema kontrolu. To je glavni izvor straha i neizvesnosti današnjice.

Strah je raširen i rasut i mi nismo u stanju da detektujemo  njegov tačan izvor..(!?)… i on utiče na naš privatni i društveni život jer sve postaje moguće…može se desiti cunami, uragan Katrina, zemljotres ili iznenadno zatvaranje fabrike u kojoj ste radili dvadeset godina, ili neprijateljsko preuzimanje od strane konkurentske firme  zbog koga gubite zaposlenje. Može to biti  krah berze u kom gubite ušteđevinu za pozne dane  koju ste prikupljali godinama… takođe mogu se desiti i teroristički napad i ulični neredi u kom je vaša prodavnica uništena i automobil ukraden ili spaljen i tako dalje.

Drugim rečima, čini se da smo zarobljeni u živom pesku i bilo koji pokret da učinimo u pravcu konsolidovanja  sopstvene  pozicije može imati potpuno suprotne posledice …tj. da potonemo još dublje nego ranije.

Strah današnjice je teško precizno locirati i upravo ta neuhvatljivost ga čini još strašnijim.

Postavlja se pitanje zašto je to tako? Otkuda  taj osećaj odsustva kontrole? Mi nemamo kontrolu ali ne radi se samo o nama… već se čini da  niko nema kontrolu. Događaji  se odvijaju stihijski, nausmično ..(!?).. i zatiču nas nespremne.  Pitanje je otkuda to  dolazi?

Ukazao bih vam da postoji jedan osnovni razlog na koji se nadovezuju svi ostali. Taj osnovni razlog  je ono što bih nazvao razdvajanjem, skoro  razvodom moći i politike.

 Moć je sposobnost  da se nešto uradi , dok je politika veština odlučivanja šta je potrebno činiti. Obe ove veštine, moć i politika su do pre pola veka bile objedinjene na jednom mestu,  u okviru nacionalnih država. Države su imale sve i moć da deluju i političke institucije da odluče šta je potrebno činiti.  Naravo postojala je desnica i levica kao i uvek, ali su se obe strane političkog spektra bile saglasne u jednom da bez obzira čiji koncept  šta je potrebno činiti   prevlada, postoji država koja ima kapacitet da ga primeni i  sprovede. Naravno bilo je odstupanja u primeni, ali  postojalo je razumno očekivanje da ako se kroz politički proces  donese odluka, postoji i  državna moć da tu odluku sprovede.

To više nije slučaj, jer je moć isparila iz okvira nacionalnih država u Sajber-prostor…ili u ono što  Manuel Kastels naziva  Prostor protoka, a politika je ostala u okvirima u kojima je već vekovima, tačnije na lokalnom nivou… i ne postoji ništa da kontroliše moć koja se oslobodila političke kontrole i emigrirala u Prostor  protoka.

Finansije, kapital, trgovina, informacije, terorizam, kriminal, trgovina oružjem i drogom i sve ono što ignoriše granice nacionalne suverenosti, jer je u stanju da ih ignoriše i prođe nekažnjeno se ne obazire na  carine, lokalne protekcije i već deluje globalno. Ali moć koja bi eventualno mogla da ih stavi pod kontrolu je još uvek  lokalna i postoji veliki jaz, velika pukotina između sposobnosti da se čini  i sposobnosti  da se odluči,  obuzda, artikuliše moćna sila ka onome što je potrebno činiti.