Erih From o revolucionarnom karakteru

Revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama.

Drugo što revolucionarni karakter nije, malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike.

Kritičko raspoloženje  je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani zdrav razum, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna.

Poslušnost nije patriotizam

Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji.

Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano.

On voli i poštuje život.

On je skeptik i čovek koji ima vere. On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti.

On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno.

On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima.

On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti.

On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera.

 To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe.

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Odlomci eseja Revolucionarni karakter Eriha Froma (u celini čitaj  ovde)

фејдаут – постепено се губити

By Original: Matthew Hadley (nickname diff_sky) [CC-BY-1.0 (www.creativecommons.org/licenses/by/1.0)

by pi! (creativecommons.org/licenses/by-nd/3.0/rs/)

by pi! (creativecommons.org/licenses/by-nd/3.0/rs/)

by pi! (creativecommons.org/licenses/by-nd/3.0/rs/)

(!?)

Henri Dejvid Toro- O dužnosti građanina da bude neposlušan

Od sveg srca prihvatam moto: Najbolja je vlada koja najmanje vlada, i voleo bih da vidim da se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: Da je najbolja vlada koja ne vlada. A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Vlada- u stvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju- podložna je zloupotrebi  i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju…

***

Vlada nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka,  jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoju predstavu o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za sopstveno dobro.  Moramo priznati da je to izvrsno.

***

Vlada je sredstvo pomoću kojega ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i , kao što je rečeno kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada.

***

Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak da se takvo što postigne.

Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period nije u tome što je ona, najverovatnije u pravu, niti što se manjini  čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina uvek odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta nije ne odlučuje većina, već savest?- u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima  na koja se može primeniti pravilo efikasnosti? Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim.  Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja imasavesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti?

***

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra dame ili triktraka, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje.  Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, možebiti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini.

Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost slučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine.

***

Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je neka radi. Škripanje će možda prestati- mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju te mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.

***

Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto,  a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenje, sam njen ustav je zlo.  Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena nabolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.

***

Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate.  Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svojom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio: A  šta ja da činim? – moj odgovor je: Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku. Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik da ostavku, revolucija je izvršena.

***

Konfučije je rekao: Ako se država rukovodi principima razuma , siromaštvo i nesreća su sramota; a ako se država ne rukovodi principima razuma bogatstvo i počast su sramota.

***

Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do  demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji mogući oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizilazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala u skladu sa tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekolicina živi daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju svoje dužnosti prema svojim susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.

Odlomci eseja O dužnosti građanina da bude neposlušan iz knjige  Valden -O građanskoj neposlušnosti  Henri Dejvid Toroa, američkog pisca i filozofa (1817-1862)

 

 

Sajmon Kričli: Neočekivana moć političke mašte

via Adbuster#99:Big Ideas 2012

autor članka je Sajmon Kričli , profesor filozofije u Njujorku i autor desetak knjiga.

Svedoci smo dramatičnog razvoda između politike i moći. Mnogi građani još uvek veruju da državna politika poseduje moć. Oni veruju da vlade, izabrane kroz parlamentarni sistem, predstavljaju interese onih koji su ih izabrali i da su vlade u stanju da proizvedu efikasnu, progresivnu promenu. Ali one to nisu i one to ne mogu.

Mi ne živimo u demokratiji, već u plutokratiji,  vladavini  bogatih. Korporativna elita uživa  ekonomsku nadmoć lišenu političke odgovornosti.  Tokom poslednjih decenija,  zbog  gledanja kroz prste i složene prirode političke klase, Zapadni svet je postao vrsta  udruženja korporacija povezanih novcem koje služe isključivo interesima svojih poslovnih lidera i akcionara.

Ovakav raspored snaga doveo je do veoma gadnog i rastućeg jaza između superbogatih i nas ostalih.  Državna politika na Zapadu je tokom poslednje četiri decenije postala mašina za kreaciju nejednakosti patinirana ideologijom sve bljutavijeg narcizma.  Kao što je kriza Evrozone nesumnjivo pokazala, državna politika služi  interesima kapitala u formi međunarodnih finansija koji uzima ljudski danak koji ni Marks nije mogao da zamisli u najmračnijim  snovima.  Bez obira na patnju i proteste naroda, „mora se“ voditi računa da se bankari ne uznemire. Ko zna, možda nam i kreditni rejting opadne.

Vreme je da se politika otme od političke klase kroz konfrontaciju sa moćima finansijskog kapitala. Ono što je tako inspirativno u različitim društvenim pokretima  a što olako svodimo na Arapsko proleće je  hrabra odlučnost da se povrati autonomija i pravo na  političko samoopredeljenje.  Zahtevi demonstranata na Tahriru  i drugde  su zapravo veoma klasični,  oni odbijaju da žive u autokratskim diktaturama poduprtim od strane interesa kapitala sa Zapada, korporacija i lokalne korumpirane elite.  Oni žele  da povrate vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, kroz nacionalizaciju glavnih industrijskih sistema.

Razni pokreti na severu Afrike i Bliskom istoku ciljaju isto, autonomiju.  Oni zahtevaju kolektivno vlasništvo nad prostorom u kom žive, rade, misle i razonode se. Da budemo načisto: demokratija nije sve što oni zahtevaju, oni traže socijalizam, a taktike koje su razvijene za postizanje ovog cilja su u osnovi  anarhističke.

Među zapadnim političarima je odomaćen jedan blagonaklon i očinski odnos prema ovim protestima, koji pretpostavlja da oni žele ono što narodi na Zapadu već imaju a to je  uglađeni režim  liberalne  demokratije i neoliberalne ekonomije. Upravo suprotno, pokreti na severu Afrike i Bliskom Istoku su  pre dobar uzor i  primer za evropska i severnoamerička društva  da je drugačiji način razumevanja i uređivanja društvenih odnosa ne samo moguć, već i izvodljiv.

Političari na Zapadu imaju razloga za strepnju, veliku strepnju.  Vreme ističe. Svedoci  smo pojave koherentnih, odvažnih i jasnih pokreta u našim društvima koji odbacuju  razvod politike i moći i koji nastoje da povrate politički uticaj kroz nove forme političkog aktivizma.

Upravo u ovom duhu želim da odam priznanje i čestitam demonstrantima na Volstritu  i  srodnim pokretima širom sveta.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Predviđati  budućnost je nezahvalno, ali mislim da ulazimo u period velikih društvenih dislokacija koje sa sobom nose bezbroj rizika, dijalektičke inverzije, poraze, opasnosti, lažna svanuća  i lažne poraze.  Ali takođe verujem da svi polako dolazimo do moćnog i jednostavnog  saznanja  da ljudska bića koja zajedno, nenasilno  i složno deluju  mogu učiniti bilo šta i da ih  u nameri ništa ne može zaustaviti.

Nešto se dešava. Nešto se menja u odnosu politike i moći. Mi ne znamo kuda to vodi, ali četiri decenije star ideološki konsenzus koji je omogućio stvaranje groteskne nejednakosti je slomljen, i sve  i svašta je odjednom postalo moguće.  Ono što nam je potrebno je solidarnost, upornost i beskrajno iznenađujuća moć političke mašte.

Snaga rođena iz istine i ljubavi

Satyagraha- (na sanskritu satya- istina agraha-insistiranje, navaljivanje)  u slobodnom prevodu znači „sila istine“. U širem značenju je to filozofija i doktrina  nenasilnog,  građanskog otpora Mahatme Gandija.Prema ovoj doktrini  sredstva i ciljevi su nerazdvojni. Sredstva za postizanje cilja svezana su  sa ciljem. Otuda je kontradiktorno služiti se nepravednim sredstvima za postizanje pravednih ciljeva ili koristiti nasilje da se postigne mir. Kakva su sredstva takav je i cilj.

Istina podrazumeva ljubav.

Satyagraha- snaga rođena iz istine i ljubavi. *

iz Vikipedije- Slobodne enciklopedije

1.decembar 2011.g.- Lu Rid & Filip Glas u kratkom filmu  Visible Shape ( u slobodnom prevodu Otelotvorenje)   kao podrška  Occupy Lincoln Center u Njujorku, nakon izvođenja  opere Filipa Glasa  Satyagraha   koja opisuje put nenasilne borbe mladog Gandija u Južnoj Africi.

6.decembar 2011.g-  Occupy London /Bank of Ideas podrška Thom Yorke (Radiohead) &  Robert 3D Del Naja ( Massive Attack)

Revolucija ljudske nade 2011.

Bila je ovo  posebna godina za svet,  jedna od onih  što ostaju  u kolektivnom pamćenju.  Godina u kojoj ništa nije okončano i razrešeno već  je sve iznova otpočinjalo i postajalo moguće.  Umesto sumorne izvesnosti otvorio se ambis zastrašujuće neizvesnosti. Sve je odjednom postalo moguće pa je postala moguća i  ljudska nada i ona se pojavila diskretno  kao cvet  u stihu Branka Miljkovića  …evo cveta dovoljno smelog da miriše, na praznom mestu i u uspomeni… i osvojila prostor   uprkos cinizmu, strahu, defetizmu i ravnodušnosti. Ona nam se desila iako je  niko  nije očekivao i  na nju ozbiljno  računao.

Tokom ove 2011. Zemljine revolucije oko Sunca , nada je izvodila svoju revoluciju  preko svih meridijana.

U  januaru se ukazala na istoku kao  himna slobode arapskog sveta…i gromko  progovorila kroz Stefana Hesela, nabujala s prolećnim vodama, a već u maju se osunčala na trgovima  Španije,  Grčke, Italije. U julu i avgustu je letovala na trgovima  Izraela. Jesen je dočekala na zapadu, na  ulicama Njujorka i napravila pun krug u  hiljadu drugih  gradova sveta stigavši   i u naše krajeve.

Sutra je 10. decembar, Dan ljudskih prava   i novi  dan alternativne  akcije ujedinjenih za globalne promene. Ljudi će još jednom  izaći na ulice i trgove da pokažu da ljudska prava žive i da  nisu samo  reči. 

Borba za naša prava, kao ljudskih bića,  je osnov svega što smo zahtevali na svakom trgu i svakom protestu tokom ove istorijske godine za globalne promene. Ne postoji bolji način da okončamo ovu godinu protesta od Globalnog dana akcije u odbranu neotuđivih ljudskih prava od onih koji pokušavaju da nam ih uskrate.              http://dec10.takethesquare.net/srpski/

http://www.99posto.org/srpski

http://www.facebook.com/events/133814280061083/

http://www.facebook.com/events/109007945882554/

Ko govori u ime zajedničkog dobra?

Italijanska vlada je zakonom koji su opozvali italijanski građani, nameravala da eliminiše sve vodovode u javno-privatnom partnerstvu i pretvori ih u privatne kompanije.  Građanski pokreti za vodu, nasuprot tome, su odneli pobedu na referendumu i sada nameravaju da sve vodovode, pa čak i one u čisto javnom vlasništvu pretvore u autentične institucije javnog prava, u istinski komunalna upravna tela zasnovana na građanskoj demokratskoj participaciji, čiji cilj više nije sticanje profita.

Odlomak iz eseja Tomaza Fatorija o istorijatu i konceptu zajedničkog dobra (Commons)  i njegovoj  savremenoj reafirmaciji  u svetlu istorijske pobede na referendumu  o  privatizaciji  vodosnabdevanja  u Italiji.

Zemlja, voda, vazduh i vatra ( ono što moderno zovemo energijom) su tokom hiljada godina smatrani osnovnim elementima tj. gradivnom materijom života još od osvita filozofske misli antičke Grčke. U  Ovidijevim Metamorfozama (klasiku latinske literature starom više od dva milenijuma) boginja Leto  se obraća grupi seljana koji joj brane da pije vode iz njihove lokve sledećim rečima:

Imanuel Volerštajn o procvatu antisistemskih pokreta širom sveta

Odlomak iz posebnog predavanja američkog sociologa i istoričara  Imanuela Volerštajna o paradigmatskoj promeni i   značaju pokreta Okupirajmo Volstrit i vezi sa sličnim pokretima  od ’68. do danas. U celosti se može pogledati ovde (predavanje)  i ovde (diskusija).

* * *

Ono što znamo o sistemima, a naučili smo prvenstveno od naučnika koji su se bavili izučavanjem kompleksnih sistema da svi sistemi od čitavog univerzuma do subatomskih sistema pa i  društveno istorijskih, imaju svoj životni vek i da ne traju večno. Oni se pojavljuju u određenim okolnostima i potrebno je objasniti kako do  nastanka dolazi, oni zatim imaju pravila koja upravljaju životom sistema sve dok ne otpočne proces koji se ne može zaustaviti a koji vodi sistem sve dalje od  ravnotežnog položaja. U jednom trenutku sistem se toliko udalji od ravnotežnog položaja da ga je nemoguće u taj položaj  povratiti i tada otpočinje bifurkacija (račvanje). Tokom bifurkacije sistem je u strukturnoj krizi, u krizi u kojoj je jedina izvesnost da sistem neće preživeti. Svrha bifurkacije je da se iznađu nove mogućnosti za stabilizaciju novog drugačijeg  sistema. Struje  su različite i nemoguće je predvideti koja od njih  će odneti prevagu.

Znanje je roba

Slobodan Jauković, pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje, koji je prošle godine zapanjio javnost izjavom „da studenti treba da se obrate Miškoviću da im plati školarine ili ako su već tako demokratski nastrojeni da  se se obrate i Obami lično za plaćanje školarine“  na tribini „Da li je znanje roba?-O besplatnom visokom obrazovanju“ u CZKD-u u subotu nas je suočio sa činjenicom da znanje jeste roba ali i  da je to posledica našeg izbora. Znanje je roba, kultura je roba, zdravlje je roba, sve je roba, profit je bog  i to je ono što jeste.

Dodao bih kratko da  ono što preduzimamo (i hoćemo li uopšte nešto preduzeti !?)  u vezi sa onim što jeste je takođe naš izbor.

Džeremi Rifkin-Nova ekonomska paradigma

Drugi deo članka Džeremi Rifkina  objavljenog u Huffington Post-u 8/11/11

Nova ekonomska paradigma

Danas se internet i obnovljivi izvori energije  integrišu stvarajuću infrastrukturu za treću industrijsku revoluciju koja će promeniti odnos snaga u 21.veku.  U dolazećoj eri, stotine miliona ljudi će samostalno  proizvoditi „zelenu energiju“ u svojim domovima, kancelarijama i fabrikama i deliti je međusobno putem  „energetskog interneta“, na isti način na koji danas kreiramo i delimo informacije onlajn.  Stvaranje režima obnovljive energije uskladištene u vodoniku i distribuirane preko „energetskog interneta“ bez emisije zagađenja prilikom proizvodnje i transporta uspostavlja osnovnu infrastrukturu oko koje će se  kreirati na hiljade novih biznisa i milioni novih radnih mesta.

Treća industrijska revolucija će doneti demokratičniji  ekonomski model. Raštrkanost (distribuiranost) obnovljive energije zahteva kolaborativni pre nego hijerarhizovani pristup u upravljanju i kontroli. Ovaj novi lateralni energetski režim uspostavlja organizacioni model za bezbroj ekonomskih aktivnosti koji će iz njega nastati. Distribuirana i kolaborativna industrijska revolucija će napokon svojim modelom omogućiti decentralizovanu (tj. raštrkanu) raspodelu  stvorene vrednosti.